Dizel-motor je 1893 konstruisao nemački inženjer Rudolf Dizel.[1]. U odnosu na benzinski Otto motor ima neke konstruktivne i principijelne razlike: nema karburator ni uređaj za paljenje već pumpu visokog pritiska za ubrizgavanje goriva.

Dizel motor na naftnom tankeru
A Dizel motor iz 1906.

Od svih motora sa unutrašnjim sagorevanjem, dizel motor ima najveći stepen korisnosti (oko 0,4). To praktično znači da se 40% toplote oslobođene sagorevanjem pretvori u mehanički rad. Dizel motori malih brzina (kao što su brodski motori ili motori kod kojih je sveukupna težina mašine manje važna) mogu da imaju stepen korisnosti veći i od 50 procenata.[2][3]

Princip radaУреди

Prema broju taktova dizel motori se dele na dvotaktne i četvototaktne. Takt je vreme hoda klipa od jedne do druge mrtve tačke. Rad četvorotaktnog motora se odvija u sledeća četiri takta:

  • I takt —usisavanje čistog vazduha
  • II takt — sabijanje vazduha i usled sabijanja njegovo zagrevanje pred kraj
  • III takt — ekspanzija gasova nastalih sagorevanjem
  • IV takt — izduvavanje gasova

Ubrizgavanje goriva se dešava pri kraju drugog takta. Gorivo se raspršuje, zagreva i pali kada dostigne temperaturu samopaljenja. Sagorevanje goriva se odvija velikom brzinom. Vreme trajanja sagorevanja je u odnosu na vreme trajanja taktova zanemarljivo malo. Tokom trećeg (radnog) takta, dobija se rad.

ReferenceУреди

  1. ^ Moon, John F. (1974). Rudolf Diesel and the Diesel Engine. London: Priory Press. ISBN 978-0-85078-130-4. 
  2. ^ Low Speed Engines Tech Paper, MAN Diesel
  3. ^ „Mitsubishi Heavy Industries Technical Review Vol.45 No.1 (2008)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 06. 2011. Приступљено 3. 10. 2010. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди