Разговор:Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

@ Gorran: mene ovako ucila uciteljica.. а мене је учитељица учила да су фашисти марширали Италијом певајући `Бандјера роса` (!!).. ал` добро. Него, `тедох да питам, нисмо ли били мало превише широкогруди са великим словима (Земаљско Антифашистичко Вијеће Народног Ослобођења Босне и Херцеговине.)? -- Обрадовић Горан (разговор) 16:18, 7. јун 2007. (CEST)

Треба: Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). Тако пише свуда по књигама. --Gorran 16:29, 7. јун 2007. (CEST)

Па што помпозније то боље... :) Тако је народу преношена порука да је цијели свијет уз нас, да су комунисти свијетски играчи... :) Можда чак и порука, да ако жртвују свој живот за борбу против фашиста, да су се жртвовали за цијели свијет. Мало циничан коментар овај мој, али мислим да већина људи у БиХ није имала представу о тој великој политичкој игри и припремама за ново друштвено уређење Југославије. Три ствари су им сигурно биле јасне, да су под окупацијом, да је непријатељ окрутан и дивљачки расположен, прије свега мислим овдје на усташе и да се морају бранити како знају и умију. ---Славен Косановић- {разговор} 16:36, 7. јун 2007. (CEST)

---

Славене, усташе... Пише се малим словом--Maduixa kaži 16:42, 7. јун 2007. (CEST)

Чекај док уђем у штос опет... :) <Исправио>... :) ---Славен Косановић- {разговор} 16:49, 7. јун 2007. (CEST)

Била је то компликована политичка игра. Михаиловић се поставио наизглед савршено. Наизглед све му је ишло у прилог. Па ипак је глатко изгубио. Али, мислим да чинимо грешку посматрајући ствар као политичку игру или идеологију. Осим окупације и животне угрожености постојали су изворни еманципаторски пориви - жудња маса које нису имале перспективу за цивилизацијским напретком, образовањем, здравством, економским напретком, тежња омладине и жена за еманципацијом из оквира патријархалног света... То су пориви којима је НОБ пружио перспективу. И, на крају крајева, није их ни изневерио, зар не? О томе се много писало, али ми то данас не осећамо, па то све игноришемо као фразе. А то су били пресудни чиниоци у мотивацији да ли ће неко заложити свој живот за нешто или не. А не некакав формални патриотизам. О духу који је владао међу партизанима препоручујем да се погледа како су их доживели они са стране - препоручујем књигу Б. Дејвидсона и књигу о Дафоу. И, наравно, Меклејнa... --Gorran 18:46, 7. јун 2007. (CEST)

А ја ипак тврдим да већина људи у БиХ није размишљала о еманципацији и тим "узвишеним" идеалима. За одлуку да ли ћеш у четнике или у партизане у то вријеме, није била пресудна нека идеологија, него практични разлози и борба за голи живот. Многи четнички одреди у БиХ су имали врло мало или никако везе са равногорским покретом, нарочито они из централне и источне Босне. Из моје фамилије неки су били у четницима, а неки у партизанима и по њима њихов једини циљ је био да спасу своје породице. Нико од њих није размишљао о политици, мада без сумње било их је који јесу. Дакле, нема овдје ријечи о формалном патриотизму. ---Славен Косановић- {разговор} 22:05, 7. јун 2007. (CEST)

Када је у питању БиХ, то је специфичан простор, који се никада није самостално развијао нити је икада створен минимални консензус о томе како би могао да изгледа живот у једној самосталној Босни и Херцеговини, без спољашњих утицаја. Хоћу рећи, Босна ће бити стабилна само ако односи између већих нација које их окружују буду стабилни. Људи су увијек, и за вријеме СФРЈ, ту живјели једни поред других, али не заједно, нити уједињени. У двије куће једне поред друге, славили су се различити празници, практиковали различити обичаји и чувало различито културно насљеђе. Тако ће бити и у будућности, без обзира шта било ко од нас тврдио, мислио, или хтио да докаже, или шта писало у књигама. Временом, ће људи опет почети да се уважавају, присилиће их сам живот на то, заокупиће се својим животима, већ многи јесу, дружиће се ако и кад буду хтјели, итд. Мало сам изашао из теме у овом пасусу, али мислим да је паралела неопходна за разумјевање. ---Славен Косановић- {разговор} 22:05, 7. јун 2007. (CEST)

Ништа од тога ја не спорим. Али, то је само једна страна. Ствари су много сложеније – саветујем отвореност ума. На пример, то што је важило за знатну већину партизана у Босни, Лици, Кордуну; Банији, Славонији, није важило за Далмацију, Црну Гору, Србију, Словенију. А и у Босни, не баш бројни али приметни идеалисти Хрвати и Муслимани извршили су знатно већи утицај него што би човек помислио. У твом приступу има много упрошћавања. На пример, људи не постоје само као део породице или народа него и као појединци. Еманципација нема никакве везе са "узвишеним" идеалима него је најпрактичније животно питање. На пример, за једну девоку то је питање да ли унапред пристаје да се уда за онога с ким се отац погоди и да ли пристаје да будуће буде обавезна да сваког дана опере мужу ноге. За младића, еманципација значи шансу да не буде осуђен да гледа кравама у репове док у далеком свету постоји електрична струја, аутомобил и триста чуда. Све време имам на памети конкретне људе које сам упознао. Један Далматинац је испричао како целог живота као надничар (са својих 20 година) није стекао баш ништа осим онога што је било на њему, и како му стварно није требало дуго времена да се спреми кад га је друг позвао да иду у партизане. Такви су били со покрета, њима је идеологија братства понижених и увређених без обзира на нацију и веру савршено одговарала, и они су у јединицама од масе обичних сељака који не размишља даље од голог живота направили идеалистички покрет. "Чување породице"? Ишли су у партизане да сачувају породице? И то је сложено питање – за "чување породице" се у партизанима богами и стрељало (знам један конкретан пример именом и презименом). Има и песма: "Аој, друже, твоја кућа гори! Нека гори, нека, нека, и овдје се борба води, ја не могу кући ићи, борбу оставити..." Покрети у WW2 – поготово партизани – врло су комплексна и живописна појава. Бојим се да је став "никад се ништа не мења" само одраз резигнације и извесне лењости ума. --Gorran 23:08, 7. јун 2007. (CEST)

Схватам ја тебе одлично, али пошто сам и сам осјетио рат на својој кожи, вјеруј ми да је еманципација нешто што ти не пада на памет. (Уосталом ми сво већ били еманциповани деведесетих рецимо, али је неко одлучио да треба да се вратимо у камено доба. Овдје мислим на наше политичаре и не на неке завјере из Пентагона). Прије свега размишљаш како ћеш опстати и преживјети, или у мом случају како ћеш побјећи одатле. Мислим да се ратна ситуација не може описати ријечима, ни поезијом ни прозом. То о чему ти причаш тиче се друштвеног и економског прогреса, али нема везе са конкретним дешавањима. Не спорим ја да је комунистичка идеологија дала многима наду у бољи живот касније, али у конкретним ратним приликама већина људи се води инстинктом за преживљавање. Без сумње било је и идеалиста, увијек их има, то је неспорно. Али ми сами нисмо побједили фашисте, да није било Савезника и Црвене Армије, богами црно нам се писало тада. Тачно је да је Србија превагнула у корист комунизма, дакле, Србија је била кључ. Михајловић је изгубио у Србији и не негдје другдје. За стабилност и прогрес региона и данас и убудуће Србија ће остати кључ, то је неспорно и то знају све велике силе. ---Славен Косановић- {разговор} 23:43, 7. јун 2007. (CEST)

Ок. Ипак препоручујем свакоме читање Дејвидсонове књиге. Између осталог, то је заиста забавна проза. Бар мени. Исто тако Меклејн. Бар мени. --Gorran 00:01, 8. јун 2007. (CEST)

Мени је Ћопић био и остао забавнији. :) Читајући га, нарочито између редова, могуће је извући много историјских података тог ратног времена, као и допријети до мисли, снова и илузија које су пролијетале кроз главе тадашњих људи. Данас, вјероватно заборављен код нас, „озлоглашен“ у неким круговима, чини ми се да ће кроз пар деценија, ако не и раније поново читати. ---Славен Косановић- {разговор} 00:18, 8. јун 2007. (CEST)

Ћопић је читав један потонули свет. Драг и готово заборављен. Иначе, мој је основни инстинкт да оживљавам потонуле светове - да осветлим и оживим њихове особености и специфичности, а не да донесем неки општи суд који све претвара у сивило и равнодушност. --Gorran 00:26, 8. јун 2007. (CEST).

Идеје су мотор сваке цивилзације па и наше. Али неријетко дјела су у контрадикторности са идејама. Ево на примјер на Западу гдје сада живим, једно се прича, а друго ради. Прича се еманципацији опримираних малих народа, али се та еманципација обично заврши експлоатацијом и колонизацијом. Овдје то обични људи знају да интерпретирају, да разлуче, научили су временом, па се и они тако понашају и дјелују, а већину и не тангира ништа што се не тиче њихове личне користи. Истина добро сви живе и имају прилично стабнилан оквир за своје животне планове, па и за планове својих потомака. Код нас се људи дубоко разочарају, када дознају да се идеје разликују од праксе. Такође, наш друштвено-политички оквир никада није био стабилан више од једне генерације, тако да је нама врло тешко да се опустимо и имамо нагонску, инстиктивну потребу да вјерујемо у нове идеје у нади за стабилнијим животом и могућности за планирањем на дуже стазе. Ипак, витални смо и ја вјерујем у свијетлију будућност. ---Славен Косановић- {разговор} 00:52, 8. јун 2007. (CEST)

Из ових ријечи могу да закључим земо, да си се довољно одморио од википедије тј. да си више од једног викенда провео у викендици у брдима ;-) Још један доказ да вики-одмор добро дође. Добро ти нама дошао "бек"!!! ;-) Поз, --Kaster 01:54, 8. јун 2007. (CEST)

Откуд Муслимани у Босни прије 1974?

(Немам ништа против истих, али се тада нису тако звали)

Како су ови у Мркоњићу знали да ће се 1974 године донијети Устав у којем ће се појавити још један конститутивни народ у Југославили? Чак и онај грб на печату са другог засиједања АВНОЈа у Јајцу, је имао само 5 бакљи, а добро знамо да бакље представљају народе! Ако ме неко није разумио: У тексту се спомиње како ”БиХ неће бити ни српска, ни хрватска, нити муслиманска”, при чему се ваљда подразумјевало да су Муслимани народ, пошто Срби и Хрвати свакако нису вјероисповијести. Пошто је добро познато, барем мени (волио бих да ме исправите, ако гријешим) да се до Устава из 1974 није признавала национална посебност јужним Словенима исламске вјероисповијести (него су се изјашњавали као Хрвати, Срби, Турци, Црногорци...), како је могуће да се појављују у тексту који је сачињен 30 година прије? —SergiPopescou (разговор) 00:37, 28. новембар 2007. (CET)