Главни интерпункцијски знаци
Знаци интерпункције
тачка .
упитник ?
узвичник !
запета ,
тачка-зарез ;
двотачка :
црта
цртица
наводници „ ”
заграде ( )   [ ]
Остали правописни и помоћни интерпункцијски знаци
тротачка
полунаводници ’ ’
апостроф
коса црта /
звездица *
ситна бројка 1
постакценатска дужина ̄
генитивна дужина ̂
знакови за нагласке ̏    ̀   ̑    ́
знакови порекла <   >
једнакост =
плус +
минус
знак множења ×
знак дељења ÷
витичасте заграде { }
знак понављања
секција §
степен °
Остали интерпункцијски знаци
два упитника
два узвичника
упитник‐узвичник
узвичник‐упитник
oбрнути упитник ¿
oбрнути узвичник ¡
цртица‐минус -
oбрнута коса црта \
aмперсанд &
eт‐знак @
параграфски знак
булет
каретa ^
крстић †   ‡
тараба #
нумеро
проценат %
промил
базна тачка
прим ′   ″   ‴
тилда ~
доња црта _
усправна црта |   ‖   ¦
заштита ауторског права ©
заштита ауторског права на тонски запис
Жиг — регистрована робна марка ®
Жиг — заштићена сервисна марка
Жиг — заштићена робна марка
aстеризам
флеурон
индикатор
интеробенг
дијамант
знак референце
повезница
размак  
интерпункт ·
знак валутa ¤

Узвичник, или знак узвика [!], је интерпункцијски знак који стоји иза исказа узвичног карактера.[1]

Настанак узвичника

уреди

Постоје двије претпоставке о настанку узвичника:

  • Вјерује се да је знак узвичник настао од латинске ријечи io (у преводу: радост) тако да је настао диграф io, а да би се уштедило још простора слово о се почело писати испод слова i. Временом је слово о прешло у тачку, а i у црту и тако је настао знак !
  • Такође постоји претпоставка да је знак узвичник настао од латинске ријечи interiectio (у преводу: узвичник) тако да је записивањем само првог и посљедњег слова те ријечи настао диграф io који је као и у претходној претпоставки прешао у знак !.

Употреба[1]

уреди

Узвичним реченицама или узвичним исказима исказује се емоционални став према ономе што је садржај реченице. Такве реченице и искази реализују се у сљедећим формама, па се према њима дефинишу и правила писања узвичника:

Узвичник се пише иза реченица, група ријечи и појединих ријечи које се изговарају повишеном интонацијом (која проистиче из узбуђења, повишеног расположења и сл.):

  • Каква олуја!
  • О мили часи, како сте далеко!
  • Тако је диван дан!
  • Чудна попа, јади га убили!
  • Живјела слобода!
  • Да сам то знао!
  • Одговорићемо им равном мјером!


Узвичник се може писати иза облика вокатива онда кад се наглашава афективни карактер исказа, па се и вокатив изговара са повишеном интонацијом:

  • Стојте, галије царске!
  • Гините браћо! Јунаци! Људи!

Узвичник се може писати да би се обиљежила неочекиваност или необичност онога што је исказано реченицом, те у овој служби замјењује модалне допуне зачудо, замислите и мимо мог ишчекивања и сл.:

  • Воз је стигао без закашњења!
  • Костја, овдје сам, у Константинопољу!
  • Преживио пад с осмог спрата!

Напомене

уреди

Иначе, вокатив, иако има функцију обраћања и дозивну функцију, у обичној комуникацији не захтјева обиљежавање узвичником:

  • Господине, заборавили сте кишобран у торби.
  • Костја, овдје сам, у Константинопољу.


Иза узвичника, као и иза упитника, наредни исказ се пише на два начина:

1) великим почетним словом, онда кад се тај исказ узима као нова реченица:

  • Пријатељу мој њежни! Тако се радујем твом тетку.
  • Добро јутро! Ево већ прилазим Перму, видим га.

2) малим почетним словом, онда кад се тај исказ узима као објашњење које је од исказа обиљеженог узвичником одвојено запетом или цртом:

  • И ја исто желим да вас видим! — писала је.


Употреба узвичника у саобраћајним знаковима

уреди
 
Опасност на путу.

Знак узвичник користи се у саобраћајним знаковима за знак опасности.

Саобраћајни знак који означава опасност на путу тј. цести је троугластог облика са црвеном ивицом што означава опасност и црним узвичником на бијелој позадини.

Извори

уреди
  1. ^ а б „Правопис српскога језика” (PDF). Матица српска. 2016. г.