Уједињење Јемена 1990.
Уједињење Јемена извршено је 22. маја 1990. године када су Народна Демократска Република Јемен (Јужни Јемен) и Арапска Република Јемен (Северни Јемен) формирале Републику Јемен.
Позадина
уредиЗа разлику од Западне и Источне Немачке, Северне и Јужне Кореје, те Северног и Јужног Вијетнама, Северни и Јужни Јемен су током свог постојања одржавали добросуседске односе, који су ипак с временом знали бити нарушени. Такође, за разлику од наведених антагонистичких држава, два Јемена нису настала као последица хладноратовских подела: Северни Јемен је настао распадом Османског царства 1918, а Јужни Јемен је постојао као британска колонија (Протекторат Аден) до 1967. године када је добио независност.
Северни Јемен је након грађанског рата постао република у којој је 1980-их живело 12 милиона становника. Велик део његових државаљана радио је у нафтној индустрији у заливским државама. Јужним Јеменом је од 1967. владала марксистичка влада која је добивала помоћ од Совјетског Савеза. Јужни Јемен је 1980-их бројао 3 милиона становника.[1][2][3] Крајем 1980-их, две јеменске владе су покренуле заједнички пројекат истраживања нафтних извора на државној граници и основале Јеменску компанију за улагање у минерале и нафтне изворе.[4] Већ су новембра 1989. севернојеменски Али Абдулах Салих и јужнојеменски вођа Али Салим ел Беид прихватили нацрт за нови устав уједињеног Јемена који је требало да ступи на снагу 1991. године.
Уједињење
уредиУједињење Јемена извршено је 22. маја 1990. године; Али Абдулах Салих је постао председник, а Али Салим ел Беид потпредседник нове Републике Јемен. Након ујдињења је покренут 30-месечни транзициони период унутар којег се требало извршити спајање свих државних институција у једно тело. Нови устав предложен је маја 1990, а народ га је признао на референдуму маја 1991. године. Први парламентарни избори одржани су 27. априла 1993. године.[5] Уједињени Јемен се одмах суочио с кризом: Саудијска Арабија је отпустила 800.000 јеменских држављана који су радили у саудијским нафтним компанијама, јер је Јемен одбио да пошаље своје војне трупе у Заливски рат. Многи отпуштени радници били су смештени у избегличке кампове, а њихов повратак одмах је повећао јеменску популацију за 7%.[6][7]
Последице
уредиУједињење Јемена није прошло онако како је Југ очекивао. Северњачки политичари су били заступљенији и утицајнији у јеменској политици, а Југ је уз то био и економски запостављан. Нагомилани антагонизми између две стране кулминисали су грађанским ратом и покушајем отцепљења Југа 1994. године.[8] Југ је поражен у сукобу и велик део јужњачких политичара напустио је Јемен. Напетости и разлике између Југа и Севера и даље постоје, те су стална претња политичкој стабилности Јемена.[9]
Извори
уреди- ^ Gart, Murray, South Yemen New Thinking in a Marxist Land Архивирано на сајту Wayback Machine (25. август 2013), Time, January 09, 1989
- ^ Laessing, Ulf, Women of southern Yemen port remember better times Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2015) Reuters, January 22, 2010
- ^ Jonsson 2006, стр. 38–48.
- ^ Ismael, Sharif, Unification in Yemen: Dynamics of Political Integration, Thesis paper written for Wadhamn College, 2001, pp. 24
- ^ Enders, Klaus-Stefan. Republic of Yemen: Selected Issues. International Monetary Fund. стр. 6—.
- ^ Foad, Hisham, The Effect of the Gulf War on Migration and Remittances Архивирано на сајту Wayback Machine (15. март 2012), Department of Economics paper, San Diego State University, December 2009
- ^ Whitaker, Brian, Pawns of War live in forgotten Yemen camps Архивирано на сајту Wayback Machine (19. новембар 2010), The Guardian, repreinted in Al-Bab, 7 January 1993
- ^ Hedges, Chris, In Yemen's Civil War, South Fights On, Gloomily, New York Times, May 16, 1994
- ^ Haley Edwards, "In south of Yemen, talk of rebellion is rife" in Los Angeles Times (May 18, 2010) at page 3.
Литература
уреди- Enders, Klaus-Stefan. Republic of Yemen: Selected Issues. International Monetary Fund. стр. 6—.
- Jonsson, Gabriel (2006). Towards Korean Reconciliation: Socio-cultural Exchanges and Cooperation. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 38—48. ISBN 978-0-7546-4864-2.