Темплари

Католички витешки ред

Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма (лат. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), познати и као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари или само Темплари, били су католичка витешки ред који је 1139. године папском булом Omne datum optimum признала Света столица.[4] Ред је основан 1119. године и дјеловао је од 1129. до 1312. године.[5]

Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма
Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici  (латински)
Seal of Templars.jpg
Активностоко 1119 — 1312.
ПрипадностПапа
ТипКатолички витешки ред
УлогаЗаштита хришћанских ходочасника
Величина15.000—20.000 на самом врхунцу, од чега су 10% били витезови[2][3]
ШтабХрамовна гора
Јерусалим
Краљевина Јерусалим
НадимакРед Соломоновог храма
Витезови Темплари
ПатронБернард од Клервоа
МотоНе нама Господе, не нама, већ Имену Свом славу дај
(лат. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam)
МаскотаДва витеза која јашу једног коња

Ред, који је био међу најбогатијим и моћнијим, постао је омиљена добротворна организација цијелог хришћанског свијета, док су чланство и моћ реда муњевито расли. Темплари су били истакнути у хришћанским финансијама. Витезови Темплари, у својим препознатљивим бијелим мантијама са црвеним крстом, били су међу највјештијим борбеним јединицама током крсташких ратова.[6] Неборбено чланство реда, које је чинило 90% људства, управљало је великом економском инфраструктуром широм западног хришћанског свијета,[7] развијајући иновативне финансијске технике које су рани облик банкарства,[8][9] изградњом сопствене мреже од приближно 1.000 командерства и фортификација широм Европе и Свете земље, вјероватно оснивајући прву међународну корпорацију на свијету.[10][11]

Темплари су били блиско повезани са крсташким ратовима; када је Света земље изгубљена, подршка реду је нестала.[12] Гласине о тајним церемонијама иницијације Темплара довеле су до неповјерења према реду, и француски краљ Филип IV — у великим дуговима према реду — искористио је ту ситуацију како би стекао контролу над њима. Године 1307, наредио је хапшења великог броја припадника реда у Француској, којима су кроз мучења изнуђена лажна признања, а затим су спаљивани на ломачи.[13] Папа Климент V забранио је ред 1312. године под притиском краља Филипа IV.

Муњевит пад моћи веома значајне скупине у европском друштву довео је до ширења разних нагађања, легенди и предања кроз вијекове. Касније организације које су у свом називу користиле ријеч „Темплар”, сачувале су ред од заборава, иако прикривајући његово поријекло.

ОрганизацијаУреди

Темплари су били организовани као монашки ред, слично као Бернардов Цистерцијански ред, који се сматра првом дјелотворном међународном организацијом у Европи.[14] Организациона структура је имала снажан ланац власти. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. Свака земља са значајнијим присуством Темплара (Француска, Пуату, Анжу, Јерусалим, Енглеска, Арагон, Португалија, Италија, Триполи, Антиогија, Угарска и Хрватска[15]) имала је Мајстора Реда за Темпларе у тој области.

Сви они су били подређени Великом мајстору, који је постављан доживотно, а који је надгледао војне напоре реда на Истоку и његове финансије на Западу. Велики мајстор је своја овлашћења спроводио преко генералног надзорника реда, који су били витезови које су Велики мајстор и јерусалимски манастири посебно постављали како би нагледали различите покрајине, исправљајући малверзације, уводећи нове прописе и рјешавајући важне спорове. Генерални надзорник је имао овлашћења да уклони витеза са дужност и суспендује Мајсторе одређене покрајине.[16]

Нема прецизних бројки, али се процјењује да је ред на врхунцу моћи имао између 15.000 и 20.000 чланова, од којих су десетина били прави витезови.[2][3]

Чинови унутар редаУреди

Три главне класеУреди

Постојала су три главне класе унутар Темпларског реда: племенити витезови, неплеменити оружници и капелани. Темплари нису вршили витешке церемоније, тако да је свако које желио постати витез Темплара морао већ бити витез.[17] Они су били највидљивија грана реда и носили су чувене бијеле мантије, које симболизују чистоћу и непорочност.[18] Били су опремљени као тешка коњица, са три или четири коња и једни или двојицом јахача. Јахачи углавном нису били чланови реда, већ су били аутсајдери унајмљени на одређено вријеме. Испод витезова у реду били су оружници неплеменитог поријекла.[19] Они су у ред донијели виталне вјештине и трговину као што је ковачки занат и грађевинаство, а управљали су и многом својим реда у Европи. У крсташким државама, борили су се заједно са витезовима као лака коњица са једним коњем.[20] Неки од највиших положаја у реду били су одређени за оружнике, укључујући и положај Команданта Свода Акре, који је био дефакто адмирал темпларске флоте. Оружници су носили црну или смеђу одјећу. Од 1319. године, капелани су чинили трећу класу Темплара. Били су то посвјећени свештеници задужени за духовне потребе Темплара.[21] Све три класе реда носиле су црвени крст.[22]

Велики мајстори ТемплараУреди

 
Темпларска грађевину у Сен Мартен де Шану, Француска

Почевши од оснивача реда Ига де Пејена у периоду 1118—1119, највиши положај унутар реда био је Велики мајстор, дужност која се обављала цио живот, иако узимајући у обзир борбену природу реда, то је могло представљати веома кратак временски рок. Сви осим два Велика мајстора умрла су положају, а неколико је умрло током војних кампања. На примјер, током опсаде Акалона 1153. године, велики мајстор Бернар де Тремеле предводио је скупину од 40 Темплара кроз рушевине градских зидина. Како их остатак крсташке војске није пратио, Темплари су, заједно са Великим мајстором, заробљени и обезглављени.[23] Великог мајстора Жерара де Ридфора обезглавио је Саладин 1189. године током опсаде Акре.

Велики мајстор је нагледао све операције које је спроводио ред, укључујући и војне операције у Светој земљи и Источној Европи и финансијске и пословне поступке реда у Западној Европи. Неки велики мајстори су били и команданти на бојном пољу, мада то није увијек било најмудрије: неколико грешака у борбеном вођству Ридфорда довело је до тешког пораза у бици код Хитина. Посљедњи велики мајстор је био Жак де Моле, који је по наређењу француског краља Филипа IV спаљен на ломачи 1314. године.[24]

Понашање, облачење и брадаУреди

 
Представа Темплара (музеј опатије Тен Дајнен, фотографије из 2010)
 
Приказ двојице Темплара како сједе на једном коњу (истичући сиромаштво), са Бусоном, светим барјаком (гонфалоном) (Метрју Перис, cca 1250).[25]

Бернард од Клервоа и оснивач Иг де Пејен осмислили су посебан код понашања за Темпларски ред, познат међу савременим историчарима као Латинско правило. Његове 72 одредбе дефинисале су идеално понашање витезова, као што је врста одјеће коју могу носити и колико коња могу имати. Требало је да витезови једу своје оброке у тишини, јести место не више од три пута седмично и не ступати у било какав физички контакт било ког типа са женама, па чак и онима из своје породице. Великог мајстору су додјељена „4 коња и један брат-капелан и један црквењак са три коња и један брат-наредник са два коња и један џентлмен слуга да носи његов штит и копље са једним коњем”.[26] Како је ред растао, првобитни списак од 72 одредбе је проширен на неколико стотина у свом коначном облику..[27][28]

Витезови су носили бијели сорко са црвеним крстом и бијели плашт такође са црвеним крстом; наредници су носили црну тунику са црвеним крстом напријед и црни или смеђи плашт.[29][30] Бијели плаштов су витезовим додјељени на Троатском концилу 1129. године, а крст је на одјећу вјероватно додан пред почетак Другог крсташког похода 1147. године, када су папа Евгеније III, француски краљ Луј VII и многи друге угледне личности присуствовале састанку француских Темплара у њиховом сједишту код Париза.[31][32][33] Према темпларском Правилу, витезови увијек треба да носе бијели плашт, чак им је забрањено да једу и пују ако га не носе.[34]

Црвени крст који су носили Темплари је симбол мучеништва, а смрт у борби се сматрала за велику част која осигурава мјесто на небу.[35] Постојало је кардинално правило по коме се витезови реда не смију никада предати осим ако падне темпларска застава, па чак и тада прво је требало да се прегрупишу са других хришћанским редовима, као што су Хоспиталци. Тек након што су све заставе пале, било им је дозвољено да напусте бојно поље.[36]

Иако није прописано Темпларским правилом, касније је постало уобичајено да чланови реда носе дугачке и истакнуте браде. Око 1240. године, Албер из Труа-Фонтена описује Темпларе као „ред брадате браће”; док су током испитивања папских комсара у Паризу 1310—1311, од скоро 230 испитаних витезова и браће, 76 је описано као да носе браду, у неким случајевима назначено је да је „у стилу Темплара”, а 133 је рекло да је обријало браду, било у одрицању од реда или у нади да ће избјећи откривање.[37][38]

Иницијација,[39] позната као Пријем у ред, била је дуково посвјећена и укључује свечану церемонију. Странци су били обесхрабрени да присуствују церемонији, што је изазивало сумње средњовјековних истражитеља током каснијих суђења. Нови чланови су морали беспоговорно да препишу сва своја богатства и добра реду и узму завјете сиромаштва, чедности, побожности и послушности.[40] Већина браће се реду придружило за цио живот, мада је некима било дозвољено да се придруже на одређено временско раздобље. Некада је ожењеним мушкарцима било дозвољено да се придруже реду уколико је његова супруга дала пристанак,[30] али њима није било дозвољено да носе бијели плаштове.[41]

ИсторијаУреди

УспонУреди

Након што су Франци у Првом крсташком рату заузели Јерусалим од муслиманских освајача 1099. године, многи хришћани су кренули на ходочашће ка разним светим мјестима у Светој земљи. Иако је Јерусалим био релативно сигуран под контролом хришћана, остатак крсташких држава није био. Бандити и друмски разбојници пљачкали су ходочаснике, које су рутински клали, понекад на стотине њих, током покушаја да путују од приобаља код Јафе до унутрашњости Свете земље.[42]

 
Заставе које су користили Темплари у биткама

Године 1199, француски витез Иг де Пејен обратио се јерусалимском краљу Балдуину II и јерусалимском патријарху Вармунду и предложио им стварање монаршког реда ради заштите ходочасника. Балдуин и Вармунд су се сложили, вјероватно на Наблуском сабору у јануару 1120. године, а краљ је Темпларима додијелио сједиште у лијевом крилу краљевског двора на Храмовној гори у заузетој џамији Ал Акса.[43] Храмовна гора је била од значаја јер се налазила изнад онога што се сматрало рушевинама Соломоновог храма.[44][6] Зато су крсташи џамију Ал Аксу посматрали као Соломонов храм, а због овог мјеста новоосновани ред је узео име Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма или само Витезови Темплари. Ред је са око девет витезова, укључујући Годфреја де Сен-Омера и Андреа де Монбара, имао мало финансијских средстава и ослањао се на прилоге за опстанак. Амблем реда била су два витеза која јашу једног коња, наглашавајући сиромаштво реда.[45]

 
Прво сједиште Темплара било је у Јерусалиму, на Храмовној гори.

Сиромашни статус Темплара није дуго трајао. Имали су моћног заговорника у Бернарду од Клервоа, водећа црквена личност, француског опата првенствено одговорног за оснивање цистерцитског реда монаха и нећака Андреа де Монбара, једног од оснивача реда. Бернард је ставио своју личност иза њих и написао убједљиво писмо у њихово име „У похвали новом витештву”[46][47] и 1129. године на сабору у Трои, предводио је скупину водећих црквењака који су тражили званично одобрење и потврду реда у име цркве. Овим формалним благословом, Темплари су постали омиљено добротворно друштво широм западног хришћанског свијета, примајући новац, земљу, послове и племените синове од породица које су једва чекале да помогну у борби у Светој земљи. Још једна велика корист десила се 1139. године, када је папа Иноћентије II издао папску булу Omne datum optimum, који је ред изузет од поштовања мјесних закона. Ова одлука је значила да Темплари могли слободно пролазити кроз све границе, нису морали плаћати порезе и били су изузети од свих власти осим папске.[48]

Са јасном мисијом и обилним ресурсима, ред је брзо растао. Темплари су често били наредне ударне снаге у кључним биткама у крсташким ратовима, јер би тешко оклопљени витезови на својим ратним коњима кренули у напад на непријатеља, испред главних војних снага, у покушају да пробију противничку линију одбране. Једна од њихових најпознатијих побједа била је 1177. током битке код Монт Жисара, гдје је око 500 темпларских витезова помогло да неколико хиљада пјешадинаца побједи Саладинову војску од више од 26.000 хиљада војника.[10]

Иако је главна мисија реда била милитаристичка, релативно мали број чланова били су борци. Остали су дјеловали на положајима за подршку витезовима и управљали финансијском инфраструктуром. Ред Темплара, иако су се чланови заклели на индивидуално сиромаштво, добио је контролу над богатством мимо непосредних донација. Племић који је био заинтересован за учешће у крсташким ратовима могао би сву своју имовину ставити под управу Темплара док је био одсутан. Акумулирајући богатство на овај начин широм западног хришћанског свијета и Оутремера, ред је 1150. почео да генерише акредитиве за ходочаснике који путују у Свету земљу: ходочасници су депоновали своје вриједности код мјесне темпларске заједнице прије укрцавања, затим добијали документ у којем се наводи вриједност њиховог депозита и тај документ су користили по доласку у Свету земљу да би преузели средства у количини блага једнаке вриједности. Овај иновативни аранжман био је рани облик банкарства и можда је био први формални систем који подржава употребу чекова; побољшавао је сигурност ходочасника чинећи их мање привлачним метама за лопове, а такође је допринио темпларског каси.[49][6]

На основу ове комбинације донације и пословања, Темплари су успоставили финансијске мреже широм цијелог западног хришћанског свијета. Стекли су велике површине земљишта, како у Европи, тако и на Блиском истоку; куповали су и управљали фармама и виноградима; градили су масивне камене катедрале и дворце; били су укључени у производњу, увоз и извоз; имали су своју флоту бродова; а у једном тренутку су чак посједовали и цијели острво Кипар. Ред витезова Темплара се може квалификовати као прва међународна корпорација на свијету.[10][50][51]

ПадУреди

 
Битка код Хитина 1187. године, прекретница која је довела до Трећег крсташког рата.

Средином 12. вијека, ток крсташких ратова се промијенио. Исламски свијет се ујединио под ефикасним вођама попут Саладина. Неслога је настала међу хришћанским фракцијама у Светој земљи и око ње. Витезови Темплари повремено су се сукобили са друга два хришћанска војна реда, са Хоспиталцима и Тевтонцима, а деценије међусобних сукоба ослабиле су хришћанске положаје, како у политичком тако и у војном погледу. Након што су Темплари учествовали у неколико неуспјешних похода, укључујући и кључну битку код Хитина, док је Јерусалим поновао пао у муслиманске руке под вођствством Саладина 1187. године. Цар Светог римског царства Фридрих II повратио је град у хришћанске руке у Шестом крсташком рату 1229, без помоћи Темплара, али га је под контролом држао нешто више од деценије. Ајубиди заједно са хорезмидским плаћеницима поново су заузели град 1244. и град се вратио под западну контролу тек 1917. када га је током Првог свјетског рата Британија заузела од Османског царства.[52]

Темплари су били приморани да преселе своје сједиште у друге градове на сјеверу, попут морске луке Акре, коју су држали наредног вијека. Изгубљен је 1291, заједно са њиховим посљедњим копненим упориштима, Тартус и Атлит у данашњем Израелу. Њихово сједиште је затим пребачено у Лимасол на Кипру,[53] а такође су покушали да одрже гарнизон на малом острву Арадос, непосредне уз обалу Тартуса. Било је неколико покушаја ангажовања у координисаним војним напорима са Монголима,[54] путем нове инвазије на Арадос. Темплари су међутим оство изгубили 1302. или 1303. током мамелучке опсаде Арадоса. Са губитком острва, крсташи су изгубили посљедње упориште у Светој земљи.[10][55]

Са војном мисијом реда која је постала мање важна, подршка организацији је почела опадати. Стање је, међутим, било сложено, јер су током двије стотине година постојања Темплари постали дио свакодневног живота западног хришћанског свијета.[56] Темпларски домови, стотине њих који су се налазили широм Европе и Блиског истока, пружали су им широку распрострањеност на мјесном нивоу.[3] Темплари су и даље управљали многим пословањима, а многи Европљани су имали свакодневни контакт са темпларском мрежом, као што је рад на фарми или винограду у власништву Темплара или користећи ред као банку у којој се могу чувати личне вриједности. Ред још увијек није био подређен мјесној власти, што га је чинило „државом у држави” — њихова стајаћа војска, иако више није имала добро дефинисану мисију, могла је пролази слободно кроз све границе. Ово стање појачало је тензије са појединим европским племством, посебно пошто су Темплари указивали на интерес оснивања сопствене монашке државе, као што су Тевтонци урадили у Пруској[49] и Хоспиталци на Родосу.[57]

Хапшења, оптужбе и распуштањеУреди

Нови папа Климент V, са сједиштем у Авињону у Француској, послао је писма 1305. и великом мајстору Темплара Жаку де Молеу и великом мајстору Хоспиталаца Фулку де Вилареу како би разговарали о могућем спајању два реда. Ни један ни други нису ту идеју сматрали прихватљивом, али је папа Климент устрајао и позвао оба велика мајстора у Француску 1306. како би разговарали о том питању. Де Моле је први стигао почетком 1307, али је де Виларе одлагао долазак неколико мјесеци. Док су чекали, де Моле и папа Климент разговарали су о кривичним пријавама које је двије године раније поднио протјерани Темплар и о којима су разговарали француски краљ Филип IV и његови министри. Генерално су се сложили да су оптужбе лажне, али папа Климент послао краљу Филипу писани захтјев за помоћ у истрази. Према појединим историчарима, краљ Филип, који је већ био у великим дуговима према Темпларима због ратова против Енглеске, одлучио је да искористи гласине у своју корист. Почео је да врши притиске на цркву како би предузели мјере против реда, као начин да се ослободи дугова.[58]

 
Самостан Христов у Томару у Португалији. Изграђен 1160. као упориште Темплара, а касније је постао сједиште преименованог реда Христова. Проглашен је Свјетском баштином Унеска 1983. године.[59]

У зору у петак, 13. октобра 1307. (датум понекад повезан са поријеклом сујеверја на петак 13.)[60][61] краљ Филип IV је наредио да се истовремено ухапсе де Моле и многи други француски Темплари. Хапшење је почело са фразом: „Бог није задовољан, у краљевству имамо непријатеље вјере” (франц. Dieu n'est pas content, nous avons des ennemis de la foi dans le Royaume).[62] Изнијете су тврдње да су током церемоније пријема, регрути су били принуђени да пљују на крст, негирају Христоса и непристојно се љубе; такође су оптужени за обожавање идола, а сматрало се да је ред подстицао хомосексуалну праксу.[63] Ови наводи су, међутим, били високо политизовани без икаквих стварних доказа.[64] Ипак, Темплари су оптужени за бројна друга кривична дјела као што су финансијска корупција, превара и утаја.[65] Многи оптужени признали су ове оптужбе под мучењем (иако су Темплари порицали мучење у писменим признањима), а њихова признања, иако добијена под принудом, изазвала су скандал у Паризу. Затвореници су морали признати да су пљували на крст: „Ја, Рајмон де Ла Фер, 21 годину стар, признајем да сам три пута пљунуо на крст, али само из уста, а не из срца” (франц. Moi, Raymond de La Fère, 21 ans, reconnais que [j'ai] craché trois fois sur la Croix, mais de bouche et pas de cœur). Темплари су оптужени за идолопоклонство и сумњало се да су обожавали или лик познат као Бафомет или мумифицирану одсјечену главу коју су опоравили, а поред многих артефакта, многи научници вјерују да су се у њиховом првобитном сједишту на Храмовој гори налазиле мошти Светог Јована Крститеља.[66]

Повлачећи се под Филиповим захтјевима, папа Климент је 22. новембра 1307. издао папску булу Pastoralis praeeminentiae, којом је свим хришћанским монарсима у Европи наложено да ухапсе све Темпларе и заплијене њихову имовину.[67] Папа Климент позвао је на папска саслушања како би се утврдила кривица или невиност Темплара, а једном ослобођени од тортуре инквизитора, многи Темплари одустали су од својих признања. Неки су имали довољно правног искуства да се бране на суђењу, али 1310. именовао је Санског надбискупа Филипа де Марињи да води истрагу, Филип је блокирао овај покушај, користећи претходно изнуђена признања да десетине Темплара спали на ломачи у Паризу.[68][69][24]

Уз Филипа који је пријетио војном акцијом, осим ако папа не удовољи његовим жељама, папа Климент је коначно пристао да распусти ред, позивајући се на јавни скандал који је изазван признањима. На Вјенском сабору 1312, издао је низ папских була, укључујући Vox in excelso, којом је јавно распуштен ред, и Ad providam, којом је већина темпларских добара предата Хоспиталцима.[70]

 
Спаљивање Темплара на ломачи.

Што се тиче вођа реда, старији велики мајстор Жак де Моле, који је под притиском мучења признао кривицу, своје признање је касније повукао. Жофроа де Шарнеј, прецептор Нормандије, такође је повукао своје признање и инсистирао на својој невиности. Обојица су проглашени кривима за поновљену јерес и осуђени да се живи спале на ломачи у Паризу 18. марта 1314. године. Де Моле је наводно остао пркосан до краја, тражећи да га вежу на такав начин да буде окренут према катедрали Нотр Дам и да му руке држи спојене током молитве.[71] Према легенди, из пламена је викао да ће га и папа Климент и краљ Филип ускоро срести пред Богом. Његове стварне ријечи забиљежене су на пергаменту: „Бог зна ко је погријешио и згријешио. Ускоро ће се догодити несрећа онима који су нас осудили на смрт” (франц. Dieu sait qui a tort et a péché. Il va bientot arriver malheur à ceux qui nous ont condamnés à mort).[62] Папа Климент је преминио мјесец дана касније, а краљ Филип је страдао несрећним случајем током лова прије краја године.[72][а][б]

Преостали Темплари широм Европе или су ухапшени и суђено им је под папском истрагом (са скоро ниједним осуђеним), апсорбовани су у друге католичке војне редове или су пензионисани и дозвољено им је да мирно проживе остатак живота. Папским декретом, имовина Темплара пренијета је на Хоспиталце, осим у краљевинама Кастиљи, Арагону и Португалији.[21] Португалија је била прва европска земља у којој су се населили, а то се догодили само двије или три године након оснивања реда у Јерусалиму.[76][77]

Португалски краљ Динис одбио је да гони и мучи бивше витезове, што се дешавало у свим осталим сувереним државама под утицајем Католичке цркве. Под његовом заштитом, темпларска организација мијења име, из „Витезови Темплари” у Ред Христов и такође паралелном Врховном реду Христовом Свете столице; оба реда се сматрају наслиједницима Темплара.[77][78][79][80][81][82][83][84][85]

Шинонски пергаментУреди

У Ватиканској тајној архиви Барбара Фрале је септембра 2001. пронашла документ познат као Шинонски пергамент који датира из периода 17—20. августа 1309, очигледно након што је похрањена на погрешном мјесту 1628. године. Запис говори о суђењу Темпларима и указује да је папа Климент ослободио све Темпларе гријеха јереси 1308. прије него што је ред формално расформирао 1312. године,[86] као и други Шинонски пергамент од 20. августа 1308. упућен краљу Филипу IV, у којем је наведе да су сви Темплари који су признали јерес „враћени тајнама и у јединство Цркве”. Други Шинонски пергамент добро је познат историчарима,[87][88][89] а објавили су га Етјен Балус 1693.[90] и Пјер Дупуи 1751. године.[91]

Тренутни став Римокатоличке цркве је да је средњовјековни прогон Темплара био неправедан, да ништа није суштински погрешно са редом и његовом владавином, а да је папа Климент на уступке био приморан под притиском јавног скандала и доминантног утицаја краља Филипа IV, који је био Климентов рођак.[92][93]

НасљеђеУреди

 
Темпл црква у Лондону. Као капела Новог храма у Лондону, била је мјесто свечаности темпларске иницијације. У данашње вријеме дио је парохијске цркве Мидл и Инер Темпла, два од Судска ина, и популарна је туристичка одредница.

Са својим војним мисијама и обимним финансијским средствима, Темплари су финансирали велики број грађевинских пројаката у Европи и Светој земљи. Многе од ових грађевина и даље постоје. Многа мјеста у свом називу садрже ријеч Темпл, јер вишевјековне повезаности са Темпларима.[94] Нпр, неки од темпларских посједа у Лондону су касније изнајмљене адвокатима, што довело до назива капије Темпл бар и метро станице Темпл. Два од четири Судска ина који могу позвати своје чланове да поступају као баристери јесу Инер Темпл и Мидл Темпл, а цјелокупна област је позната као Темпл.[95]

Особити архитектонски елементи темпларских грађевина укључују употребу слике „два витеза на једном коњу”, приказујући сиромаштво витезова, и округле грађевине дизајниране да подсјећају на цркву Васкрсеља Христовог у Јерусалиму.[96]

Савремене организацијеУреди

Витезови Темплари су распуштени Повељом Католичке цркве 1309. године; са сузбијањем реда, одређени број Темплара придружио се новооснован Реду Христовом, који је ефикасно окупио Темпларе и њихова својства 1319, нарочито у Португалији.[97][98] Прича о прогону и изненадном распуштању тајанствених, али моћних средњовјековних Темплара привукла је многе друге скупине да искористе наводне везе с њима као начин за побољшање сопствене слике и стварање мистерије.[99] Осим Реда Христа,[97][98] не постоји јасна историјска веза између Темплара и било које друге савремене организације, од којих је прва јавно настала у 18. вијеку.[100][101][102][103]

Католички темплари ИталијеУреди

Ред ХристовУреди

Након распуштања Темплара, Ред Христов је успостављен 1319. и окупио је многе Темпларе у својим редовима, заједно са темпларским посједима у Португалији.[97][98] Сједиште реда постао је замак у Томару, бивши темпларски замак.[97]

Трезвењачки покретУреди

Многе трезвењачке организације назвале су се по Реду Темплара, цитирајући увјерење да прави Темплари „пили кисело млијеко, али су зато водили ’велики крсташки рат’ против ’ужасног порока’ алкохола”.[104] Највећа међу њима јесте Међународна организације добрих Темплара, која се проширила широм свијета након што успостављена у 19. вијеку и наставила се даље залагати за апстиненцију од алкохола и других дрога; међу други редови у овој традицији су Темплари части и умјерености, који су широко распрострањени у Скандинавији.[104][105]

Самозвани витешки редовиУреди

Суверени војни ред Витезова Храма Јерусалимског самозвани је витешки ред успостављен 1804. и „који је УН акредитовао као невладину организацију (НВО) 2001. године”.[106] Екуменски је по томе што у своје редове прима хришћане многих конфесија. Оснивач реда, Бернар-Ремон Фабр-Палапра, израдио је Ларменијеву повељу реда како би га покушао повезати са првобитним католичким хришћанским војним редовима.[107]

Слободни зидариУреди

Слободно зидарство је укључило симболе и ритуале неколико средњовјековних војних редова у бројна слободнозидарска тијела најкасније од 18. вијека.[6] То се може видјети у Црвеним крсту Константина, који је инспирисан Константиновским редом Светог Георгија; Малтешки ред инспирисан је Хоспиталцима; а Витезови Темплари су инспирисани Темпларима. Малтешки ред и Темплари карактерише јоркширки обред. Једна теорија о поријеклу слободног зидарства, тврди да поријекло води непосредно од историјских Темплара кроз његове посљедње чланова из 14. вијека, који су се наводно склонили у Шкотску и помогли Роберту Брусу у његовој побједи у Бенокберну. Ову теорију обично одбијају сва слободнозидарска тијела[108] и историчари због недостатка доказа.[109][110]

Савремена популарна култураУреди

Темплари су постали повезани са легендама о тајнама и мистеријама које постоје од давнина. Гласине су кружиле чак и за вријеме самих Темплара. Масонски писци додали су сопствене спекулације у 18. вијеку, а даља измишљена уљепшавања додата су у популарним романима као што су Ајванхо, Фукоово клатно и Да Винчијев код,[6] савременим филмовима као што су Национално благо, Посљедњи темплар и Индијана Џоунс и посљедњи крсташки поход, телевизијским серијама Пад витеза, као и видео-играма као што су Broken Sword, Deus Ex, Assassin's Creed и Dante's Inferno.[111]

Почетком шездесетих година 20. вијека, било је спектакуларних популарних публикација које су говоре о темпларском раном заузимању Храмове горе у Јерусалима и нагађања о томе које су реликвије Темплари тамо могли пронаћи, као што је потрага за Светим гралом или Завјетним ковчегом[112] или историјска оптужба за идолопоклонство (Бафомет) трансформисана у контекст „врачања”.[113]

Повезивање Светог грала са Темпларима има претходника у фикцији 12. вијека; у Парцифалу Волфрама фон Ешенбаха витезове који чувају краљевство Грала назив templeisen, очигледно свјесна фикционализација templarii.[114][115] Не постоје докази о било каквој стварној вези историјских Темплара са Гралом, нити било каква тврдња било ког темплара да је открио такву реликвију.[116]

НапоменеУреди

  1. ^ Малком Барбер је истражио ову легенду и закључио да потиче из La chronique métrique attribuée à Geffroy de Paris.[73] Годфруа од Париза био је „очигледно очевидац, који описује де Молеа као неког не показује знакове страха и, што је значајно, говори присутнима да ће им се Бог осветити за смрт”.[74]
  2. ^ Барбер у The New Knighthood упућује на варијанту ове легенде, о томе како се раније појавио неодређени Темплар и којег је осудио Климент V, а када је нешто касније требао бити погубљен, упозорио је и папу и краља да ће „у року од годину дана и једна и други бити дужни да у присуству Бога објасне своје злочине”. Текст је пронашао у дјелу Ферета од Вићенце Historia rerum in Italia gestarum ab anno 1250 ad annum usque 1318.[75]

РеференцеУреди

  1. ^ Archer, Thomas Andrew; Kingsford, Charles Lethbridge (1894). The Crusades: The Story of the Latin Kingdom of Jerusalem (на језику: енглески). T. Fisher Unwin. стр. 176. ; Burgtorf, Jochen (2008). The central convent of Hospitallers and Templars : history, organization, and personnel (1099/1120-1310) (на језику: енглески). Leiden: Brill. стр. 545-546. ISBN 978-90-04-16660-8. 
  2. ^ а б Burman 1990, стр. 45.
  3. ^ а б в Barber 1992, стр. 314–326

    By Molay's time the Grand Master was presiding over at least 970 houses, including commanderies and castles in the east and west, serviced by a membership which is unlikely to have been less than 7,000, excluding employees and dependents, who must have been seven or eight times that number.

  4. ^ Barber, Malcolm (1994). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-42041-9. 
  5. ^ Barber, Malcolm (1995). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. xxi—xxii. ISBN 978-0-521-55872-3. 
  6. ^ а б в г д The History Channel, Decoding the Past: The Templar Code, 7. 11. 2005, video documentary written by Marcy Marzuni.
  7. ^ Selwood, Dominic (2002). Knights of the Cloister. Templars and Hospitallers in Central-Southern Occitania 1100–1300. Woodbridge: The Boydell Press. ISBN 978-0-85115-828-0. 
  8. ^ Martin 2005, стр. 47.
  9. ^ Nicholson 2001, стр. 4.
  10. ^ а б в г The History Channel, Lost Worlds: Knights Templar, 10. 7. 2006, video documentary written and directed by Stuart Elliott.
  11. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia. Career Press. стр. 28. ISBN 978-1-56414-926-8. 
  12. ^ Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol. 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 462—464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  13. ^ Barber, Malcolm (1993). The trial of the Templars (Canto изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45727-9. 
  14. ^ Burman 1990, стр. 28.
  15. ^ Barber 1978, стр. 10.
  16. ^ International, American. „The Knights Templar and Knights Hospitaller”. www.medievalwarfare.info. Приступљено 11. 12. 2017. 
  17. ^ Dominic Selwood & 20. 3. 2013.
  18. ^ Upton-Ward, J.M., ур. (1992). „17”. The rule of the Templars : the French text of the Rule of the Order of the Knights Templar (Repr. in paperback. изд.). Woodbridge, Suffolk, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-315-5. 
  19. ^ Barber 1994, стр. 190.
  20. ^ Martin 2005, стр. 54.
  21. ^ а б Moeller 1912.
  22. ^ Dominic Selwood & 7. 4. 2013.
  23. ^ Read 2001, стр. 137.
  24. ^ а б Barber 1993, стр. 3.
  25. ^ Hourihane, Colum (2012). „Flags and standards”. The Grove Encyclopedia of Medieval Art and Architecture (на језику: енглески). OUP USA. стр. 514. ISBN 9780195395365. »the Knights Templar [...] carried white shields with red crosses but [their] sacred banner, Beauséant, was white with a black chief« 
  26. ^ Burman 1990, стр. 43.
  27. ^ Burman 1990, стр. 30–33.
  28. ^ Martin 2005, стр. 32.
  29. ^ Barber 1994, стр. 191.
  30. ^ а б Burman 1990, стр. 44.
  31. ^ Berber 1994, стр. 66

    According to William of Tyre it was under Eugenius III that the Templars received the right to wear the characteristic red cross upon their tunics, symbolising their willingness to suffer martyrdom in the defence of the Holy Land.

    (WT, 12.7, pp. 554. James of Vitry, 'Historia Hierosolimatana', ed. J. ars, Gesta Dei per Francos, vol I(ii), Hanover, 1611, pp. 1083, interprets this as a sign of martyrdom.)
  32. ^ Martin 2005, стр. 43

    The Pope conferred on the Templars the right to wear a red cross on their white mantles, which symbolised their willingness to suffer martyrdom in defending the Holy Land against the infidel.

  33. ^ Read 2001, стр. 121

    Pope Eugenius gave them the right to wear a scarlet cross over their hearts, so that the sign would serve triumphantly as a shield and they would never turn away in the face of the infidels': the red blood of the martyr was superimposed on the white of the chaste." (Melville, La Vie des Templiers, pp. 92.)

  34. ^ Burman 1990, стр. 46.
  35. ^ Nicholson 2001, стр. 141.
  36. ^ Barber 1994, стр. 193.
  37. ^ Harris, Oliver D. (2013). „Beards: true and false”. Church Monuments. 28: 124—32 (124—25). 
  38. ^ Nicholson 2001, стр. 48, 124–27.
  39. ^ Martin 2005, стр. 52.
  40. ^ Newman, Sharan (2007). The Real History Behind the Templars. Berkeley Publishing. стр. 304—12. 
  41. ^ Barber 1993, стр. 4.
  42. ^ Burman 1990, стр. 13, 19.
  43. ^ Selwood, Dominic. „Birth of the Order”. Приступљено 20. 4. 2013. 
  44. ^ Barber 1994, стр. 7.
  45. ^ Read 2001, стр. 91.
  46. ^ „St Bernard of Clairvaux, the Liber de laude, and the Knights Templar”. Dominic Selwood (на језику: енглески). 28. 5. 2013. Приступљено 25. 12. 2020. 
  47. ^ Selwood, Dominic (1996). „Quidam autem dubitaverunt: the Saint, the Sinner and a Possible Chronology”. Ур.: Balard, Michel. Autour de la Première Croisade: actes du Colloque de la Society for the Study of the Crusades and the Latin East (на језику: енглески). Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-308-5. Приступљено 25. 12. 2020. 
  48. ^ Burman 1990, стр. 40.
  49. ^ а б Martin 2005.
  50. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia: The Essential Guide to the People, Places, Events, and Symbols of the Order of the Temple (на језику: енглески). Red Wheel/Weiser. стр. 28. ISBN 978-1-56414-926-8. Приступљено 25. 12. 2020. 
  51. ^ Benson, Michael (2005). Inside Secret Societies: What They Don't Want You to Know (на језику: енглески). Kensington Books. стр. 90. ISBN 978-0-8065-2664-5. Приступљено 25. 12. 2020. 
  52. ^ Martin 2005, стр. 99.
  53. ^ Martin 2005, стр. 113.
  54. ^ Demurger, стр. 139. During four years, Jacques de Molay and his order were totally committed, with other Christian forces of Cyprus and Armenia, to an enterprise of reconquest of the Holy Land, in liaison with the offensives of Ghazan, the Mongol Khan of Persia.
  55. ^ Nicholson 2001, стр. 201. The Templars retained a base on Arwad island (also known as Ruad island, formerly Arados) off Tortosa (Tartus) until October 1302 or 1303, when the island was recaptured by the Mamluks.
  56. ^ Nicholson 2001, стр. 5.
  57. ^ Nicholson 2001, стр. 237.
  58. ^ Barber 2006.
  59. ^ „Convent of Christ in Tomar”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  60. ^ „Why Is Friday the 13th Unlucky?”. Snopes.com (на језику: енглески). 13. 5. 2005. Приступљено 27. 12. 2020. 
  61. ^ Emery, David (13. 10. 2017). „Tracing the Origin of Friday the 13th Superstitions”. LiveAbout (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  62. ^ а б „Les derniers jours des Templiers”. Science et Avenir (на језику: француски): 52—61. јул 2010. 
  63. ^ Riley-Smith, Johnathan, ур. (1995). The Oxford Illustrated History of the Crusades (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 213. ISBN 978-0-19-820435-0. Приступљено 27. 12. 2020. 
  64. ^ Dodd, Gwilym; Musson, Anthony (2006). The Reign of Edward II: New Perspectives (на језику: енглески). Boydell & Brewer. стр. 51. ISBN 978-1-903153-19-2. Приступљено 27. 12. 2020. 
  65. ^ Barber 1993, стр. 178.
  66. ^ Edgeller, Johnathan (2011). Taking the Templar Habit: Rule, Initiation Ritual, and the Accusations Against the Order (на језику: енглески). Johnathan Edgeller. стр. 62—66. ISBN 978-0-615-48835-6. Приступљено 27. 12. 2020. 
  67. ^ Martin 2005, стр. 118.
  68. ^ Martin 2005, стр. 122.
  69. ^ Sobecki 2006, стр. 963.
  70. ^ Martin 2005, стр. 123–24.
  71. ^ Martin 2005, стр. 125.
  72. ^ Martin 2005, стр. 140.
  73. ^ Paris, Geffroy de (1956). Diverrès, Armel, ур. La chronique métrique attribuée à Geffroy de Paris: texte publié avec introduction et glossaire (на језику: француски). Les Belles Lettres. стр. 5711—42. Приступљено 27. 12. 2020. 
  74. ^ Barber 2006, стр. 357, footnote 110.
  75. ^ Barber 1994, стр. 314—315.
  76. ^ Costa, Paula Pinto (2013). „Templários no condado portucalense antes do reconhecimento formal da ordem : o caso de Braga no início do séc. XII”. Revista da Faculdade de Letras: Ciências e Técnicas do Património (на језику: португалски). Porto: FLUP/CEPESE (University of Porto). 12: 231—243. ISSN 1645-4936. Приступљено 27. 12. 2020. 
  77. ^ а б   Herbermann, Charles, ур. (1913). „Order of the Knights of Christ”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  78. ^ Martin 2005, стр. 140–42.
  79. ^ Fitzsimons, Matthew Anthony; Bécarud, Jean (1969). The Catholic Church Today: Western Europe (на језику: енглески). University of Notre Dame Press. стр. 159. ISBN 978-0-268-00307-4. Приступљено 27. 12. 2020. 
  80. ^ Nicholson, Helen J. (2004). The Crusades (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 98. ISBN 978-0-313-32685-1. Приступљено 27. 12. 2020. 
  81. ^ Noonan, James-Charles (1996). The Church Visible: The Ceremonial Life and Protocol of the Roman Catholic Church (на језику: енглески). Viking. стр. 196. ISBN 978-0-670-86745-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  82. ^ Ferguson, Robert (2011). The Knights Templar and Scotland (на језику: енглески). History Press. стр. 39. ISBN 978-0-7524-6977-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  83. ^ Burgtorf, Jochen; Crawford, Paul F.; Nicholson, Helen J. (2013). The Debate on the Trial of the Templars (1307–1314) (на језику: енглески). Ashgate Publishing, Ltd. стр. 298. ISBN 978-1-4094-8102-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  84. ^ „NOTE OF CLARIFICATION FROM THE SECRETARIAT OF STATE”. news.va (на језику: енглески). Pontifical Council for Social Communication. 16. 10. 2012. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 27. 12. 2020. 
  85. ^ Bragança, José Vicente de. „The Military Order of Christ and its awards by the Papacy”. warfare.gq (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  86. ^ „Long-lost text lifts cloud from Knights Templar”. NBC News (на језику: енглески). 12. 10. 2007. Приступљено 27. 12. 2020. 
  87. ^ Aigrefeuille, Charles d' (1739). Histoire de la ville de Montpellier (на језику: француски). 2. Chez Jean Martel. стр. 193. Приступљено 27. 12. 2020. 
  88. ^ Menache, Sophia (2003). Clement V (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 218. ISBN 978-0-521-52198-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  89. ^ Saint-Foix, Germain-Francois Poullain (1778). Aeuvres Complettes de M. de Saint-Foix: Historiographe Des Ordes Du Roi (на језику: француски). 3. стр. 287. ISBN 978-1-375-18311-6. 
  90. ^ Baluze, Etienne (1693). Vitae paparum avenionensium (на језику: латински). 3. Letouzey et Ané. 
  91. ^ Dupuy, Pierre (1751). Histoire de l'Ordre militaire des Templiers, ou Chevaliers du Temple de Jerusalem, depuis son etablissement jusqu'a sa decadence & sa suppression. Par Pierre Du Puy, conseiller & garde de la bibliotheque du roy de France (на језику: латински). chez Pierre Foppens. Приступљено 27. 12. 2020. 
  92. ^ „Vatican Publishes Secret Documents on Trial of Knights Templar”. Fox News (на језику: енглески). Associated Press. 12. 10. 2007. Приступљено 27. 12. 2020. 
  93. ^ Frale, Barbara (2004). „The Chinon chart”. Journal of Medieval History (на језику: енглески). 30 (2): 109—134. ISSN 0304-4181. doi:10.1016/j.jmedhist.2004.03.004. Приступљено 27. 12. 2020. 
  94. ^ Martin 2005, стр. 58.
  95. ^ Ruggeri, Amanda. „The hidden world of the Knights Templar”. Приступљено 11. 12. 2017. 
  96. ^ Barber 1994, стр. 194–95.
  97. ^ а б в г Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia: The Essential Guide to the People, Places, Events, and Symbols of the Order of the Temple (на језику: енглески). Red Wheel/Weiser. стр. 53. ISBN 978-1-56414-926-8. Приступљено 27. 12. 2020. »Founded in Portugal and approved by papal bull in 1319, after the suppression of their Order in 1312, a number of Templars joined the newly established Order of Christ. The knights of this Order became known as the Knights of Christ. The wore a white mantle with a red cross that had a white twist in the middle, which also has been translated as a double cross of red and silver in some medieval documents. Initially, the Order of Christ was located at Castro Marim; later, its headquarters was relocated to Tomar, the location of the castle of the Knights Templar.« 
  98. ^ а б в Gourdin, Theodore S. (1855). Historical Sketch of the Order of Knights Templar: An Address Delivered Before the South-Carolina Encampment, No. 1, of Knights Templars, and the Appendant Orders, at Charleston, S. C. on March 23rd, A. O. 737, A. D. 1855 (на језику: енглески). Walker & Evans, printers. стр. 22. Приступљено 27. 12. 2020. »Upon the suppression of the Order of Templars in Portugal, their estates were given to this equestrian militia. The name of the Order was changed to that of the Order of Christ. The Templars in Portugal suffered comparatively little persecution, and the Order of Christ, since its foundation in 1317, has always been protected by the sovereigns of that country, and also by the Popes of Rome.« 
  99. ^ Rohrer, Finlo (19. 10. 2007). „What are the Knights Templar up to now?” (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  100. ^ Roberts, J. M. (2008). The Mythology of the Secret Societies (на језику: енглески). Watkins. ISBN 978-1-905857-56-2. Приступљено 27. 12. 2020. 
  101. ^ Partner, Peter (1982). The Murdered Magicians: The Templars and Their Myth (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-215847-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  102. ^ Walliss, John (2004). Apocalyptic Trajectories: Millenarianism and Violence in the Contemporary World (на језику: енглески). Peter Lang. стр. 130. ISBN 978-3-03910-290-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  103. ^ Haag, Michael (2010). Templars: History and Myth: From Solomon's Temple to the Freemasons (на језику: енглески). Profile Books. ISBN 978-1-84765-251-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  104. ^ а б Nicholson, Helen (2014). A Brief History of the Knights Templar (на језику: енглески). Little, Brown Book Group. стр. 151. ISBN 978-1-4721-1787-8. Приступљено 27. 12. 2020. 
  105. ^ Ammerman, Robert T.; Ott, Peggy J.; Tarter, Ralph E. (2014). Prevention and Societal Impact of Drug and Alcohol Abuse (на језику: енглески). Psychology Press. ISBN 978-1-135-67215-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  106. ^ Malet, David (2013). Foreign Fighters: Transnational Identity in Civic Conflicts (на језику: енглески). OUP USA. стр. 224. ISBN 978-0-19-993945-9. Приступљено 27. 12. 2020. 
  107. ^ Napier, Gordon (2014). The A-Z of the Knights Templar: A Guide to Their History and Legacy (на језику: енглески). The History Press. стр. 424. ISBN 978-0-7509-5854-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  108. ^ „FAQ/INFO”. www.knightstemplar.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  109. ^ „Freemasonry Today periodical (Issue January 2002)”. Grand Lodge Publications Ltd. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2011. Приступљено 28. 5. 2011. 
  110. ^ Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  111. ^ Nasr, Magy Seif El; Al-Saati, Maha; Niedenthal, Simon; Milam, David (2008). „Assassin’s Creed: A Multi-Cultural Read” (на језику: енглески). 2 (3): 6—7. Приступљено 28. 12. 2020. »we interviewed Jade Raymond ... Jade says ... Templar Treasure was ripe for exploring. What did the Templars find« 
  112. ^ Charpentier, Louis (1966). Les Mystères de la cathédrale de Chartres (на језику: француски). R. Laffont. ISBN 978-2-221-00225-4. Приступљено 28. 12. 2020. 
  113. ^ Sanello, Frank (2003). The Knights Templars: God's Warriors, the Devil's Bankers (на језику: енглески). Taylor Trade Pub. стр. 207—208. ISBN 978-0-87833-302-8. Приступљено 28. 12. 2020. 
  114. ^ Martin 2005, стр. 133.
  115. ^ Eschenbach, Wolfram von (2002). Brackert, Helmut, ур. Titurel (на језику: немачки). Walter de Gruyter. стр. 189. ISBN 978-3-11-015122-0. Приступљено 28. 12. 2020. 
  116. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia. Career Press. стр. 156. ISBN 978-1-56414-926-8. 

ЛитератураУреди

Додатна литератураУреди

Спољашње везеУреди