Википедија

Субдурални емпијем

Субдурални емпием ( лат. емпиема субдурале ) јесте накупљање гнојног садржаја између можданих овојница мозга: дура матер и арахноидалне материје.[1][2]

Субдурални емпијем
Апсцес који је довео до интракранијалног субдуралног емпијема као што се види на ЦТ
Специјалностинеурологија

Епидемиологија уреди

Фреквенција уреди

Субдурални емпијем чини 15-22% фокалних интракранијалних инфекција. Синуситис је најчешћи предиспонирајући фактор у развијеном свету. Међутим, упала средњег уха и мастоидитис су најчешћи предиспонирајући услови.[3]

Учесталост је слична на глобалном нивоу.[3]

Морталитет/морбидитет уреди

У ери пре антибиотика, стопа морталитета се приближила 100%; ово још увек може бити случај у земљама у развоју.

У развијеном свету, стопа морталитета се значајно побољшала: износи око 6–35% (варира у зависности од области и болница); међутим, око 55% пацијената има неуролошке дефиците у време отпуштања из болнице.[3]

Стопа морталитета је наставила да опада због ране дијагнозе и лечења, тачније локализације помоћу ЦТ скенирања главе, ране дренаже синуса и препознавања истакнуте улоге анаеробних патогена у болести.[3]

Висока инциденција морбидитета (неуролошких дефицита) приписује се кратком периоду праћења и ниској стопи морталитета. Болесници са теђким обликом болести који би умрли у прошлости сада преживљавају са дефицитима.[3]

Демографија везана за пол и узраст уреди

Субдурални емпијем је чешћи код мушкараца, који могу чинити до 80% случајева. Разлог за ову превласт је непознат. Једна теорија је да нормалан развој параназалних синуса код мушкараца доводи до анатомских разлика које их предиспонирају за понављајући синуситис.[3]

Субдурални емпијем се може јавити у било ком животном добу, али око две трећине пацијената је старости од 10 до 40 година.[3]

Етиологија и патогенеза уреди

Најчешће се јавља у 2. и 3. деценији живота као последица инфекција у пределу лица. Јавља се као компликација

  • упале параназалних синуса у више од 50% случајева,[4]
  • упале уха или повреде главе у око 30% случајева,
  • запаљења мождане овојнице,[2]
  • мастоидног процеса,[5]
  • упале костију
  • изазвана дисеминацијом инфекције хематогеним путем (у мање од 5% случајева).[6] Инфекција се најчешће шири венским системом, мада је могуће и пер континуитатем.[6]

Најчешћи етиолошки фактори инфекције су:[6]

  • стрептококи (аеробни у 35%, анаеробни у 10%)
  • стафилококус ауреус (у 10% случајева)
  • аеробни грам-негативни бацили (у 10% случајева)
  • стафилококус епидермидис (око 2% случајева)

Клинички слика уреди

 
Конрастна Т1 МРИ слика главе одраслог мушкарца са менингеалним синдромом и нападима. У десном делу слике видљиве су акумулације гноја испод дура матер са ојачаном ивицом, што указује на дијагнозу субдуралног емпијема.

Недавна историја (< 2 недеље) синуситиса,[7] упале средњег уха, мастоидитиса, менингитиса, операције лобање или трауме, операције синуса или плућне инфекције

У првом периоду болести, симптоми су неспецифични и обично су ограничени на два симптома:

  • главобоља - u почетку је фокусна, а касније генерализована
  • грозница - температура изнад 38 °C

У каснијем периоду се јављају се карактеристични симптоми за ову болест, као што су:

  • мучнина и повраћање
  • менингеални симптоми
  • жаришни симптоми (тек при крају када се накупи већа количина гноја између можданица), конфузија, поспаност, ступор или кома
  • Хемипареза или хемиплегија
  • Замагљен вид (амблиопија)
  • Потешкоће у говору (дисфазија)

Дијагноза уреди

Поуздана дијагноза се може поставити на основу карактеристичне слике компјутеризоване томографије или нуклеарне магнетне резонанце . Треба нагласити да у приближно 25% случајева ови тестови не показују промене на ЦНС- у. Тек поновљена магнетна резонанца након примене гадолинија повећава осетљивост ових тестова и на тај начин омогућава постављање тачне дијагнозе.

Терапија уреди

Дренажа емпијема је индикована када дебљина емпијема прелази 9 милиметара, мада о томе треба размишљати и када је лезија мања.[6]

Лечење укључује и три антибиотика који се примењују интравенозно у максималним дозама:[6]

  • пеницилин Г (када је етиолошки фактор МРСА - ванкомицин),
  • цефалоспорин треће генерације
  • метронидазол .

Антибиотике треба користити 2–4 недеље након хируршког лечења и 6–8 недеља у случају конзервативног лечења.[6]

Примењују се симптоматско лечење (антиепилептички лекови и лекови против отока) и рехабилитација.[6]

Прогноза уреди

Што се болест касније дијагностикује, већи је ризик од трајних неуролошких дефицита ( епилепсија , пареза , афазија ) упркос излечењу емпијема.[6][4]

Стопа морталитета је приближно 40%.[6]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Hendaus, Mohammed A. (2013-08-14). „Subdural Empyema in Children”. Global Journal of Health Science. 5 (6). ISSN 1916-9744. doi:10.5539/gjhs.v5n6p54. 
  2. ^ а б Lilitwat, Weerapong; Balikai, Shilpa; Badheka, Aditya (2019). „A RARE CASE OF BILATERAL SUBDURAL EMPYEMA SECONDARY TO ESCHERICHIA COLI IN AN IMMUNOCOMPETENT INFANT”. Critical Care Medicine. 47: 318. ISSN 0090-3493. doi:10.1097/01.ccm.0000551427.89917.47. 
  3. ^ а б в г д ђ е „Subdural Empyema: Epidemiology”. emedicine.medscape.com. 2022-10-28. 
  4. ^ а б Holland, A. A.; Morriss, M.; Glasier, P. C.; Stavinoha, P. L. (2013-02-01). „Complicated Subdural Empyema in an Adolescent”. Archives of Clinical Neuropsychology (на језику: енглески). 28 (1): 81—91. ISSN 0887-6177. doi:10.1093/arclin/acs104. 
  5. ^ Mirza, O.; Varadarajan, V.; Youshani, A. S.; Willatt, D. J. (2014-04-28). „Escherichia coli positive infratentorial subdural empyema secondary to mastoiditis and underlying cholesteatoma”. Case Reports (на језику: енглески). 2014 (apr28 2): bcr2014204498—bcr2014204498. ISSN 1757-790X. doi:10.1136/bcr-2014-204498. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з Szczeklik, Andrzej; Gajewski, Piotr, ур. (2017). Interna Szczeklika 2017. Cholerzyn: Medycyna Praktyczna: Kraków: Polski Instytut Evidence Based Medicine. ISBN 978-83-7430-517-4. 
  7. ^ Coulson, Alan S. (1999). „Temporary Pacing After Pneumonectomy”. Chest. 115 (4): 1214. ISSN 0012-3692. doi:10.1378/chest.115.4.1214. 

Литерату уреди

  • Dwarakanath S, Suri A, Mahapatra AK. Spontaneous subdural empyema in falciparum malaria: a case study. J Vector Borne Dis. 2004 Sep-Dec. 41(3-4):80-2.
  • Foerster BR, Thurnher MM, Malani PN, Petrou M, Carets-Zumelzu F, Sundgren PC. Intracranial infections: clinical and imaging characteristics. Acta Radiologica. October 2007. 48(8):875-93.
  • Hall WA, Truwit CL. The surgical management of infections involving the cerebrum. Neurosurgery. February 2008. 62 Supplement 2:519-30.
  • Krauss WE, McCormick PC. Infections of the dural spaces. Neurosurg Clin N Am. 1992 Apr. 3(2):421-33.
  • Mauser HW, Van Houwelingen HC, Tulleken CA. Factors affecting the outcome in subdural empyema. J Neurol Neurosurg Psychiatry. 1987 Sep. 50(9):1136-41.
  • Migirov L, Eyal A, Kronenberg J. Intracranial complications following mastoidectomy. Pediatr Neurosurg. 2004 Sep-Oct. 40(5):226-9.
  • Moorthy RK, Rajshekhar V. Intracranial Abscess. Neurosurg Focus. 2008. 24 (6):E3.

Спољашње везе уреди

Класификација
Спољашњи ресурси
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Субдурални_емпијем&oldid=27442774”