Разговор:Меморија воде/Архива 1
 | Ово је архива прошлих расправа. Не мењајте садржај ове странице. Ако желите започети нову расправу или обновити стару, урадите то на тренутној страници за разговор. |
| Архива 1 | Архива 2 |
Први поднаслов
Хмм негде сам читао о овоме на српском. Мислим да је оснивач теорије неки јапанац, који је гостовао и у БГ-у поводом тога --Јован Вуковић (р) 11:53, 17. октобар 2006. (CEST)
- На такве глупости сви се пале, па и Јапанци. Тужно је ако је гостовао поводом тога. Бенвенисте, француски имунолог који је био најпознатији пропонент такве идеје је најпознатији зато што је, пре него што је фијукнуо, био озбиљан истраживач. Чак му је пружена прилика да објави рад о тој меморији воде у једном озбиљном научном часопису. То је изазвало велику буру која се слегла тек када је 'велики Ранди' чувени скептик и илузиониста показао да су Бенвенисте и другови у заблуди. Наиме, Беневенисте је опажао 'ефекат' меморије када је сам правио узорке и када је знао где да очекује ефекат. Међутим, када је прављена слепа контрола, т.ј., када је Ранди измешао узорке тако да су сви осим експериментатора знали где треба да се очекиује 'ефекат', проценат погодака био је у оквиру статистичког, тј, ефекат се појављивао онолики број пута као да је експериментатор бацао новчић (круна-писмо) да одлучи. Нормално, то није наука па је Бевенисте са својим подухватом отишао у историју као још један пример патолошке науке. Ево простог аргумета из којег јасно следи да је цела идеја сулуда. (Да не говоримо о томе да има и сложених аргумената попут, пикосекундног корелационог времена воде, пикосекундне динамике водоничног везивања, милисекундне динамике протонске измене итд.) Ако вода памти шта је било у флашици пре него пто је неко почео да разблажује раствор, могла је да запамти и шта је било у канализационој цеви док је била тамо са осталим растворцима или у бешики једне свиње где је била пре тога или... Дакле, у природи постоји нешто што се зове водени циклус, па кад би памтила са чиме је све биал у контакту, вода би морала да има меморију бољу од слона. На крају, насупрот раширеном веровању, не само код Срба, него свуда, има фијука, па и код Јапанаца. мац 15:09, 17. октобар 2006. (CEST)
- Добро је да се на овом пројекту неко потруди и да ”разбија” ”научне урбане легенде” и вјеровања..., односно да разјасни неке ствари око псеудонаучних теорија. Поздрав. --Славен Косановић {разговор} 15:17, 17. октобар 2006. (CEST)
Моје лично вјеровање је да се овдје (постулат функционисања хомеопатских медикамената) ради о двије ствари. Као прво мислим да успјеху хомеопатских медикамената доста помаже плацебо ефекат, тј. способност сваког сваког човјека да позитивним очекивањем утиче на исход терапије. Као друго, мислим да на исход терапије постоји позитиван утицај и самог носача медикамента (глобули) као и самог раствора (обично биљног екстракта).
Дакле, и поред скепсе здравог разума, не бих тако далеко ишао да се негативно изјашњавам о нечему о чему нисам довољно добро упознат.
Шта би "конвенционални" научници средњег вијека рекли о Теслиним или Ајнштајновим радовима? Можда то исто што неки сада кажу за постулате хомеопатије, антигравитацију или постојање 10. огромне планете одмах иза Плутона.
Будимо отворени и за нове и "немогуће" ствари. --Kaster 15:35, 17. октобар 2006. (CEST)
- Сама вода, причамо искључиво о композицији H2O, нема ”меморију”... Што се тиче Ајнштајнових теорија, Теорија релативитета, Тесла на примјер ју је сматрао дилетантском... :) --Славен Косановић {разговор} 15:40, 17. октобар 2006. (CEST)
Живимо у епохи посттехнолошке револуције, разних спекулација и глобалистичких друштвених и економских теорија... Што се тиче науке, сазнање је толико порасло, нарочито у 20. вијеку да је немогуће ”сажвакати” све што се збива, али ту се убацују и многе псеудонаучне теорије и интерпретације, јер живимо и у ери спектакла. Деконструкција ”традиционалних” научних, филозофских и друштвених теорија, доминира на свијетској сцени, али бојим се да неке ствари није могуће поново ”измислити”... Можда звучи скептично, али постоје неке ствари које су ван домена људског сазнања и схватања... --Славен Косановић {разговор} 15:53, 17. октобар 2006. (CEST)
Ко не зна, мора да верује. Но, шта да ради онај ко зна?
- Хајте да се овде концетришемо на меморију воде а за општу дискусију о науци и псеудонауци, предлажем да пређемо на одговарајућу одредницу. Пре него што пређемо на тешку артиљерију, нека се сваки присталица хомеопатије и водене меморије запита како то неко уме да наведе воду да запамти баш оно што жели, рецимо, да је била у контакту са леком, а да заборави да је била у канализацији или на неком другом још незгоднијем месту. Јасно да онима који мало знају не преостаје ништа друго него да верују (или не верују). Међутим, онима који довољно знају није потребно веровање. Дакле, знам(о) да је корелационо време воде реда пикосекунди што преведено на српски значи да молекул воде након милионитог дела од милионитог дела секунде заборави где је био и шта је радио. Како то знам(о). То знам(о) на основу диелетричких спектара, инвфрацрвених спектара, НМР спектара... Исто тако знамо да се у води одиграва измена протона на скали милисекунде, дакле у хиљадитом делу секунде молекул воде се разгради на групе Н и ОН и поново препакује у нови молекул НОН. Даље, у води постоји мрежа водоничних веза која се реорганизује на пикосекундној скали. Сумарно, течна вода, на собној температури, је динамички систем у којем се кретање одвија на таквој скали да се меморија о претходном стању губи након милионитог дела секунде. Има право Кастер кад не жели да иде толико далеко да се изјашњава о створима са којима није довољно упознат. Но, шта да раде они који јесу довољно упознати? Надам се да се од њих не очекује да се због тога извињавају. Да поновим, и да потпишем, меморија воде је парадигматски случај патолошке науке како ју је описао Лангмир пре више од 50 година. мац 03:57, 18. октобар 2006. (CEST)
- Да управо неспознаја, или незнање нечега у науци и не само у науци повлачи за собом концепт вјеровања или невјеровања, као и могућност манипулације, усмјеравања вјеровања. То је вјечита човјекова дилема кад је у питању немогућност спознаје нечега, било због недовољних информација, било због тога што то нешто превазилази тренутне оквире спознаје, било појединца било друштва у којем се живи. Када је ријеч о овом конкретном случају, поред научних инструмената којима се може испитати тачност сличне тврдње данас, могуће је користити и ”прастаро” логичкодедуктивно размишљање под условом да се логичке премисе исравно поставе. Тиме би могли доћи до логичног закључка, да када би вода посједовала меморију, послије циклуса кретања воде у природи, таква вода би садржала све ”узорке честица” с којима је икада дошла у контакт и у том случају са сигурношћу не би говорили о хемијеском једињењу HOH, или H2O, него о нечему много сложенијем. Наравно, овакав приступ може бити довољан за појединца, али не и као научни доказ нечега. Научно доказивање ће се обавити методом испитивања и експериментима, на основу којих ће стручњаци за област да потврде, или одбаце неку теорију, или хипотезу. --Славен Косановић {разговор} 13:54, 18. октобар 2006. (CEST)
Вода нема меморију, али увек је такве хипотезе тешко побити. А шарлатани лако тврде, јер измишљају из главе. --ВучетићМарко 14:00, 18. октобар 2006. (CEST)