Српско-цинцарско друштво „Луњина”
Српско-цинцарско друштво „Луњина” (цинц. Sutsata sãrbeascã-armãneascã Lunjina) је организација Цинцара у Србији чије седиште се налази у Београду.[1]
| Српско-цинцарско друштво „Луњина” | |
|---|---|
| Sutsata sãrbeascã-armãneascã Lunjina | |
 логотип друштва | |
| Датум оснивања | 1991. год. |
| Тип | невладина организација |
| Локација |  Србија |
| Седиште | Београд |
| Службени језици | српски и цинцарски језик |
| Председник | Аристотелис Мартиновић |
| Веб-сајт | Званични веб-сајт |
Опште информације уреди
Седиште организације налази се у Улици Мајке Јеросине 21/5 у Београду, а организације је настала 1991. године као резултат спајања две организације из Доње и Горње Белице, два цинцарска села у Северној Македонији.[1][2]
Циљ организације је заштита и очување цинцарске мањине у Србији, њених обичаја, културе, језика, имена и традиције.[3] Године 2017. друштво је имало око 500 чланова.[1] Председник организације је Аристотелис Мартиновић.[4] На цинцарском језику, реч луњина значи „светлост“. У блиском румунском језику, ова реч је лумина.[5]
Већина чланова Српско-цинцарског друштва „Луњина” су етнички Цинцари досељени из Северне Македоније, а мали број њих су део потомака цинцарске заједнице која је живела вековима у Србији.[6] Организација је објавила неколико књига о цинцарској граматици и компакт диск са цинцарском музиком, а издаје и часопис „Светло”, Гласник српско-цинцарског друштва.[4][6] Предложено је да друштво организује факултативне курсеве цинцарског језика на Филолошком факултету у Београду.
Чланови Српско-цинцарског друштва „Луњина” међу ретким су Цинцарима у Србији који настављају да активно практикују и користе свој језик и културу. Између 2014. и 2017. ова организација је нудила недељне курсеве цинцарског језика, али су они прекинути због недостатка ученика и замењени су са Anveatsã armaneashti! (Научите цинцарски!), онлајн платформа за учење цингарског језика која је креирана у Румунији.[7]
Српско-цинцарско друштво „Луњина” залагало се за признавање Цинцара као националне мањине у Србији, али је то одбачено јер нису испунили минимални број људи који заједница мора имати да добије овај статус. Према њиховим проценама у Србији има између 5.000 и 15.000 људи цинцарског порекла, али према попису становништа у Србији 2011. године само су се 243 особе изјасниле као етнички Цинцари.[8][9]
Референце уреди
- ^ а б в Jokić Stamenković, Dragana (30. 1. 2017). „Цинцари – крвоток Балкана”. Politika (на језику: српски).
- ^ Bodrožić, Marin (23. 8. 2015). „Марин Бодрожић: Поводом одлуке да се цинцарској заједници не призна статус националне мањине”. State of Affairs (на језику: српски).
- ^ Živanović, Katarina (22. 2. 2013). „Zrno soli među balkanskim narodima”. Danas (на језику: српски).
- ^ а б Sinanović, Natalija (22. 5. 2021). „Српско-цинцарско друштво "Луњина" чува језик и традицију "народа без отаџбине"” (на језику: српски). Radio Television of Serbia.
- ^ Mutavdžić, Predrag (2010). „On the former and present status of the Aromanian language in the Balkan Peninsula and in Europe”. Komunikacija i Kultura Online (1): 146—161.
- ^ а б Kahl, Thede (2002). „The ethnicity of Aromanians after 1990: the identity of a minority that behaves like a majority”. Ethnologia Balkanica. 6: 145—169.
- ^ Sorescu-Marinković, Annemarie; Mirić, Mirjana; Ćirković, Svetlana (2020). „Assessing linguistic vulnerability and endangerment in Serbia. A critical survey of methodologies and outcomes”. Balcanica (51): 65—104. doi:10.2298/BALC2051065S.
- ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији” (PDF) (на језику: српски). Statistical Office of the Republic of Serbia. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 6. 2017. г.
- ^ Ružica, Miroslav (2006). „The Balkan Vlachs/Aromanians awakening, national policies, assimilation”. Proceedings of the Globalization, Nationalism and Ethnic Conflicts in the Balkans and Its Regional Context: 28—30. S2CID 52448884.