Склоп минерала

основни хемијски и молекуларни састав минерала са њиховим примесама

Минерали се у природи јављају на два начина:[1][2]

  • као тела правилних облика који је последица исто тако правилне унутрашње структуре и које називамо кристалним;
  • као аморфни; чији је облик неправилан, што проистиче из њихове неправилне унутрашње грађе.
кристални агрегат флуора

Кристали или кристализовани минерали уреди

Имају, дакле правилну унутрашњу грађу, односно сасвим правилан распоред атома, јона, односно молекула у кристалној ресетки, што се одражава на њихову морфологију. Нормално развијени кристализовани минерали поседују правилне полиедарске кристалне облике и такве индвидуе зовемо правилним кристалима.

Макрокристали уреди

Кристали или кристални агрегати могу бити различите крупноће и морфологије. уколико су крупни, називамо их макрокристалима или фанерокристалима.

Криптокристали уреди

Уколико су кристални агрегати се гоиим оком не могу разликовати појединачно онда су криптокристали који се могу распознати само микроскопски.

Минерали се могу јавити као:

  • зрнасти и изентрични листасти,
  • љуспасти,
  • влакнасти,
  • игличасти,
  • призматични,
  • земљасти,
  • прашкасти, и други агрегати.

Својства минерала уреди

Минерали показују изотропна или анизотропна физичка својства. Први случај је код минерала много ређи. Код изотропнох минерала су физичке особине у једној индивидуи у свим правцима подједнаке док је за анизотропне карактеристично да им се физичка својства мењају у разним правцима различито а у паралелним подједнако. значи, својства им зависе од смера, односно својства су им векторијална.

Аморфни минерали уреди

аморфни минерали немају правилну унутрашљу грађу, изотропни су, што значи да у свим правцима имају иста својства и због тога се јављају у кугластим, бубрежастим и сличним агрегатима.

Референце уреди

  1. ^ Светислав Јањић, Предраг Ристић, Минералогија(друго издање) научна кљига, Београд.. 1995. ISBN 86-23-45009-5 неважећи ISBN.
  2. ^ Вера Ђорђевић, Предраг Ђорђевић, Проф.др Драган Миловановић, Основни петрографије, Београд, 1991