Тунгло је био кнез Лужничких Срба. У мају 826, на састанку код Ингелхајма, Чедраг, кнез Бодрића и Тунгло кнез Лужничких Срба су били окривљени за нелојалност.[1] Наређено им је да се појаве у Октобру, касније је Тунгло предао свог сина као таоца и од тада му је било дозвољено да се врати кући.[2]

Тунгло
Датум смрти839.
Кнез
Период820–839.
ПретходникДерван
НаследникЦзимислав

БиографијаУреди

Тунго је био представник лужичког племства (а може је био и кнез). У 826. години је био оптужен за нелојалност према Францима. Претпоставља се да је његово словенско име било Тогомир.[3]

Главни извор о постојању Тунгла над доносе Анали франачког краљевства.[4] Такође се помиње и у другим изворима тј. код других аутора нпр. код Астронома, Аимоина и Адемара.

У Аналима франачког краљевства је записано да је 826. године да је неко од Лужичана оптужио племића Тунгла за нелојалност према Францима. Код Аимоина и Ајнхарда се наводи да није хтео да слуша наређења Франачке, а Адемар је записао да није дошао на важан састанак. У исто доба, био је оптужен и кнез Ободрита Чедраг. Луј I Побожни им је наредио да се појаве код њега и да му се оправдају, у супротном им је претео да ће да им одузме земљу. У октобру Тунгло и Чедраг су дошли на државни сабор код Ингелхајма на Рајни. У личном сусрету са Лујом I Побожним, Тунгло је морао да се оправда па је дао свог сина као таоца да би се вратио кући. На Чедрагу цар није био тако милостив, само петиције ободритских старешина су му помогле да остане на власти.[5][6][7][8]

Вероватно је 816. године учествовао у устанку против Франачке, али је изгубио.

На основу ових доказа, модерни историчари једногласно називају Тунгла једним од најплеменитијих Лужичана свог времена, признавши над собом власт Франачке.[9][10] Међутим, о месту Тунгла и лужичком друштву прве трећине 9. века иде дискусија. Део историчара се ослаљује на податке из Анала франачког краљевства у којима је Тунгло назван „једним од водећих лица Срба” (лат. unus de Soraborum primoribus), Ајнхард такође сматра да је један од лужичких старешина (лат. primores; дословно "водећи"), иако је можда и завладао неким областима.[11][12][13][14] Други аутори указују на Астроноев рад „Живот цара Луја”, где надглашава Чедрага и Тунгла са титулом „војводе” (лат. dux), што би требало да одговара словенској титули „кнез”. Вођом тј. војводом га је такође назвао и Адемар. Такође је наведено да је подносио лично цара да би имао статус врло високе особе међу словенским племенима. Део историчара претпостављају да је Тунгло могао да буде владар независан од кнеза лужичких племена, или чак и да је био кнез свих лужичких племена.[15][16][17] Ако је последње од тих мишљења истина, онда је претходник Тунгла познати лужички владар Милидух, који је умро у борби са Франачком 806. године, а наследник Тунгла је највероватније Цзимислав, поменут од 839. године до његове смрти 840. године.[18][19]

О животу Тунгла после суда у Ингелхајма нема поузданих информација. Претпоставља се.да је могао да буде жив до 832. године, када је краљ Баварске Луј II Немачки са намером направио поход на Алемане, где је прикључио Немце и Словене да служе у војсци, а по некима је умро 836. или 839. године.[20]

РеференцеУреди

  1. ^ Pertz, Monumenta Germaniae historica, p. 629
  2. ^ Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland. 1880. стр. 224. 
  3. ^ Scholze D. Im Wettstreit der Werte: Sorbische Sprache, Kultur und Identität auf dem Weg ins 21. Jahrhundert. — Domowina-Verlag GmbH, 2003. — S. 137. —. ISBN 978-3-7420-1911-0.
  4. ^ Анали франачког краљевства (год 826).
  5. ^ Widajewicz J. Serbowie nadłabscy. — Kraków, 1948. — S. 20.
  6. ^ Хрестоматия по истории южных и западных славян / Фрейденберг М. М. — Минск: издательство «Университетское», 1987. — Т. 1. — С. 249—250.
  7. ^ Gąssowski J. Dzieje i kultura dawnych Słowian do X wieku. — Warszawa, 1964. — S. 97.
  8. ^ Regesta Imperii
  9. ^ Ронин В. К., Флоря Б. Н. Государство и общество у полабских и поморских славян // Раннефеодальные государства и народности (южные и западные славяне VI—XII вв.). — М.: Наука, 1991. — С. 121. —. ISBN 978-5-02-010032-9.
  10. ^ Буданова В. П., Горский А. А., Ермолова И. Е. Великое переселение народов: Этнополитические и социальные аспекты. — СПб.: Алетейя, 2011. — С. 157 и 160. —. ISBN 978-5-91419-393-2.
  11. ^ Хрестоматия по истории южных и западных славян / Фрейденберг М. М. — Минск: издательство «Университетское», 1987. — Т. 1. — С. 249—250.
  12. ^ Ронин В. К., Флоря Б. Н. Государство и общество у полабских и поморских славян // Раннефеодальные государства и народности (южные и западные славяне VI—XII вв.). — М.: Наука, 1991. — С. 121. —. ISBN 978-5-02-010032-9.
  13. ^ Kosto A. J. Hostages in the Carolingian world (714—840) // Early Madieval Europe. — Oxford: Blackwell Publishers Ltd, 2002. — Vol. 11, № 2. — P. 135.
  14. ^ Stone G. Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. — Bloomsbury Publishing, 2015. — P. 12. —. ISBN 978-1-4725-9211-8.
  15. ^ Słowiańszczyzna połabska między niemcami a Polską, 1981, p. 131.
  16. ^ Solta J. Geschichte der Sorben. — VEB Domowina-Verlag, 1977. — Bd. 1. — S. 67
  17. ^ Nový R. Die Anfänge des böhmischen Staates. — Universita Karlova, 1968. — Bd. 26. — S. 158.
  18. ^ Nový R. Die Anfänge des böhmischen Staates. — Universita Karlova, 1968. — Bd. 26. — S. 158.
  19. ^ Słowiańszczyzna połabska między niemcami a Polską, 1981, p. 18
  20. ^ Brankačk J. Studien zur Wirtschaft und Sozialstruktur der Westslawen zwischen Elbe-Saale und Oder aus der Zeit vom 9. bis zum 12. Jahrhundert. — Domowina, 1964. — S. 152


Претходник:
Милидух
Кнез Лужничких Срба

820 - 839.

Наследник:
Цзимислав