Рудолф IV, војвода Аустрије

(преусмерено са Рудолф IV)

Рудолф IV, војвода Аустрије[2] (1. новембар 1339. - 27. јули 1365.), зван и Рудолф Оснивач (немачки: der Stifter), члан Хабсбуршке куће, био је син Алберта II[3] и Јохане од Фирта[4].

Рудолф IV, војвода Аустрије
Rudolf IV.jpg
Рудолф IV, војвода Аустрије
Темпера на пергаменту пресвучен преко смреке
Прашка дворска радионица, око 1360[1]
Датум рођења1. новембар 1339.
Место рођењаБеч
Датум смрти27 јул, 1365.(1365-07-27)(25 год.)
Место смртиМилано
ГробДукална крипта, Беч
ДинастијаХабзбург
ОтацАлберт II, војвода Аустрије
МајкаЈоане из Фирта
СупружникКатарина Бохемијска
ПотомствоНије имао наследнике
Надвојвода Аустрије, Штајерске и Корушке
Период1358. - 1365.
ПретходникАлберт II
НаследникАлберт III и Леополд III
Гроф Тирола
Период1363. - 1365.
ПретходникМеjнхард III
НаследникАлберт III и Леополд III
Први војвода Крањске
Период1364. - 1365.
НаследникАлберт III и Леополд III

Владао је као самопроглашени надвојвода Аустрије, Штајерске и Корушке од 1358. године, као гроф од Тирола од 1363. године и као први војвода Крањске од 1364. до смрти 1365.. Пошто Хабсбурговци нису добили ништа од декрета Златни бик[a] из 1356. године, Рудолф IV издао је наредбу да саставе "Privilegium Maius"[b], лажни документ за оснаживање аустријских владара.

БиографијаУреди

Рудолф је рођен у Бечу, најстарији син војводе Алберта II. и Јоане од Фиртa. Трећа генерације хабсбуршких војвода у Аустрији. Био је први који је рођен у војводству. Стога је Аустрију сматрао својим домом, осећајем са којим је несумњиво комуницирао са својим поданицима је допринео његовој популарности. Суочен са губитком царске круне Хабсбурговаца након убиства свог деде немачког краља Алберта I 1308., Рудолф је био један од најенергичнијих и најактивнијих аустријских владара у касном средњем веку, а за њега се говорило да као младић који је већ имао краљевски дух.

Оженио се 1357. са Катарином Бохемијском, ћерком цара Карла IV[5]. Желећи да се надмеће са својим моћним свекром, који је Краљевину Бохемију и главни град Праг учинио блиставим центром царске културе, Рудолф је желео да подигне значај своје резиденције Беч на исту или већу висину.

Више од једног века хабсбуршке војводе су се љутиле због тога што папа није успео да погласи Беч седиштем своје бискупије, што је статус који су сматрали прикладним за престоницу војводства. Уместо тога, град-жупа је био подређен бискупима у Пасави, који су имали одличну повезаност са папом, очигледно је то смањивало изгледе Беча да буде проглашен седиштем бискупије. Рудолф је, међутим, прибегао нечему што би се могло сматрати непристојним. Покренуо је стварање метрополитанска катедрале у цркви Светог Стефана која би, према називу, требало да буде додељена бискупу. Рудолф је продужио катедралу Светог Стефана, започета и изградња централног дела црквене зграде, који је требало да прими већи део заједнице. Напори на изградњи могу се посматрати као покушај надметања са Катедралом Светог Вида у Прагу. Рудолф је себе и супругу приказао на споменику на улазу у катедралу.

Оснивањем Бечког универзитета 1365. године[6], Рудолф је тежио да се подудара са оснивањем Карловог универзитета у Прагу 1348. године. Универзитет у Бечу је најстарији универзитет који стално делује у немачком подручју. Међутим, теолошки факултет, који се у то време сматрао кључним за универзитет, основан је тек 1385. године, двадесет година након Рудолфове смрти.

Да би побољшао економију Беча, Рудолф је увео многе мере, укључујући надзор градоначелника над продајом некретнина, покренут ради спречавања економски непродуктивног власништва Цркве. Рудолф је такође успео да успостави релативно стабилну валуту, такозвана Бечка марка (немачки: Wiener Pfennig).

Рудолф је најпознатији по још једном блефирању, фалсификовању Privilegium Maius[b], који га је ставио у раме из раме са седам принчева изабраника Светог римског царства, надокнађујући неуспех Аустрије са декретом Златни бик[a] из 1356. године. цара Карла IV. Титула надвојвода (немачки:Erzherzog), који је измислио Рудолф, постао је почасна титула свих мушких глава Хабсбуршке куће из 16. века.

 
Крита војводе у Катедрали Светог Стефана у главном граду Аустрије Бечу. У њој се налазе оснивач катедрале светог Стефана, војвода Рудолф IV, његова супруга и 10 других чланова породице.

Рудолф је 1363. године отписао уговор о наслеђивању са грофицом Маргаретом из Горице-Тирола, након смрти њеног јединог сина Меинхарда III. Након смрти грофице Маргарете 1369. жупанија Тирол нашла се под аустријском влашћу. Рудолф је прогласио Корушки Маш[c] Крањске војводством 1364., (што ће касније бити познато под Доњом Крањском, у данашњој Словенији). Следеће године осново је место Ново Место у Windic March[c]. Ново Место је у његову част добило име Рудолфсверт.

Упркос мегаломанском карактеру својих планова, успео је да модернизује своје територије и свој град, чији је значај знатно порастао. Рудолф је изненада умро у Милану 1365. године [5]. Посмртни остаци његови и његове жене сахрањени су у крипти Дукале, у Катедрали Светог Стефана у Бечу [5]. Његова прерана смрт зауставила је даљи напредак.

Његова млађа браћа Алберт III и Леополд III, требали су заједнички владати по Рудолфовом кућном реду (Rudolfinische Hausordnung). Браћа су се непрекидно свађала и на крају су се сложили да поделе хабсбуршке територије између себе према Нојбершком уговору из 1379. године.

Леополдов потомак Фредерик V, изабран за краља Римљана 1440. године и једини владар над свим аустријским земљама из 1457. године. Тако су Рудолфови напори да обједини хабсбуршке територије уродили плодом и постављени су темељи Хабсбуршке монархије.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алберт IV, гроф Хабсбурга
 
 
 
 
 
 
 
8. Рудолф I од Немачке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Хедвиг из Кибурга
 
 
 
 
 
 
 
4. Албрехт I, војвода Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Буркхард V, гроф Хохенбург
 
 
 
 
 
 
 
9. Гертруда од Хохенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Мехтилд од Тубинген
 
 
 
 
 
 
 
2. Алберт II, војвода Аустрије[3]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Меинхард I из Горице-Тирола
 
 
 
 
 
 
 
10. Меjнхард, војвода Корушке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Аделхид из Тирола
 
 
 
 
 
 
 
5. Елизабета Корушка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Отон II Вителсбах
 
 
 
 
 
 
 
11. Елизабета Баварска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Агнес од Палатината
 
 
 
 
 
 
 
1. Рудолф IV, војвода Аустрије[2]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Урлих II од Фирта
 
 
 
 
 
 
 
12. Теобалд, гроф Пфирт
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Агнес од Вергија
 
 
 
 
 
 
 
6. Улрих III, гроф Пфирт
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Готје, гроф Клингена
 
 
 
 
 
 
 
13. Катарина Клингенска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Софиа из Фробурга
 
 
 
 
 
 
 
3. Јоана из Пфирта[4]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Иго III од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
14. Реџиналд из Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Аделаиде, грофица Палатина из Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
7. Јоана из Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Амадеус, гроф Неуфсхател
 
 
 
 
 
 
 
15. Жилмет из Нушетел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Јордана од Арберга
 
 
 
 
 
 

Регналне титулеУреди

Роберт IV, војвода Аустрије
Рођен/а: 1. новембар 1358 Умро/ла: 27 јули 1365
Регналне титуле
Претходник:
Алберт II
Војвода Аустрије
Штајерске
и
Корушке

1358–1365
Наследник:
Алберт III
и
Леополд III
Претходник:
Меjнхард III
Гроф Тирола
1363–1365
Претходник:
.
Војвода Крањске
1364–1365

НапоменеУреди

  1. 1,0 1,1 Златни бик од 1356 (немачки: Goldene Bulle, латински: Bulla Aurea, италијански: Bolla d'oro) је декрет од Царског Дијета у Нирнбергу и Мецу (Diet of Metz, 1356/57) на челу са царом Карла IV. Царски Дијет (латински: Dieta Imperii/Comitium Imperiale; немачки: Reichstag) је одлучујућа тело Светог Римског Царства. То није било законодавно тело у савременом смислу; њени чланови су то више сматрали централним форумом на којем је било важније преговарати него одлучити. Царски Дијет је током више од четрсто година, фиксиро важне аспекте уставне структуре Светог римског царства. Декрет је добио име по златном печату Златни бик.
  2. 2,0 2,1 Privilegium Maius (немачки: Großer Freiheitsbrief, "већа привилегија") био је средњовековни документ фалсификован 1358. или 1359. по налогу Рудолфа IV (1358-65). То је у суштини модификована верзија Maius Privilegium који је издао цар Фредерик I Барбароса 1156. године, а који је бившу Аустрију подигао у војводство. На сличан начин, Privilegium Maius проглашева сва Војводства једним Аустријским надвојводством.
  3. 3,0 3,1 Windic March земље, територије или имања која имају заједничку границу

РеференцеУреди

  1. ^ „Herzog Rudolf IV.”. dommuseum.at. Dom Museum Wien. Приступљено 27. 4. 2020. 
  2. 2,0 2,1 „Rudolf IV der Stifter”. roglo.eu. ROGLO. Приступљено 27. 4. 2020. 
  3. 3,0 3,1 „Albrecht II der Lahme”. roglo.eu. ROGLO. Приступљено 27. 4. 2020. 
  4. 4,0 4,1 „Johanna von Pfirt”. roglo.eu. ROGLO. Приступљено 27. 4. 2020. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Jaschke, Karl-Ulrich (1997). „From Famous Empresses to Unspectacular Queens”. Ур.: Duggan, Anne J. Queens and Queenship in Medieval Europe. The Boydell Press. стр. 102. 
  6. ^ Kann, Robert A. (1977). A History of the Habsburg Empire 1526–1918. University of California Press. стр. 15. 

ЛитератураУреди

  • Baum, Wilhelm (1996). Rudolf IV. der Stifter. Seine Welt und seine Zeit. Graz-Wien-Köln. 
  • Alfons Huber (1865), Geschichte des Herzogs Rudolf IV. von Oesterreich (на језику: German), Wagner’sche Universitaets-Buchhandlung 
  • Wilhelm Baum Rudolf IV. der Stifter. Seine Welt und seine Zeit. Styria, Graz, 1996, ISBN 3-222-12422-1

Спољашње везеУреди