Терзија
Терзија је занатлија који се бавио кројењем, шивењем и украшавањем старе грађанске, народне ношње. Мајстори терзијског заната су шили различите делове одеће од материјала као што су чоја, сомот, атлас а украшавали су одећу свиленим гајтанима, кићанкама, шљокицама, срмом. [1]
О занатуУреди
Терзијски занат је оријенталног порекла, о чему сведочи порекло речи. Реч терзија потиче од персијске речи „derzi“ односно турске „terzi “ која значи кројач.[2]
У терзијски занат, убрајала су се три заната: чохаџијски, кафтанџијски и клашњеџијски, а поред њих постојало је и неколико њима блиских заната и других проистеклих из њих. Чохаџије су кројиле одећу од чоје и везлe их срмом или свиленом бућмом. Од чохаџија су се издвојили вешти мајстори за везење искључиво срмом и називани су срмаџије.
Терзијски рад текао је следећим редом: исписивање орнамента сапуном на материјалу (пре веза), пришивање хартије, тј. фишека с наличја материјала нa коме се изводи вез, затим сам чин везења и на крају пеглање и постављање поставе с наличја.[3]
Делови одеће које су шиле терзије се зову: антерија, долама, мушки гуњићи, јечерма, џамадан, минтан, мисараба, тозлук, јелек, џубе, либаде, фистан, кумош, ћурак, шалваре, шкутељка...[4]
Тканине које су терзије употребљавале за израду ношње само су делимично биле народне израде. Обично је то била индустријска и занатска роба с истока, или касније фабричка са запада: чоја, кадифа, атлас, кумаш, шамалаџа, ћитабија. За украшавање разних одеће употребљаване су разне врсте гајтана (вунени, свилени, златни и сребрни), бикма (свилена и срмена), шљокице и разне врсте ширита које су израђивале занатлије казаси. Поред гајтана од сребрне и златне нити, доминантни су били гајтани црвене, зелене и плаве боје.[3]
Разлика између терзија и абаџија била је у материјалу, кроју и начину украшавања. Терзије су шиле углавном за градско становништво, док су абаџије шиле за сеоско.
Због сличности заната често су долазили и у сукобе. Касније опадањем оба заната су се међусобно испомагала па одећу коју би сашиле абаџије украшавале су терзије.
Прихватањем грађанства да носе све више европску ношњу и потреба за производима терзија је опадала.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ „Izrađivač stare nošnje (terzija i abadžija)”. vodiczaosnovce.nsz.gov.rs. Приступљено 20. 3. 2023.
- ^ „БЕЗ АЛАТА НЕМА НИ ЗАНАТА”. muzejleskovac.rs. Приступљено 20. 3. 2023.
- ^ а б „Stari zanati u Srbiji: Terzijski zanat”. srbin.info. Приступљено 20. 3. 2023.
- ^ „Све, све али занат” (PDF). jagodina.museum. Приступљено 20. 3. 2023.
ЛитератураУреди
- Занати у Пожаревцу крајем 19. и почетком 20. века - Даница Ђокић - Народни музеј Пожаревац