Рио Негро
Рио Негро (шп. Río Negro, порт. Rio Negro — „Црна река“) река је на северу Јужне Америке дуга 2.253 km (са притоком Уаупес дужина јој је 2.400 km). Она је друга највећа притока Амазона.
| Рио Негро | |
|---|---|
 Рио Негро | |
 Карта Амазоније, река Рио Негро је означена | |
| Опште информације | |
| Дужина | 2.250 km (1.400 mi)[1] [2] km |
| Басен | 691.000 km2 |
| Пр. проток | 28.400 m3/s (1.000.000 cu ft/s)[3] m3⁄s |
| Пловност | 700 km од ушћа |
| Водоток | |
| Извор | Гвајанске планине[4] |
| Ушће | Амазон, испод Манауса[3][5][6] |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Колумбија,  Венецуела,  Бразил |
| Притоке | Рио Бранко, Ваупес |
| Река на Викимедијиној остави | |
Извире у југоисточном делу Гвајанских планина. Рио Негро даље тече ка југоистоку, пресецајући екватор, и улива се у Амазон узводно од града Манауса.
Црне воде Уреди
Због значајног присуства органских киселина које у реку доносе кише са песковитих трулишта, воде реке Рио Негро су црне боје и релативно провидне. У њима нема хранљивих састојака, развој ларви комараца ту није могућ, па стога око реке нема маларије. После уливања у Амазон, воде реке Амазон су приметно млечно браон боје у наредних четрдесетак километара. Рио Негро је највећа река у свету овог типа.[7]
Горњи ток Уреди
Извор реке налази се у Колумбији у департману Гвајинија, где је ток познат под именом Гвајинија.[8] Тече у правцу североистока кроз резерват Пујнавај, где пролази поред неколико мањих насеља попут Брухаса, Санта Розе и Табаквена. Након отприлике 400 km река представља границу између Колумбије и Венецуеле.
Пролазећи поред колумбијски насеља Тонина и Маканал, Рио Негро скреће на југозапад. На даљем току протиче кроз венецулески град Мароа, а око 120 km низводно прима реку Касикијару, са десне стране. Касикијара формира бифуркацију повезујући басене река Амазон и Орионоко.
Средњи ток Уреди
Река даље наставља источним правцем кроз венецуелски град Сан Карлос де Рио Негро, највеће насеље на тој реци и колумбијски Сан Фелипе. У овом делу тока река прима бројне притоке са обе стране, проширује се и формира броја речна острва, карактеристична за амазонски слив. Након 260 килоематара пограничног тока, Рио негро протиче крај Пиједра де Кокуја, прекамбријског монаднока на тромеђи Бразила, Колумбије и Венецуеле.
Након ушћа реке Мари, корито Рио Негра се шири на бројним местима. Код места Мисау Боа Виста улива се река Исана, а код Сан Жоакима, утиче највећа притока Рио Негра — Ваупес. Река одатле скреће према истоку, прима неколико мањих притока и протиче крај трговачког града Сао Габријел де Кашоејра. У речном кориту низводно од поменутог града јављају се бројни брзаци и слапови, одакле Рио негро постепено улази у доњи ток.
Доњи ток Уреди
Јужно од Манауса, Рио Негро се улива у реку Амазон. Након ушћа реке Мари, корито Рио Негра се шири на бројним местима. За време кишне сезоне, река плави околно земљиште у ширини и до 30 km. Од априла до октобра, формирају се бројне лагуне са острвима и уским каналима, богате живим светом.
Близу места Карвоејро, улива се једна од већих притока - Рио Бранко. Одатле Рио Негро скреће ка југоистоку и њено корито се шири све до града Манауса. Јужно од Манауса, Рио Негро се улива у реку Амазон.
Анавилханас национални парк који обухвата 350.018 хектара представља јединицу конзервације која је у својој основи била еколошка станица створена 1981. и штити делове Анавилханас реке архипелага у овом делу реке.[9] Испод архипелага сусреће се са Солимоес реком како би оформила Амазон реку.
Главне притоке Уреди
Списак главних притока Рио Негра (од ушћа навише)[6][5][10]
| Лева притока | Десна притока | Дужина (km) | Величина басена (km2) | Просечни проток (m3/s) |
|---|---|---|---|---|
| Доњи Рио Негро | ||||
| Тарума-Асу[11][12][13] | 139 | 1.372 | ||
| Куиеирас[14][12][15] | 3.441 | 144,2 | ||
| Апуау | 3.799,1 | 153,6 | ||
| Пудуари[16][17] | 3.411,5 | 128,6 | ||
| Kаманау | 11.832,2 | 408 | ||
| Жау | 400 | 18.896,6 | 869,2 | |
| Жауапери | 554 | 39.823,5 | 1.336,8 | |
| Унини | 530 | 27.433 | 1.501,4 | |
| Бранко | 1.430 | 190.789,2 | 5.400 | |
| Жофари | 311 | 12.590,5 | 446,6 | |
| Кауарес | 7.332,3 | 296 | ||
| Демини | 39.769,6 | 1.357,9 | ||
| Куиуни | 400 | 11.776,1 | 491,6 | |
| Игарапе Адајра | 3.294,9 | 101,1 | ||
| Арарира | 3.425 | 114,6 | ||
| Ерере | 3.251 | 115,7 | ||
| Падауари | 17.384 | 606,8 | ||
| Дара | 3.053,3 | 114,9 | ||
| Урубаши | 250 | 6.855,9 | 311,6 | |
| Ајуана | 4.590,7 | 185,2 | ||
| Унејуши | 12.474,7 | 488,3 | ||
| Теа | 6.365,9 | 201,4 | ||
| Марауја | 6.712 | 255,3 | ||
| Игарапе Инамбу | 4.618,8 | 140,6 | ||
| Кауабури | 12.139,3 | 442,9 | ||
| Средњи Рио Негро | ||||
| Марие | 800 | 25.378 | 1.186 | |
| Курикуријари | 14.202,2 | 916,8 | ||
| Уаупес | 1.375 | 64.370,4 | 4.334,9 | |
| Исана | 696 | 35.675,3 | 2.278,9 | |
| Шие | 8.222 | 488,1 | ||
| Горњи Рио Негро | ||||
| Казикијари | 354 | 42.478 | 2.575,8 | |
| Гвајинија | 617 | 28.899,5 | 2.432,7 | |
Историја Уреди
Име реци дао је шпански истраживач Франсиско де Орелана, који ју је отркио 1541. године. Средином XVII века Језуити су се населили дуж њених обаламеђу бројна индијанска племена — Манау, Аруак и Трума. Након 1700. године долина реке Рио Негро била је стециште развоја ропства, а локално становништво озбиљно је десдетковано услед контакта са Европљанима и болестима које су са собом донели. Фауна
Флора и фауна Уреди
Назив Рио Негро у преводу значи „Црна река“, што потиче од њене боје, сличне јаком чају. Тамна боја потиче од хумусне киселине као последица непотпуног распада фенола из биљака у пешчаном наносу. Река је добила тај назив јер из даљине изгледа црно.
Рио Негро има веома висок степен разноврсности живог света. Око 700 врста риба је пронађено у басену а процењено је да укупан фонд износи између 800 и 900, укључујући скоро 100 ендемичних и неколико неописаних врста. Бројне врсте су веома цењене код аквариста, нарочито краљевска неонка (Раracheirodon axelrodi).[18] Због бифуркације Касикијаре, многе рибе се могу наћи и у сливу Оринока и Амазона, али само поједине су прилагодљиве на једне и друге услове.
Види још Уреди
Референце Уреди
- ^ Ziesler & Ardizzone 1979
- ^ Rogério Ribeiro, Marinho; Naziano Filizola, Junior; Jean Michel, Martinez; Tristan, Harmel (2022). „Suspended sediment transport estimation in Negro River (Amazon Basin) using MSI/Sentinel-2 data”.
- ^ а б Seyler, Patrick; Laurence Maurice-Bourgoin; Guyot, Jean Loup. „Hydrological Control on the Temporal Variability of Trace Element Concentration in the Amazon River and its Main Tributaries”. Geological Survey of Brazil (CPRM). Приступљено 24. 7. 2010.
- ^ Tannenbaum, Frank (29. 8. 2012). „TEN KEYS LAT AMER”. Knopf Doubleday Publishing Group. Приступљено 9. 4. 2018 — преко Google Books.
- ^ а б „Amazon basin water resources observation service”.
- ^ а б „Plano estadual de recursos hídricos do amazonas, (perh/am)-rt 03-diagnóstico, prognóstico e cenários futuros do recursos hídricos do estado - tomo III” (PDF). јануар 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2021. г. Приступљено 14. 07. 2023.
- ^ „Negro River”. Приступљено 13. 7. 2017.
- ^ Penn 2001.
- ^ „PARNA de Anavilhanas Área protegida escolhida: Anavilhanas”. Приступљено 13. 7. 2017.
- ^ „Rivers Network”.
- ^ Neto 2015.
- ^ а б APA Margem Esquerda do Rio Negro – ISA.
- ^ Rovere, Crespo & Velloso 2002, стр. 68.
- ^ Elaíze Farias 2014.
- ^ Röhe, F. 2006, стр. 71.
- ^ PES do Rio Negro Setor Norte – ISA.
- ^ Sérgio Henrique Borges et al. 2008, стр. 31.
- ^ Hales, J.; Petry, P. „Freshwater Ecoregions of the World”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 13. 7. 2017.
Литература Уреди
- Penn, James R (2001). Rivers of the World: A Social, Geographical and Environmental Sourcebook. Santa Barbara: ABC Clio.
- Ziesler, R.; Ardizzone, G.D. (1979). „Amazon River System”. The Inland waters of Latin America. Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 978-92-5-000780-9. Архивирано из оригинала 8. 11. 2014. г.
- Goulding, M., Carvalho, M. L., & Ferreira, E. J. G. Rio Negro, Rich Life in Poor Water : Amazonian Diversity and Foodchain Ecology as seen through Fish Communities. The Hague. . SPB Academic Publishing. 1988. ISBN 978-90-5103-016-7.
- Saint-Paul, U., Berger, U., Zuanon, J., Villacorta Correa, M. A., García, M., Fabré, N. N., et al. (2000). "Fish communities in central Amazonian white- and blackwater floodplains," Environmental Biology of Fishes, 57(3), 235-250.
- Sioli, H. (1955). "Beiträge zur regionalen Limnologie des Amazonasgebietes. III. Über einige Gewässer des oberen Rio Negro-Gebietes." Arch. Hydrobiol., 50(1), 1-32.
- Wallace, A. R. (1853). A narrative of travels on the Amazon and Rio Negro, with an account of the native tribes, and observations on the climate, geology, and natural history of the Amazon Valley. London: Reeve.
- Wright, R. História indígena e do indigenismo no Alto Rio Negro. São Paulo, Brazil: UNICAMP & Instituto Socioambiental. 2005. ISBN 978-85-7591-042-9..
- „Amazon basin water resources observation service”.
- APA Margem Esquerda do Rio Negro (на језику: Portuguese), ISA: Instituto Socioambiental, Приступљено 2016-06-28
- Costa, Joanne; Tapia-Coral, Sandra; Soares, Edison; Mota, Adelaide; Silva, Adriana (децембар 2011), „Conflitos na Área de Preservação Ambiental Tarumã-Açu/Tarumã-Mirim: proteger para quem?” (PDF), Resumos do VII Congresso Brasileiro de Agroecologia, Fortaleza/CE, Приступљено 2016-06-28
- Neto, Oswaldo (22. 3. 2015), „Fonte límpida em sítio contribui com a imensidão do igarapé Tarumã-Açu, em Manaus”, A Critica (на језику: Portuguese), Архивирано из оригинала 09. 07. 2015. г., Приступљено 2016-06-28
- Rovere, Ana Lúcia Nadalutti La; Crespo, Samyra; Velloso, Rui (2002), Projeto geo cidades: relatório ambiental urbano integrado: informe GEO: Manaus (PDF) (на језику: Portuguese), Rio de Janeiro: PNUMA; Brasil. Ministério do Meio Ambiente. Secretaria de Qualidade Ambiental nos Assentamentos Humanos; Consórcio Perceria 21, Архивирано из оригинала (PDF) 02. 02. 2017. г., Приступљено 2016-06-28
- Ramirez, Henri (2020). Enciclopédia das línguas Arawak: acrescida de seis novas línguas e dois bancos de dados. 3 (1 изд.). Curitiba: Editora CRV. ISBN 978-65-251-0234-4. doi:10.24824/978652510234.4.[мртва веза]
- Jolkesky, Marcelo Pinho de Valhery. 2016. Estudo arqueo-ecolinguístico das terras tropicais sul-americanas. Ph.D. dissertation, University of Brasília.
- Elaíze Farias (27. 1. 2014), „Índios do rio Cuieiras (AM) recriam cultura e pedem demarcação”, Amazônia Real (на језику: Portuguese), Приступљено 2016-06-23
- Röhe, F. (2006), Área de contato entre as distribuições geográficas de Saguinus midas e Saguinus bicolor (Callitrichidae-Primates): a importância de interações e fatores ecológicos, Dissertação de Mestrado — INPA/UFAM
- PES do Rio Negro Setor Norte (на језику: Portuguese), ISA: Instituto Socioambiental, Приступљено 2016-06-25
- Sérgio Henrique Borges; Yara da Rocha Camargo; Clarice Bassi; Marcelo Paustein Moreira; Simone Iwanaga; Marcelo Garcia (август 2008), Plano de Gestão do Parque Estadual Rio Negro Setor Norte (PDF) (на језику: Portuguese), I - Diagnóstico da Unidade de Conservação, Manaus, Приступљено 2016-06-25
Спољашње везе Уреди
- Negro River RIVER, SOUTH AMERICA (језик: енглески)