Википедија

Dejvid Makalou

Dejvid Gaub Makalou (engl. David Gaub McCullough; 7. jul 1933 — 7. avgust 2022) bio je američki pisac, narator, popularni istoričar i predavač.[4] On je dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, kao i Nacionalne nagrade za književnost i primalac je Predsedničke medalje slobode, najviše civilne nagrade Sjedinjenih Država.[4][5]

Dejvid Makalou
David McCullough at the National Book Festival in Washington, D.C. (2015)
Dejvid Makalou na Nacionalnom festivalu knjiga u Vašingtonu (2015)
Puno imeDejvid Gaub Makalou
Datum rođenja(1933-07-07)7. jul 1933.
Mesto rođenjaPitsburg, Pensilvanija
 SAD
Datum smrti7. avgust 2022.(2022-08-07) (89 god.)
Mesto smrtiHingam, Masačusets
 SAD
PrebivališteKamden, Mejn[1]
Hingam, Masačusets[2]
Državljanstvoameričko
UniverzitetJejl
Zanimanjeistoričar, književnik
Aktivni period1968—2019
Delovanjeistorija
RadoviStaza između mora (1977), Truman (1992), Džon Adams (2001)
SupružnikRozali Ingram Barns (v. 1954 —  s. 2022)
Deca5
NagradePredsednička medalja slobode 2006
Pulicerova nagrada 1993, 2002[3]
Nacionalna nagrada za književnost 1982

Njegove dve knjige nagrađene Pulicerovim nagradama, Truman i Džon Adams, HBO mreža je adaptirala u TV film i miniseriju.

Životi i karijera

уреди

Mladosti i obrazovanje

уреди

Makalou je rođen u Pojnt Briz kvartu Pitsburga u Pensilvaniji,[6] kao sin Rut (devojačko Rankin) i Kristijana Haks Makalou.[7] On je škotsko-irskog porekla.[8] Pohađao je osnovnu školu na Linden aveniji i Šejdi Sajd akademiju, u svom rodnom gradu.[9] On je jedan od četiri sina. Makalou je imao „čudesno” detinjstvo sa širokim spektrom interesovanja, tokom koja je bio aktivan u sportskim aktivnostima i crtanju karikatura.[10] Makalouvi roditelji i njegova baba, koji su mu često čitali, upoznavali su ga sa knjigama u ranom uzrastu.[8] Njegovi roditelji često su razgovarali o istoriji, temi o kojoj on kaže bi trebalo češće da se diskutuje.[8] Makalou je „voleo školu, svaki dan”;[10] on je razmišljao o mnogim izborima karijere, u rasponu od arhitekte, glumca, slikara, pisca, do advokata, i jedno vreme je razmatrao i mogučnos upisivanja medicinske škole.[10]

Godine 1951. Makalou je počeo da pohađa univerzitet Jejl.[11] On je rekao da je bila „privilegija” da studira engleski jezik na Jejlu zbog članova fakulteta kao što su Džon O'Hara, Džon Hersi, Robert Pen Voren i Brendan Gil.[12] Makalou je povremeno ručavao sa dobitnikom Pulicerove nagrade[13] romanopiscem i dramaturgom Torntonom Vajlderom.[12] Vajlder ga je, kaže Makalou, naučio da kompetentan pisac održava „osećaj slobode” pri kazivanju priče, tako da čitalacu ishod nije očevidan, čak i ako knjiga nije fikcija.[14]

Dok je bio na Jejlu, postao je član grupe Lobanja i kosti.[15] On je služio kao pomoćnik u Tajmsu, Lajfu, Informativnoj agenciji SAD i Američkom nasleđu,[12] gde je uživao u istraživanjima. „Jednom kada sam otkrio beskrajnu fascinaciju istraživanjem i pisanjem, znao sam da sam u životu pronašao ono što želim raditi.”[12] Tokom pohađanja Jejla, Makalou je studirao umetnost i diplomirao engleski jezik, sa namerom da postane pisac fikcije ili dramaturg.[8] On je diplomirao sa počastima iz engleske književnosti (1955).[16][17]

Književna karijera

уреди

Rana karijera

уреди

Nakon što je diplomirao, Makalou se preselio u Njujork Siti, gde je radio za Sports ilustrated kao pripravnik.[10] Kasnije je radio kao urednik i pisac u Informativnoj agenciji SAD u Vashingtonu.[6] Nakon što je radio dvanaest godina, uključujući položaj u časopisu Američko nasleđe, baveći se uređivanjem i pisanjem, Makalou je „osetio da je [dostigao] tačku gde [bi] mogao da pokuša nešto nasamo”.[10]

Makalou „nije očekivao da će [on] pisati istoriju, ali [on] je naišao za priču za koju je smatrao da je moćna, uzbudljiva i veoma vredna kazivanja.”[10] Dok je radio u Američkom nasleđu, Makalou je pisao u slobodno vreme tokom tri godine.[10][18] Džonstaunska poplava, hronika katastrofe jedne od najgorih poplava u istoriji Sjedinjenih Država, objavljena je 1968. godine[10] uz visoke pohvale kritičara.[19] Džon Leonard iz Njujork Tajmsa je rekao za Makaloua, „Nemamo boljeg socijalnog istoričara.”[19] Uprkos teških finansijskih prilika,[11] on je odlučio da postane pisac sa punim radnim vremenom, uz podršku svoje supruge Rozali.[10]

Lični život

уреди

Dejvid Makalou ima kuću u Hingamu u Masačusecu od kad se 2016. godine preselio iz Bostonskog kvarta Bak Bej; troje od njegove petoro dece žive u Hingamu.[2][20] On ima letnji dom u Kamdenu u Mejnu.[1][21] Dejvid je oženjen je Rozali Barns Makalouh, koju je upoznao u svojoj 17. godini u Pitsburgu. Par ima petoro dece i devetnaest unučadi.[22] On uživa u sportu, istoriji i umetnosti, uključujući slikanje akvarela i portreta.[23]

Njegov sin Dejvid mlađi, učitelj engleskog u Velesli srednjoj školi u predgrađima Bostona, stekao je iznenadnu slavu 2012. godine svojim govorom na saboru škole. On je rekao maturantima, „Vi niste nište pasebno” devet puta u svom govoru,[24] koji je postao viralan na Jutjubu.[25] Njegov sin Bil je oženjen za ćerku bivšeg guvernera Floride, Boba Grejama.[26]

Reference

уреди
  1. ^ а б Routhier, Ray (26. 7. 2015). „David McCullough’s latest book takes flight with the Wrights”. Portland Press Herald. Приступљено 24. 6. 2019. 
  2. ^ а б Lambert, Lane (6. 6. 2017). „At home in Hingham, McCullough writes his next book”. The Patriot Ledger. Приступљено 24. 6. 2019. 
  3. ^ „Biography or Autobiography: Past winners and finalists by category”. The Pulitzer Prizes. Приступљено 17. 3. 2012. 
  4. ^ а б „Biography at Simon & Schuster”. Архивирано из оригинала 6. 6. 2008. г. Приступљено 21. 4. 2008. 
  5. ^ Sherman, Jerome L (16. 12. 2006). „Presidential biographer gets presidential medal”. Pittsburgh Post-Gazette. Архивирано из оригинала 18. 01. 2012. г. Приступљено 18. 12. 2006. 
  6. ^ а б „David McCullough Biography and Interview”. www.achievement.org. American Academy of Achievement. 
  7. ^ „David McCullough”. National Book Awards Acceptance Speeches. National Book Foundation. Архивирано из оригинала 15. 4. 2008. г. Приступљено 24. 4. 2008. 
  8. ^ а б в г „David McCullough”. The Charlie Rose Show. 21. 3. 2008. 60 мин. PBS. Архивирано из оригинала 30. 4. 2008. г. 
  9. ^ Sherman, Jerome L (16. 12. 2006). „Presidential biographer gets presidential medal”. Pittsburgh Post-Gazette. Архивирано из оригинала 18. 01. 2012. г. Приступљено 18. 12. 2006. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж з „David McCullough Biography and Interview”. www.achievement.org. American Academy of Achievement. 
  11. ^ а б Hoover, Bob (30. 12. 2001). „David McCullough: America's historian, Pittsburgh son”. Pittsburgh Post-Gazette. Архивирано из оригинала 03. 02. 2012. г. Приступљено 21. 4. 2008. 
  12. ^ а б в г Cole, Bruce. „David McCullough Interview”. National Endowment for the Humanities. Архивирано из оригинала 11. 5. 2008. г. Приступљено 22. 4. 2008. 
  13. ^ „Biography”. Thorton Wilder Society. Приступљено 22. 4. 2008. 
  14. ^ Bolduc, Brian (18. 6. 2001). „Don't Know Much about History”. The Wall Street Journal. Приступљено 18. 6. 2011. 
  15. ^ Robbins, Alexandra (2002). Secrets of the Tomb: Skull and Bones, the Ivy League, and the Hidden Paths of Power . Boston: Little, Brown and Company. стр. 127. ISBN 978-0-316-72091-5. 
  16. ^ „Orthodox Church Patriarch and Entertainer Lena Horne Among Honorary Degree Recipients at Yale University” (Саопштење). Yale University. 25. 5. 1998. Приступљено 21. 4. 2008. „David McCullough graduated from Yale in 1955 with honors in English literature and began his career as writer and editor for Time Inc. in New York City.” 
  17. ^ „David McCullough”. PBS. Архивирано из оригинала 03. 01. 2008. г. Приступљено 21. 4. 2008. 
  18. ^ „David McCullough biography: The Citizen Chronicler”. National Endowment for the Humanities. Архивирано из оригинала 16. 4. 2008. г. Приступљено 12. 4. 2008. 
  19. ^ а б „Johnstown Flood: Reviews and Praise”. ElectricEggplant. Архивирано из оригинала 14. 08. 2007. г. Приступљено 23. 4. 2008. . The bestselling author Erik Larson has written that The Johnstown Flood was a book that changed his life. He found it full of "suspense, drama, class conflict, dire goings-on." Larson decided to write in the same genre, what he calls "narrative nonfiction," and thought Makalou's book "a Baedeker for how to go about it. I analyzed his source notes and outlined the story chapter by chapter, to try to divine just how he did it. And suddenly I had my compass. The result was Isaac's Storm." AARP Magazine, April/May, 2015,10.
  20. ^ Stackpole, Thomas (30. 4. 2019). „The Interview: Historian David McCullough”. Boston. Приступљено 24. 6. 2019. 
  21. ^ Aldrich, Ian (9. 10. 2012). „The Big Question: What’s the Future of History?”. Yankee. Приступљено 24. 6. 2019. 
  22. ^ „David McCullough”. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала 18. 4. 2009. г. Приступљено 3. 1. 2009. 
  23. ^ „David McCullough: Painting With Words”. HBO. 2009. Приступљено 3. 1. 2009. 
  24. ^ Brown, B (5. 6. 2012). „Wellesley High grads told: “You’re not special””. The Swellesley Report. Приступљено 24. 6. 2019. 
  25. ^ „Teacher defends "You're not special" speech”. CBS News. 11. 6. 2012. Приступљено 20. 6. 2012. 
  26. ^ Blackman, Ann (9. 7. 2000). „Take Note of Bob Graham”. Time (на језику: енглески). ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 13. 06. 2019. г. Приступљено 22. 8. 2018. 

Spoljašnje veze

уреди
 
Dejvid Makalou на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dejvid_Makalou&oldid=28519528”