Bisulfitni jon (IUPAC-preporučena nomenklatura: hidrogen sulfit) je jon HSO3. Soli koje sadrže HSO3 jon se nazivaju bisulfitima, a takođe su poznate kao sulfitne lužine. Na primer, natrijum bisulfit je NaHSO3.[1][2]

Model bisulfitnog jona u rastvoru i u čvrstom stanju.

Reakcije

уреди

Bisulfitne soli se tipično pripremaju reakcijom alkalnih rastvora sa viškom sumpor dioksida:

SO2 + NaOH → NaHSO3

HSO3 je konjugovana baza sumporaste kiseline, H2SO3:

H2SO3 HSO3 + H+

Sumporasta kiselina se ne može izolovati. Ravnoteža koja je znatno konzistentnija sa spektroskopskom evidencijom je:

SO2 + H2O HSO3 + H+

HSO3 je slaba kiselina sa pKa od 6.97. Njena konjugovana baza je sulfitni jon, SO32−:

HSO3 SO32− + H+

Bisulfiti su redukujući agensi, kao što su i svi sulfiti i sumpor dioksid, koji sadrže sumpor u istom oksidacionom stanju (+4).

Struktura

уреди
 
Bisulfitni tautomeri u ravnoteži
 
Modeli predložene ravnoteže bisulfita. Tautomer sa leve strane ima Cs simetriju, dok je tautomer na desnoj strani C3v.

Eksperimentalni podaci sugerišu da je proton bisulfitnog jona lociran na sumporu, što mu daje C3v simetriju. Međutim isto tako postoje dokazi sa 17O NMR spektroskopije koji sugerišu da dve tautomerne forme HSO3 postoje u dinamičkoj ravnoteži, gde jedna ima C3v simetriju (protonacija sumpora) i druga Cs simetriju (protonacija kiseonika)[3]. C3v struktura je potvrđena kristalografski i, u rastvoru Ramanovom spektroskopijom (ν(S–H) = 2500 cm−1).

Medicina

уреди

Bisulfitne soli su uobičajeni aditivi leka epinefrin, gde sprečavaju oksidaciju u adrenohrom i rezultujuću inaktivaciju. Bisulfiti mogu u nekim slučajevima da izazovu alergijske reakcije.

Reference

уреди
  1. ^ Jolly, William L. (1991). Modern Inorganic Chemistry (2nd изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-032768-8. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ D. A. Horner, R. E. Connick, Inorg. Chem. 25, 2414-7 (1986).

Literatura

уреди