13. вечити дерби у фудбалу

13. вечити дерби је фудбалска утакмица која је одиграна на стадиону Централни дом Југословенске Армије у Београду 6. децембра 1953. године, између Партизана и Црвене звезде. Ова утакмица је одиграна у оквиру тринаестог кола Прве савезне лиге у сезони 1953/54. Партизан је у овај меч ушао као фаворит јер је пре ове утакмице направио серију од 9 узастопних победа са чак 42 постигнута гола.

13. вечити дерби

Црвена звезда Партизан 1 7
Датум	6. децембар 1953.
Стадион	Стадион ЈНА, Београд
Судија	Василије Васа Стефановић
Посећеност	55.000

Иако се утакмица играла на стадиону ЈНА, Партизан је био гост. Црвена звезда је играла у Хумској, јер је њен стадион био у изградњи.

Утакмица је остала записана у историји као најубедљивија победа неког тима у вечитим дербијима. Након ове утакмице Партизан је добио надимак „Парни ваљак“.

Извештај утакмице

„7:1. Шта све ова два броја не крију у себи! За једне – велико славље, дан тријумфа на футбалском пољу, велико весеље. За друге – много горчине, најтежи пораз у историји клуба, праву катастрофу. То доиста нико није очекивао!

Партизан је био фаворит, налазио се у бољој форми, знало се да његова навала може да оствари велика дела, али да мрежа Црвене звезде може овако да се напуни головима у то нису веровале ни најватреније присталице Партизана. И тако се опет догодило да нам фудбал донесе велико изненађење. И сви они који су ведра чела дошли на стадион, примамљени скривеном надом да и фаворит може да буде побеђен, још не могу да се снађу од чуда. Кад не би био такав, загонетан и превртљив, фудбал не би имао толико присталица у свету.

Уствари, објашњење је просто. Партзан је јуче играо као један велики тим, тим највише фудбалске класе, разиграо се, проналазио је најбоље и најбрже путеве до циља, продирао незадрживо и бомбардовао противнички гол. Са снагама које је Црвена звезда увела у ову игру, просто је било немогуће одолети му! Разлика у класи била је тако очигледна да при резултату 3:1 нико није веровао у преокрет.

Победио је бољи тим. Надиграо је свог ривала у сваком погледу, разбио га, напунио му мрежу головима, и када се тога заситио, није се више трудио да увелича победу. И нема ту никакве тајне. Седам према један – то је потпуно реалан резултат и тачна је слика онога што се дешавало на терену. Партизан је играо у великом стилу и да је нешто наишао ма на ког другог противника – што славнијег то бољег – тукао би и њега онако разигран, пун полета одушевљења, самопоуздан, свестан своје снаге, незадржљив у својим налетима.

Преостаје нам само да противнику одамо пуно признање. Да му честитамо на сјајној игри и заслуженој победи. Јер то је била игра каква се не виђа сваког дана.

Велика игра, фудбал достојан сваког спортског стадиона на свету. И свуда би изазвао дивљење и измамио спонтан пљесак победнику. Сваки противник Партизана највише стрепи од његове навале. Али кад та навала има свој дан, кад, такорећи, све оствари што науми, онда она може да изазове праву панику у противничком табору, да разбије и најчвршће препреке, и онда је најопаснија – кад крене, просто се осећа да ће се мрежа затрести!

Ето, такве је била јуче. Они из одбране Црвене звезде преживљавали су тешке тренутке. Борили су се својски, давали све од себе, све чешће им недостајало даха, прелазили их, али се нису предавали. Покушавали су све што су могли и све је било узалуд. И не може се рећи да су играли слабо. Али, шта се ту могло урадити када је свеједно ко је нападао: сваки од петорице победничких стрелаца умео је вештије да сачува лопту, био је спретнији, проналазио је безброј варки да се пробије и угрози гол. Ако то није био Зебец, онда је Милутиновић освајао терен или би Бобек „делио“ лопте као руком, Херцег продирао као тенк преко свих препрека, Михаиловић радио с лоптом шта је хтео, увек је један од њих отварао пут и изазивао буру одушевљења на стадиону.

То је навала са којом је тешко изаћи накрај кад се разигра. Онда шутеви само севају, ударци пљуште, продори су брзи као вихор, мрежа је сва изрешетана! Зар је то онда неко чудо што Црвена звезда није могла јуче да избегне катастрофу. Присталице тима који је јуче тучен до ногу, увериле су се да Црвена звезда више није тако велики тим. То је сенка оне екипе која је раздрагала бечку публику у Пратеру, у Бордоу побрала невиђене овације, извела прави фудбалски балет на овом истом стадиону на коме је доживела најгори пораз. То се назирало одавно, а данас је то свима јасно.

Како ли се осећао Рајко Митић, док је с десног крила, где се склонио од оркана који је пустошио пред његововим голом, а и зато што је истегао мишић, посм атрао слом некадашње славе. Остали су само он и Станковић из оног чувеног тима које је дао лекцију бечкој Аустрији и одушевљавао љубитеље фудбала мајсторијама и комбинацијама тако лепим и добро изведеним да се све орило од пљеска где год би заиграли. Ђајић је био негде у публици и гризао нокте од беса, Такач је професор у једном тиму у коме га ни не разумеју сасвим добро, нема ни Палфија ни Огњанова, ни Вукосављевића. Не, то је сенка некадашње славе и само нова имена, фудбалери бољи од већине оних који данс носе дрес у навали Црвене звезде, могли би опет високо да уздигну заставу овог клуба. Засад се живи само од старе славе. И провлачи се кроз такмичење првенства чудесном срећом. А ова катастрофа неминовно је морала доћи раније или доцније да би се свима очи отвориле.

Сада ће ваљда знати на чему су. И урадити нешто да се ситуација поправи и да се избегну нова горка разочарења. Ако има неког разлога за то, онда се он свакако крије у самоме тиму и у свему ономе што доприноси да се један тим уздигне што је могуће више.

Навала Партизана постала је у последње време чувена највише по томе што зачас измени резултат и за неколико минута претвори пораз у победу или је осигура тако да се не може више угрозити. Ето, и овом приликом, за неких десетак минута, постигла је четири гола: од 2:1 направила је 5:1 и сасвим дотукла противника.

Четрдесети минут. Чајковски се нашао у казненом простору противника, кад голман погреши. Чајковски је био бржи од Кривокуће и пре њега докопао се лопте, побегао с њом чак на десно крило, јер су јурили за њим и ометали га, а онда ју је додао Милутиновићу. Ситуација није изгледала опсана, Милутиновић је лаким покретом тела двапут преварио Зековића, тако да се овај оклизнуо и пао, а затим је центрирао добро одмереним ударцем. Зебец се налазио недалеко од гола, можда пет-шест метара удаље од голмана, дочекао је лопту главом, главом је и спровео у мрежу. То је био други гол. Кривокућа није смео да дозволи да Зебец несметано изведе ударац главом.

У последњем минуту – скоро ће крај првог полувремена, за неколико секунди, Зебец продире, кренуо је са средине игралишта и нико није могао да га задржи. Нападају га, опкољавају и он бежи на десно крило и тамо тражи окршај са Зековићем који га у стопу прати, али овај га није напао и Зебец је тачно додао лопту Михаиловићу. Оштар ударац – и лопта је била у мрежи.

4:1. И овај гол је лепо припремњен. Милутиновић је послао лопту са десног крила, она је прелетела изнда голманових руку, прихватио ју је Херцег и сместио где треба. То се догодило у првом минуту другог полувремена.

И пети гол. То је био један од оних силовитих налета који се не заустављају. Херцег је прешао све препреке, вратио је лопту пред гол, створила се велика гужва, Кривокућа је био на земљи, лопта је једном враћена из празног гола, дочекао ју је Михаиловић и јакимм ударцем затресао мрежу.

Најузбудљивији тренуци забележени су у 65 минуту. Они су претходили шестом голу Партизана. Чајковски је одузео лопту Томашевићу негде на средини терена и појурио према голу. Томашевић је покушао да га стигне, али је све више заостајао. Чим се нашао на домаку бековске линије Чајковски је извео ударац. И то добар ударац. Лопта је затресла пречку и одбила се према Херцегу. Опет шут. И то врло јак. Станковић је подметнуо ногу и лопта се одбила. Гужва. Пред голом су многи играчи: Херцег најзад прима лопту и угледавши Зебеца, који стоји сам недалеко од њега додаје му лопту, а Зебец одмах спроводи у мрежу.

Седми гол је постигнут већ у следећем минуту. Бобек је центрирао са десног крила, Херцег је дочекао лопту грудима и унео је поред збуњеног Кривокуће у гол. То је био врхунац и после тога темпо игре је опао. Стрелци Партизана задовољили су се тиме што су постигли рекордни резултат у традиционалном дерби такмичењу и нису се више трудили да повећају победу. Игра се смирила, била је равноправна, чак је и Стојановић у два маха с великим пожртвовањем морао да спасава своја врата.

Нисмо описали прва два гола постигнута у почетку игре, први за Партизан и други за Црвену звезду. У 5. минуту Михаиловић је извео корнер, Кривокућа интервенисао веома неспретно, тако да је Милутиновић успео да лопту пребаци главом Бобеку, а овај је такође главом спровео у мрежу. У 12. минуту била је гужва у казненом простору Партизана, на земљи су лежали Стојановић, Пајевић, Томашевић, а међу њима је био и Јовановић. Лопта се лагано котрљала према празном голу. Томашевић је потрчао за њом и скренуо преко гол-линије.

Није ово први пут да Партизан са осетним резултатом победи свог ривала. Памте присталице Црвене звезде и две шестице. Свака од тих победа је велики успех, ова јучерашња је свакако највећи подвиг. Није то мала ствар са 7:1 тући један тим који ужива такав углед као Црвена звезда. Такав подвиг постиже се само залагањем целог тима и одличном формом. А, баш такав је био јуче тим Партизана. У њему није било слабог играча.

И одбрана се сјајно држала. Стојановић је врло добро бранио, бекови интервенисали сигурно и борбено. Поред Пајевића, Митић ништа није могао да учини. Чајковски је био свуда и увек је знао шта ће с лоптом. Јовановић се мушки и поштено борио. А за навалу смо већ рекли. Просте се није знало ко је од кога био бољи. Херцег је највише „вукао“ и скоро сви напади су ишли преко њега. Али су и сви остали били опасни и своје задатке најповољније решавали.

У тиму побеђених одбрана је имала најтежи посао и борила се колико је могла. Може се рећи да Кривокућа баш нема среће у игри против Партизана! У две утакмице примио је тринаест голова. Јуче је неке голове могао и да одбрани да је био сналажљивији. Као и обично, навала Црвене звезде била је слабији део тима. Кад је Митић због повреде морао да оде на крило, онда је било јасно да је све изгубљено, јер он је најјачи човек и кад је он био „изван игре“, све је било свршено.

Прошао је тако и тринаести дерби. Изазвао је огромно интересовање, дан је био леп и погодан за игру, стадион препун, био је то у сваком погледу велики футбалски догађај. И вредело је што је стадион био пун. Јер Партизан је приказао фудбал какав се само пожелети може и вредело је гледати ову игру, јер таква се ретко виђа. О њој ће се причати као о највећем подвигу Бобекове чете.“

Написао је Љубомир Вукадиновић, по многима најбољи спортски новинар, за Политику.

Детаљи меча

6. децембар 1953.

Црвена звезда	1 : 7	Партизан
Томашевић  12’		Зебец  40’  65’ Херцег  46’  66’ Михајловић  45’  50’ Бобек  5’

Централни дом Југословенске Армије, Београд

Гледалаца: 55.000

Судија: Васа Стефановић

Црвена звезда

Партизан

Црвена звезда: Г Петар Кривокућа О Миљан Зековић О Синиша Златковић О Бранко Станковић О Љубиша Спајић В Јован Цокић В Веселинов В Коста Томашевић Н Антун Рудински Н Рајко Митић Н Бора Костић Тренер: Бошко Ралић

Партизан: Г Славко Стојановић О Чедомир Лазаревић О Ратко Чолић О Златко Чајковски О Миодраг Јовановић В Антун Херцег В Божидар Пајевић В Првослав Михајловић Н Милош Милутиновић Н Стјепан Бобек Н Бранко Зебец Тренер: Милован Ћирић

Спољашње везе

• Сезона 1953/54 Партизана на сајту Партизанопедија
• Извештај о утакмици на сајту Курир