Разговор:Борис и Глеб/Архива 1
 | Ово је архива прошлих расправа. Не мењајте садржај ове странице. Ако желите започети нову расправу или обновити стару, урадите то на тренутној страници за разговор. |
| Архива 1 | Архива 2 |
Први поднаслов
БОРИС И ГЛЕБ , у светом крштењу Роман и Давид, свети мученици, први угодници Божији канонизовани у Руској Цркви (крај Х - почетак XI в.). Најмлађи међу 12 синова великог кнеза Владимира. Рођени од матере хришћанке и одрастали у атмосфери благочастивости, живећи на двору у Кијеву и немајући додира са још живим и жилавим траговима паганства. Још од најраније младости заволели душекорисне књиге: Борис, будући писмен, чита житија Светих и друге списе хришћанске, а Глеб их слуша са пуном пажњом и насладом. Читајући о страдањима мученика, свети се Борис, по казивању хагиографа, моли Господу да и њега удостоји славе тих угодника Својих. Браћа су искрено привржена оцу, а међу собом пребивају у сагласју, живећи у честитости и врлини. Борис 989. прима од оца власт у Ростову, а Глеб у Мурому 1010. Оба млада кнеза чине све да се у додељеним им областима вера Христова шири и утврђује. Очеву смрт (1015) најстарији међу браћом, Свјатополк, дочекује са властољубивим одушевљењем. Пошто се Борис у том моменту малазио у походу на Печенеге, код Перејаславља, а Глеб код Смољенска, Свјатополк заузима кнежевски престо у Кијеву, али, не желећи да власт дели ни са ким, доноси одлуку да убије Бориса и Глеба. Борису слуге и пратиоци предлажу да уклони Свјатополка и преузме власт у Кијеву, али овај то одбија. Борису је поверљиво јављено да је Свјатополк послао своје људе да га убију, али он одлучује да се не противи насиљу, те позива свештеника да одслужи јутарњу службу, на којој сам чита шестопсалмије и канон, прима причешће и опрашта се са свима. Свјатополкови најамници продиру у Борисов шатор, пробадају му тело копљима и удаљују се, али, пошто ране нису биле смртоносне, кнез успева да изађе и покаже се пред лицем злочинаца, не би ли их привео покајању. Један од најамника, угледавши га, прободе му срце, и он предаде Господу дух свој 24. јула 1015. Тело му је тајно пренето у Вишгород и сахрањено крај цркве Светог Василија. У међувремену Свјатополк шаље к Глебу изасланика са поруком да крене у Кијев оцу, који је тобоже још лежао на самрти, са намером да га путем његови људи убију. Код реке Смјадине сустиже га изасланик брата му Јарослава, кнеза новгородског, са поруком о очевој смрти и убиству Борисовом, а убрзо му се примичу и убице. Глеб такође прима смрт без противљења; посмртни остаци пренети су му у Вишгород и сахрањени поред братовљевих. 2. маја 1072. мошти су им пренете у новосаграђени храм, задужбину кнеза Изјаслава. Подвиг светих мученика Бориса и Глеба по много чему је јединствен и парадоксалан: они нису пострадали због вере у Христа, него због идења за Христом, због непротивљења злу и потпуног покоравања вољи старијег брата. "Христа ради трулежну славу земну остависте, царство земаљско омрзнусте и чистоту узљубисте, те неправедно убиство поднесте, не противећи се ни на који начин брату који вас на заклање предаде", говори се у служби Светим првомученицима. Канонизовао их је митрополит Јован, који је пренео њихова нетрулежна тела у нову цркву, установио им празник (24. јула) и саставио им службу. Спомен им се слави 2. маја и 24. јула.
Литература
Лит.: Словарь исторический о Святых, прославленных в Российской Церкви, и о некоторых подвижниках благочестия, местно чтимых. Москва, 1990; М. Булгаков, История Русской Церкви. Москва, 1996; М. В. Толстой, История Русской Церкви. Валаам, 1991; Г. П. Федотов, Святые древней Руси. Нью-Йорк, 1959.