Википедија

61. додела Оскара

Церемонија доделе награда Академија филмских уметности и наука за достигнућа у филмском стваралаштву током 1988. године.

61. додела Награда америчке Академије за филм (популарно додела Оскара) (енгл. 61st Academy Awards), коју је организовала Академија филмских уметности и наука (АМПАС), доделила је награде најбољим филмовима из 1988. године. Церемонија је одржана у дворани Шрајн аудиторијум у Лос Анђелесу, са почетком у 18.00 часова.[1] Током церемоније, АМПАС је доделио Оскаре у 23 категорије. Церемонију, коју је у Сједињеним Америчким Државама преносио Еј-Би-Си, продуцирао је Алан Кар, а режирао Џеф Марголис.[1] Десет дана раније, на церемонији одржаној у хотелу Беверли Хилс на Беверли Хилсу у Калифорнији, Оскара за техничка достигнућа уручила је Енџи Дикинсон.[2]

61. додела Оскара
Званични постер
Датум29. март 1989.
ДворанаШрајн аудиторијум
Статистика
Највише наградаКишни човек (4)
Највише номинацијаКишни човек (8)
Најбољи филмКишни човек
Веб-сајтwww.oscars.org/oscars/ceremonies/1989
ТВ/радијски пренос
МрежаABC
Трајање3 сата и 19 минута
Гледаност42.68 мил.
29.81% (Нилсен рејтинг)
ПродуцентАлан Кар
РежисерЏеф Марголис

Кишни човек освојио је четири награде, укључујући и награду за најбољи филм. Међу осталим добитницима су били Ко је сместио Зеки Роџеру са четири награде, Опасне везе са три, и Оптужена, Случајни туриста, Риба звана Ванда, The Appointments of Dennis Jennings, Битлђус, Птица, Hôtel Terminus: The Life and Times of Klaus Barbie, Милагро, Мисисипи у пламену, Пеле освајач, Tin Toy, Запослена девојка, и You Don't Have to Die са по једном наградом.

Телевизијски пренос је привукао преко 42 милиона гледалаца у Сједињеним Америчким Државама, што је била најгледанија церемонија до тог тренутка, све док је није надмашила 70. додела Оскара 1998. године, која је прикупила аудиторијум од преко 57 милиона.[3][4] Церемонија је обележила промене као што су увођење фразе „И Оскар иде ...“ и одсуство традиционалног домаћина. Број отварања церемоније, у којем су Снежана и Роб Лоу, наишао је на озбиљне критике. Алан Кар се суочио са значајном реакцијом, што је навело Академију да формира комитет који ће одговорити на критике и оценити продукцију церемоније.

Победници и номиновани уреди

Номинације за 61. доделу Оскара објављене су 15. фебруара 1989. године у позоришту Семјуел Голдвин на Беверли Хилсу у Калифорнији од стране Ричарда Кан, председника Академије, и глумице Ен Арчера.[5] Кишни човек је предводио са бројем номинација, са осам номинација; а Опасне везе и Мисисипи у пламену су изједначено делили друго место са по седам номинација.[6]

Победници су проглашени на свечаној додели награда 29. марта 1989. године.[7] Добитница за најбољу глумицу Џоди Фостер постала је осма особа у историји која је победила у поменутој категорији за филм са једном номинацијом. Последња особа која је постигла овај подвиг била је Софија Лорен када је победила за улогу у филму Две жене, године 1961. Награду на најбољег глумца освојио је Дастин Хофман. Тиме је постао пета особа која је два пута победила у поменутој категорији.[8] Сигорни Вивер је постала пета глумица која је добила две номинације за глуму у истој години,[9] али није победила ни у једној категорији.[10] Џон Ласитер и Вилијам Ривс освојили су награду за најбољи анимирани кратки филм за Tin Toy, што је био први Пиксаров Оскар икада и први ЦГИ филм који је освојио Оскара.[11]

Награде уреди

Награде уреди

 
Марк Џонсон, најбољи филм
 
Бари Левинсон, најбољи редитељ
 
Дастин Хофман, најбољи глумац
 
Џоди Фостер, најбоља глумица
 
Кевин Клајн, најбоља споредна мушка улога
 
Џина Дејвис, најбоља споредна женска улога
 
Кристофер Хемптон, најбољи адаптирани сценарио
 
Бил Аугуст, најбољи страни филм
 
Бил Гутентаг, копобедник најбољи кратки документарни филм
 
Стивен Рајт, копобедник за најбољи краткометражним играни филм
 
Џон Ласитер, ко-победник за најбољи анимирани кратки филм
 
Вилијам Ривс, копобедник за најбољи анимирани кратки филм
 
Дејв Грусин, најбоља оригинална музика
 
Карли Сајмон, најбоља оригинална песма
 
Ве Нил, копобедник најбоља шминку
 
Ричард Вилијамс, копобедник за најбоље визуелне ефекте

Победници су наведени први, истакнути подебљаним словима и означени двоструким бодежом (‡).[12]

Почасни Оскар уреди

Оскар за специјално достигнуће уреди

Ричарду Вилијамсу за режију анимације Ко је сместио Зеки Роџеру.[15]

Церемонија уреди

 
Алан Кар је био продуцент 61. доделе Оскара.
 
Ејми Ирвинг на Гувернерском балу после доделе награда.

У покушају да привуче гледаоце на телевизијски програм и повећа интересовање за свечаности, Академија је ангажовала филмског продуцента и ветерана Оскара, извршног координатора за таленте Алана Кара да продуцира церемонију 1989. године.[16][17] У интервјуима за разне медије, он је истакао да је, продуцирати церемонију Оскара, остварење сна.[18]

Значајне промене су уведене у продукцију телевизијског програма. По први пут, водитељи су сваког победника прогласили фразом „И Оскар иде ...” уместо „И победник је...”.[19] Зелена соба у којој су се окупили водитељи Оскара, извођачи и победници у бекстејџу претворена је у луксузни апартман са намештајем, сликама, освежењем и другим садржајима под називом „Оскар клуб“.[20] Уместо да ангажује водитеља домаћина, Кар се у великој мери ослањао на презентере често груписане у парове који су повезани, било кроз породицу или филмску индустрију (тема коју је навео као „парови, пратиоци, партнери и сапутници“).[21][22][23][24] Следећа додела Оскара без домаћина уследила је тек 2019. године.[25]

Неколико других људи је било укључено у производњу церемоније. Џеф Марголис је био директор емисије.[26] Текстописац и композитор Марвин Хамлиш је ангажован као музички надзорник свечаности.[27] Комичар и писац Брус Виланч је ангажован као писац за емисију, улогу коју је обављао до 2014. године.[28] Кар је такође окупио осамнаест младих звезда, укључујући Патрика Демпсија, Корија Фелдмана, Рики Лејка и Блера Андервуда, да би наступили у музичкој нумери под називом „I Wanna Be an Oscar Winner“ (срп. Желим да будем добитник Оскара).[29] Међутим, за разлику од већине додела Оскара, Кар је најавио да ниједна од три песме номиноване за најбољу оригиналну песму неће бити изведена уживо.[23]

Телевизијски пренос је такође остао упамћена по томе што је то било последње јавно појављивање глумице и комичарке Лусил Бол, где су она и ко-презентер Боб Хоуп добили овације.[30] Дана 26. априла, скоро месец дана након церемоније, преминула је од дисецирајуће анеуризме аорте у 77. години.[31]

Уводни комади уреди

У покушају да покаже више гламура и спектакуларности на церемонији, продуцент Кар је ангажовао драматурга Стива Силвера да копродуцира уводне комаде инспирисане Силверовом дугогодишњом музичком ревијом Beach Blanket Babylon. Сегмент се састојао од разрађене сценске представе усредсређене на глумицу Ајлин Боуман обучену као Снежана из Дизнијевог филма Снежана и седам патуљака, која долази у Холивуд и одушевљава се његовим гламуром. Попут Beach Blanket Babylon, у првом делу су се појавили плесачи који су носили огромне, сложене шешире. У амбијенту дизајнираном да личи на ноћни клуб Коконат Гров, појављивали су се холивудски угледници као што су глумице Алис Феј, Дороти Ламур, Сид Шарис, њен супруг Тони Мартин, као и Бади Роџерс и Винсент Прајс, док је певач и телевизијски продуцент Мерв Грифин изводио обраду песме I've Got a Lovely Bunch of Coconuts. Ајлин и глумац Роб Лоу су затим отпевали прерађену верзију песме Proud Mary, рок бенда Криденс клирвотер ривајвал, са текстом прилагођеним да се односе на филмску индустрију, и управо је ова песма по којој је тај чин неславно упамћен.

Рејтинг и утицај уреди

Упркос критикама у вези са продукцијом церемоније, пренос на Еј-Би-Си-у привукао је у просеку 42,68 милиона гледалаца, што је повећање од 1% у односу на пређашњу церемонију.[3][32] Емисија је такође привукла веће рејтинг па је према Нилсен рејтингу, у поређењу са претходном церемонијом, са 29,81% домаћинстава са шером од 50,41.[3] Био је то најгледанији пренос Оскара од 56. церемоније, одржане 1984. године.[4]

Ипак, АМПАС је основао Комитет за ревизију доделе награда како би проценио и утврдио зашто је телевизијски пренос изазвао тако негативну реакцију медија и индустрије забаве.[4] Комисија је касније утврдила да је Карова највећа грешка била што је дозволио да се уводни комади изводе 12 минута. Продуцент и бивши председник Удружења америчких режисера Гилберт Кејтс, који је био на челу комитета, рекао је да Кар не би добио тако оштре критике да је број уводних комада био много мањи.[4] Кејтс је касније ангажован као продуцент телевизијског програма за наредну годину.[33]

Према различитим инсајдерима и новинарима шоубизниса, критике и реакције са церемоније довеле су до тога да Кар никада више није продуцирао филм или позоришну представу. Умро је од компликација насталих од рака јетре 29. јуна 1999. године у 62. години живота.[34][4]

Извори уреди

  1. ^ а б Osborne 2008, стр. 296
  2. ^ „Past Scientific & Technical Awards Ceremonies”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала 13. 2. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2013. 
  3. ^ а б в Gorman, Bill (17. 2. 2009). „Academy Awards Show Ratings”. TV by the Numbers. Tribune Media. Архивирано из оригинала 9. 11. 2013. г. Приступљено 5. 9. 2013. 
  4. ^ а б в г д Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом SnowJob.
  5. ^ Williams, Jeannie (16. 2. 1989). „Michael's high-profile feast”. USA Today. стр. 2D. 
  6. ^ Cieply, Michael (16. 2. 1989). „'Rain Man' Given 8 Oscar Nominations; Sigourney 2 : Hoffman Wins 6th Acting Nod”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  7. ^ Kehr, Dave (30. 3. 1989). „'Rain Man' The Big Winner, But Upsets Put Zip In Oscars”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  8. ^ O'Neil, Tom (23. 2. 2009). „Sean Penn is the ninth actor to win two lead Oscars”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 8. 3. 2013. г. Приступљено 6. 6. 2013. 
  9. ^ Levy 2003, стр. 83
  10. ^ Levy 2003, стр. 283
  11. ^ Price, David (2008). The Pixar Touch. New York: Alfred A. Knopf. стр. 106. ISBN 978-0-307-26575-3. 
  12. ^ „The 61st Academy Awards (1989) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 27. 10. 2011. 
  13. ^ Solomon, Charles (24. 3. 2000). „Drawing Attention to Canada, Winning Oscars in the Process”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 6. 10. 2013. г. Приступљено 13. 9. 2013. 
  14. ^ „About the Governors Awards”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала 25. 9. 2013. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  15. ^ „Who Framed Roger Rabbit”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала 18. 10. 2014. г. Приступљено 4. 11. 2013. 
  16. ^ Williams, Jeannie (11. 10. 1988). „Twiggy's happy ending”. USA Today. стр. 2D. 
  17. ^ Volland, John (11. 10. 1988). „TV & Video”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2013. 
  18. ^ Culhane, John (26. 3. 1989). „For Oscar's Producer, the Key Is C”. The New York Times. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  19. ^ Pond 2005, стр. 11
  20. ^ Uricchio, Marylynn (29. 3. 1989). „Awards show producer is putting posh on Oscar”. Pittsburgh Post-Gazette. стр. 12. Приступљено 4. 10. 2013. 
  21. ^ Hofler, Robert (2010-03-01). „The Worst Oscars Ever”. Los Angeles Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-12. 
  22. ^ Pond 2005, стр. 5
  23. ^ а б Siskel, Gene (26. 3. 1989). „One Man's War Against The Dullest Night On Television”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала 6. 10. 2013. г. Приступљено 5. 10. 2013. 
  24. ^ Romero, Frances (1. 3. 2011). „No Hosts – Top 10 Worst Awards-Show Hosts”. Time. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г. Приступљено 19. 9. 2013. 
  25. ^ Keegan, Rebecca (2019-02-20). „The Politics of Oscar: Inside the Academy's Long, Hard Road to a Hostless Show”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2019-02-25. 
  26. ^ „Credits”. Jeff Margolis Productions. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  27. ^ Voland, John (27. 10. 1988). „Movies”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 24. 10. 2013. 
  28. ^ Vary, Adam B. (5. 2. 2010). „An Oscar Insider Tells All”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 6. 2. 2015. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  29. ^ Pond 2005, стр. 8
  30. ^ „Coemdian Lucille Ball suffers a heart attack”. The Spokesman-Review. 19. 4. 1989. Приступљено 5. 10. 2013. 
  31. ^ Flint, Peter B. (27. 4. 1989). „Lucille Ball, Spirited Doyenne of TV Comedies, Dies at 77”. The New York Times. Архивирано из оригинала 6. 10. 2013. г. Приступљено 5. 10. 2013. 
  32. ^ Johnson, Greg (18. 3. 1999). „Call It the Glamour Bowl”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2013. 
  33. ^ Wiley & Bona 1996, стр. 768
  34. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом SnowLowe.

Библиографија уреди


Спољашње везе уреди

 
61. додела Оскара на Викимедијиној остави.

Званичне веб презентације уреди

Анализе уреди

Остали извори уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=61._додела_Оскара&oldid=27679139”