Glikoalkaloidi su familija hemijskih jedinjenja izvedenih iz alkaloida, kojima su dodate šećerne grupe. Nekoliko članova ove grupe je potencijalno toksično. Najpoznatiji su otrovi koji se obično nalaze u biljnim vrstama Solanum dulcamara (Solanaceae).[1]

Prototipni glikoalkaloid je solanin (jedinjenje sa šećerom solanozom i alkaloidom solanidinom), koji je prisutno u krompiru. Alkaloidalna porcija glikoalkaloida se isto tako generički naziva aglikon. Netaknuti glikoalkaloid se slabo apsorbuje iz gastrointestinalnog trakta, mada uzrokuje gastrointestinalnu iritaciju. Aglikon se apsorbuje i smatra se da je utiče na nervni sistem.

Glikoalkaloidi su tipično gorkog ukusa, i proizvode goruću iritaciju na zadnjem delu usta i sranama jezika kad se jedu. Ajmara narod iz Bolivije koristi ukus da detektuje nivoe glikoalkaloida u paradajzu da bi utvrdili bezbednosti raznih kultigena.[2]

Mada oprema nije rutinski dostupna, detekcija alkaloida u tkivima ili urinu je moguća u kontekstu laboratorijske dijagnoze izlaganja.[3]

Prodaja tretmana baziranog na glikoalkaloidima kompanije Lane Labs USA Inc. za prevenciju raka kože je zabranjena od stane FDA 2004. godine.[4] Slični glikoalkaloidni gelovi su sada u prodaju kao eksfolijanti.[5]

Hemijska struktura α-solanina. Obeležene su šećerna (solatriozna i alkaloidna (solanidinski deo) porcija

ReferenceУреди

  1. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 22. 06. 2006. Приступљено 29. 10. 2016. 
  2. ^ Johns, T.; Keen, S.L. (1986). „Taste evaluation of potato glycoalkaloids by the Aymara: A case study in human chemical ecology”. Human Ecology. 14 (4): 437—452. doi:10.1007/bf00888308. [мртва веза]
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 16. 06. 2007. Приступљено 29. 10. 2016. 
  4. ^ „fda.gov, news item 1086”. Архивирано из оригинала на датум 07. 10. 2006. Приступљено 29. 10. 2016. 
  5. ^ „outletnutrition.com, sunspesexsua”. Архивирано из оригинала на датум 20. 10. 2006. Приступљено 29. 10. 2016.