Отворите главни мени

Фрањо Ксавер Пејачевић (Pejacsevich) (Осијек, 15. јул 1707Пожега, Славонија, 7. октобар 1781), био је хрватски историчар и теолог, барон вировитички. У 15. години је ступио у исусовачки ред, у коме је постигао докторат филозофије и теологије. Као професор предавао је у Трнави етику, у Загребу филозофију, у Љубљани, Линз-у и Бечу казуистику; у Грацу је био канцелар универзитета и предавао је канонско право. Када је постао ректор исусовачког колегијума, служио је у Загребу, Печуху и Пожеги до укидања реда. Умро је с титулом петроварадинског опата.

Фрањо Ксавер Пејачевић
Датум рођења(1707-07-15)15. јул 1707.
Место рођењаОсијек
Хабзбуршка монархија
Датум смрти7. октобар 1781.(1781-10-07) (74 год.)
Место смртиПожега
Хабзбуршка монархија

Већи дио Пејачевићевих радова је богословске садржине. Када је избио сукоб између православних и унијата, послије штампања српског календара у Бечу (1771), због броја празника и посебно због Срба светитеља, Пејачевић је одлучио да напише српску историју: Historia Serviae seu colloquia XIII. de statu regni et religionis Serviae ab exordio ad finem, sive a saeculo VII. ad XV. Није је успио сам штампати, него је издана послије његове смрти од М. Ф. Кертице (Калоча, 1799). Пејачевић је хтио у овој историји, у облику дијалога између Србина и Бугарина доказати, да су сви Срби, нарочито њихови владари и светитељи, били у вези с римокатоличком црквом и редовно под њом, све док нису доспјели под турску окупацију, и тако под јак грчки црквени утицај. На тај је начин Пејачевић мислио Србима олакшати сједињење с римокатоличком црквом.

Пејачевићева историја Србије написана је на основу веома богате збирке извора, међу којима је било и много рукописа, и биране литературе, у којој је и Јулинчев Кратки Увод, до ког је П. много држао. Утицај Пејачевићеве историје Срба на развитак модерне српске историографије није био никакав, због њене тенденције, због непрегледности дијалога и због незгодног времена штампања (између Рајића и Енгела).[1]

РеференцеУреди

  1. ^ „Пејачевић, Фрањо Ксавер”. Енциклопедија. Приступљено 31. 1. 2019. 

ЛитератураУреди