Шеснаест тимова који су се пласирали у плејоф, по осам из обе дивизије, играли су елиминаторни турнир у серијама на четири добијене утакмице кроз четири фазе такмичења (четвртфинале конференције, полуфинале конференције, финале конференције и Стенли куп финале). Овај формат се примењује од плејофа 1999. године.
Ово је тек други пут од 1996. године да се ни један од канадских тимова није домогао друге рунде. Флорида пантерси су се вратили у плејоф а њихово последње учешће било је 2000. године, што је један од најдужих низова без завршне фазе у историји лиге.
Након што су пласман у ову фазу обезбедили у претпоследњој утакмици регуларног дела сезоне, Лос Анђелес кингси су постали први клуб у историји НХЛ-а постављен за осмог носиоца (последњег) који је успео да узме Стенли куп (и тек други који је ушао у финале после Едмонтон ојлерса2006. године). Такође су и други у историји којима је пошло за руком да у истој сезони елиминише првог, другог и трећег носиоца (први су то успели да учине Калгари флејмси још 2004. али су кингси први то урадили по редоследу од првог до трећег). Кингси су још постали и први тим који је до финала дошао без пораза у гостима (8 од 8).[1]
Као шести носилац у својој конференцији, Њу Џерзи девилси су били најлошије позиционирани носилас који је у великом финалу имао предност домаћег терена, рушећи при том стари рекорд који су сами поставили када су освојили шампионат 2000. године као четврти носилац.
Голман кингса Џонатан Квик, који је у просеку примао 1,41 гол по утакмици, добио је на крају плејофа Кон Смајтов трофеј као најкориснији играч елиминационог турнира (МВП).
У плејоф су се пласирали шампиони свих шест дивизија и по пет најбољих екипа из сваке конференције на основу коначне табеле након завршетка регуларног дела сезоне 2011/12, укупно 16 тимова, по осам из сваке конференције. Тимовима су додељене позиције 1-8 на основу пласмана у својој конференцији.
Тимови чије је име уписано на левој страни табеле, код сваког пара, имали су предност домаћег терена у серији и прве две утакмице су играли код куће.[2]
Позиције од (1) до (8) представљале су носиоце у конференцији и одређивале предност домаћег терена у прве три рунде плејофа. У финалу купа предност домаћег терена се одређивала на основу лигашке табеле па је Њу Џерзи (102 бода) прве две утакмице против Лос Анђелеса (95 бодова) играо код куће.
Статистика је преузета са званичног сајта НХЛ лиге.[3]
(Легенда:ОУ-одигране утакмице; П-победе; И-изгубљене утакмице; ГД-дати голови; ГП-примљени голови; ГДУ-просек датих голова по утакмици; ГПУ-просек примљених голова по утакмици; ИВ-реализација играча више; ИМ-одбрана са играчем мање)
Лос Анђелес кингси
Њу Џерзи девилси
Њујорк ренџерси
Финикс којотси
Вашингтон капиталси
Филаделфија флајерси
Нешвил предаторси
Сент Луис блуз
Флорида пантерси
Бостон бруинси
Отава сенаторси
Чикаго блекхокси
Питсбург пенгвинси
Сан Хозе шаркси
Детроит ред вингси
Ванкувер канакси