Туђманизам је облик хрватског национализма. Фрањо Туђман га је дефинисао као некомунистички национализам са „ревизионираном хрватском историјом“. [1] Према хрватском историчару Иви Банцу, туђманизам обједињује све облике хрватског антилиберализма, односно хрватски фашизам и хрватски комунизам. [2]  Хрватски политиколог Славен Равлић дефинише туђманизам као назив и за идеологију и за режим. [2] Према Равлићу, идеологија садржи елементе деификације хрватског народа коју је започео Анте Старчевић, наставак конзервативне традиције 20. века која одбацује либералну демократију, и мешавину идеја које заступа неоконзервативизам [3] Режим који је резултирао био је ауторитаран, створио је облик другарског капитализма и бавио се стварањем идеолошке хегемоније. [3]

Фрањо Туђман, председник Хрватске од 1991. до 1999. године

„Ревизија хрватске историје“ заснивала се углавном на Другом светском рату у Југославији. [1] Спознаја да ће за успостављање независне хрватске државе бити потребна помоћ и хрватских националиста и хрватских комуниста, довела је до такозване политике помирења коју су прихватили Туђман, као и Макс Лубурић и касније Бруно Бушић. [4]

Лого Хрватске демократске заједнице

Модерна хрватска историја видела је три процеса. Први процес је била детитоизација, након чега је 1989. године започела туђманистичка ера и трајала до 2000. године и ера након смрти Фрање Туђмана и након што је Иво Санадер постао предсједник Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). За време Санадеровог председниковања у Хрватској је започео процес детуђманизације који је трајао до његовог иступања из странке. Наследила га је његова заменица Јадранка Косор, а ХДЗ је у мају 2012. изабрао новог предсједника Томислава Карамарка, који је најавио туђманизацију ХДЗ-а. [5]

Референце уреди

  1. ^ а б MacDonald 2002, стр. 100.
  2. ^ а б Ravlić 2006, стр. 112.
  3. ^ а б Ravlić 2006, стр. 113.
  4. ^ Plevnik, Danko (2013-01-05). „Desna koža - Piši Tuđman, pamti Boljkovac i Manolić”. Slobodna Dalmacija (на језику: Croatian). Приступљено 2013-04-14. „[Tuđman je išao] tragovima Maksa Luburića, koji je uvidio da bez pomirenja s komunistima neće doći do pomirenja svih Hrvata, što je preuzeo Bruno Bušić, Tuđmanov istomišljenik s Instituta za historiju radničkog pokreta u Zagrebu, ubijen od strane emigrantsko-udbaških snaga koje su nadzirale tokove pomirenja. 
  5. ^ Opačak-Klobučar, Tamara (8. 5. 2012). „Karamarko: Ni za Pavelića ni za Tita, moramo se vratiti Tuđmanu”. Večernji list (на језику: Croatian). Приступљено 14. 6. 2012. 

Литература уреди