Протести на Тјенанмену 1989.

Протести на Тјанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,[1] биле су народне демонстрације предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.[2][3] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјанмену или Четвртојунски масакр, бдући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоуражним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз Тјанмен трг у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.[4]

Четворојунски инцидент
Део Кинеског демократског покрета 1989.
Tiananmen Square.jpg
Време: 15. април 1989 (1989-04-15) – 4. јун 1989 (1989-06-04)
(1 месец, 2 недеље и 6 дана)
Место: Пекинг 400
градова у држави
Узрок:  • Смрт Хју Јеобанга
 • Економске реформе
 • Инфлација
 • Политичка корупција
 • Економски непотизам, (посебно у погледу Жао Цијангових и Денг Сјаопингових синова)
 • Изгледи за каријеру
 • Друштвени немир у Источној Европи
Резултат:

 • Појачавање вандредног стања у одређеним областима Пекинга извршено силом од 3. јуна 1989. (проглашено од 20. мај 1989 (1989-05-20) – 10. јануар 1990 (1990-01-10), 7 месеци и 3 недеље)
 • Десетине мртвих и стотине повређених од војног и полицијског особља (у немирима и несрећама)
 • Демонстранти (већином радници) и демонстранти барикирали трупе Народноослободилачке армије и недужни цивили у околини упуцани од трупа НОА (већином 38. армија) на неколико места у Пекингу али изван Тјанмен трга, стотине убијених, још више рањених
 • Непотврђени извештаји неколико изолованих смрти цивила у близини Тјанмен трга
 • Демонстранти (већином студенти) се мирно повукли са Тјанмен трга након преговора са НОА
 • Вође протеста и про-демократски активисти накнадно прогнани или осуђени
 • Демократски покрет забрањен
 • Жао Зијанг смењен
 • Ђанг Цемин унапређен
 • Економске санкције Запада и ембарго на увоз оружја НРК
 • Тржишне реформе одложене

 • Контрола медија појачана
 • Политичке реформе заустављене
Сукобљене стране
Комунистичка партија Кине
Кина Влада Народне Републике Кине
China Emblem PLA.svg Народноослободилачка армија
Народна оружана милиција (без пушачке ватре)
Универзитетски студенти
Радници у фабрикама
Интелектуалци
Анархисти и демонстранти
други
Команданти и вође
тврдолинијаши
 • Денг Сјаопинг
 • Ли Пенг
 • Јанг Шангкун
 • Јао Јилин
 • Ли Ђипинг
 • Чен Сјитонг
 • Чи Хаошин
 • Лиу Хуакинг
умерени
 • Жао Зијанг
 • Хју Кили
 • Бао Тонг
 • Ван Ли
 • Зу Чинксијан
вође студената
 • Вуеркаикси
 • Чаи Линг
 • Ванг Дан
 • Фенг Конџ
 • Ли Лу
интелектуалци
 • Љу Сјаобо
 • Ванг Џунтао
 • Даи Ксинг
 • Ху Декијан
Жртве и губици
(Укупно:)
241 — 2.600 убијених
7.000 — 10.000 повређених

Осудивши протесте као „контра-револуционарну побуну“, кинеска влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.[5][6] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотрврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.[7]

Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.[8] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.[9] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.[10][11] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.[12]

Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.[13] Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.[14] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.[15] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 трупа у Пекинг.[14]

Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.[16] Жао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.[17][18] Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембаргое на испоруку оружја.

Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.[19]

Садржај

РеференцеУреди

  1. Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин. 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („“ значи шест, „“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
  2. "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
  3. Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.
  4. Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјанмену из 1976.
  5. Vogel (2011). стр. 634.
  6. AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.
  7. Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—. 
  8. Naughton (2007). стр. 99.
  9. Pan (2008). стр. 274.
  10. Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Приступљено 3 November 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  11. Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University
  12. Zhao, D. p. 171
  13. Saich (1990). стр. 121.
  14. 14,0 14,1 Thomas (2006)
  15. Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.
  16. Miles (1997). стр. 121-28.
  17. -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
  18. Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9. 
  19. Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди