Династија Ђин (1115—1234)
Династија Ђин (кинески језик: 金朝, пинјин: Jīn Cháo; џурџенски: Anchun Gurun; манџурски: Aisin Gurun; китански језик: Nik, Niku;[1][2]; монголски језик: Altan Ulus), такође позната као Џурџенска или Џурџијска династија је била династија џурџенских владара из клана Ванјан (完顏 Wáнyáн) која је у 12. и 13. веку владала подручјем данашње Манџурије, Руског далеког истока и северне Кине. Њени потомци су у 17. веку основали манџуријску династију Ћинг.[3]
Историја
уреди
Династију је 1115. год. основао џурџенски поглавица Ванјан Агуда (完顏阿骨打). У његово време су главни непријатељ Џурџа били Китани чија је Династија Љао владала северном Кином. Како би их поразили, Џурџи су склопили тзв. „Савез на мору” (海上之盟) с династијом Сонг која је владала јужном Кином. Захваљујући њему држава Љао је 1123. год. уништена. Међутим, само две године касније Џурџи су се, осетивши слабост цара Ћин-цунга окренули против својих савезника, напали их и почетком 1127. год. освојили кинеску престоницу Кајфенг заробивши Ћин-цунга и скоро све чланове његове породице. Остаци династије Сонг су се повукли на југ где су следећих пар деценија пружали отпор све док се споразумом у Шаоxингу (紹興和議) 1141. год. није успоставила река Хуај Хе као граница између две државе. Јужни Сонг је морао плаћати и данак од 250.000 таела и 250.000 пакета свиле сваке године (до 1164). Укратко, споразум је свео Јужни Сонг на полу-вазалну државу династије Ђин. Иако су се Џурџи масовно доселили у новоосвојена подручја на југу, њихова елита се релативно брзо синизирала, упркос покушаја појединих владара династије који су промовисали џурџенски језик и културу. Раздобље дугог мира и просперитета је окончано почетком 13. века када су Џурџи дошли у сукоб са Монголима и њиховим вођом Џингис Каном. На крају су Монголи под каном Огедејем, уз помоћ Јужног Сонга, 1232. год. напали династију Ђин и заузели Кајфенг. Следеће године је последњи цар Аи-цунг извршио самоубиство, окончавши тако династију Ђин.
Порекло
уредиПровизорни родоначелници народа Ђурчен је можда био народ Мохе који је живео на територији данашње североисточне Кине и био је део краљевства Бахај (698–926). Мохе су били првенствено седентарни народ који се бавио ловом, узгојем свиња и усева као што су соја, пшеница, просо и пиринач. Коњи су били ретки у региону све до периода Танг, а сточарство није било широко распрострањено све до 10. века под доминацијом Кидана. Народ Мохе је извозио производе од ирваса, а претпоставља се и да су их и јахали. Они су практиковали масовно ропство и користили робове за помоћ у лову и пољопривредним радовима.[4][5] Танг су описали Мохе као жесток и некултивисан народ који је користио отровне стреле.[6]
Две најмоћније групе Моха биле су Хејшуи Мохе на северу, названи по реци Хејлонг, и Сумо Мохе на југу, названи по реци Сонгхуа. Од Хејшуи Моха настали су Ђурчени у шумовитим планинским областима источне Манџурије и руског Приморског краја.[7] Федерација Вугуо („Пет нација“) која је постојала североисточно од модерног Ђилина такође се сматра прецима Ђурчена.[8] Ћурчени се први пут помињу у историјским записима у 10. веку као носиоци данка на Љао, касније Танг и Сонг дворовима.[9] Бавили су се ловом, риболовом и држали домаће волове, док су им примарни извоз били коњи.[8] Средином 11. века нису имали писмо, календар или уреде.[10] Ђурчени су били мали политички актери у међународном систему у то време. До 10. века, Ђурчени су постали вазали династије Љао, али су такође послали бројне притоке и трговачке мисије у сонгову престоницу Кајфенг, што су Љао безуспешно покушали да спрече.[11] Неки Ђурчени су одали почаст Горјеу и стали на његову страну током Кидан-Гореоског рата. Они су обема дворовима одавали признање из политичке нужде и ради материјалне користи.[12]
У 11. веку било је широко распрострањено незадовољство против владавине Кидана међу Ђурченима, јер је Љао насилно изнуђивао годишњи данак од племена Ђурчен. Искористивши жељу Ђурчена за независношћу од Китана, поглавар Вугунај (1021–1074) из клана Ванјен се успео на истакнуто место, доминирајући целом источном Манџуријом од планине Чангбај до племена Вугуо. Према традицији, Вугунај је био Ханпуов потомак у шестој генерацији док је његов отац имао војну титулу са љаоског двора, иако титула није додељивала нити имала никакву стварну моћ. Као што је описано, Вугунај је био велики ратник, гурман, пијанац и љубитељ жена. Његов унук Агуда је на крају основао династију Ђин.[10]
Списак владара династије Ђин (1115—1234)
уредиКинески: 金朝 (Jīncháo)
На власти од 1115. до 1234. године.
| Постхумно име1 | Храмовно име | Лично име2 | Владарско име | Период владавине |
|---|---|---|---|---|
| Конвенција за навођење: храмовно име. | ||||
| Цар Ву-јуен 武元皇帝 (Wǔyuán huángdì) |
Таи-цу 太祖 (Tàizǔ) |
Ван-јен А-гу-да 完颜阿骨打 (Wányán Āgǔdǎ) |
Шоу-гуо (收国) Тијен-фу (天辅) |
1115-1116 1117-1123. |
| Цар Вен-лије 文烈皇帝 (Wénliè huángdì) |
Таи-цунг 太宗 (Tàizōng) |
Ван-јен Ву-ћи-маи 完颜吴乞买 (Wányán Wúqǐmǎi) |
Тијен-хуи (天会) | 1123-1134. |
| Цар Сјао-ченг 孝成皇帝 (Xiàochéng huángdì) |
Сји-цунг 熙宗 (Xīzōng) |
Ван-јен Х’-ла 完颜合剌 (Wányán Hélá) |
Тијен-хуи (天会) Тијен-ђијен (天眷) Хуанг-тунг (皇统) |
1135-1138 1138-1141 1141-1149. |
| Краљ Хаи-линг 海陵王 (Hǎilíngwáng) |
нема | Ван-јен Ди-гу-наи 完颜迪古乃 (Wányán Dígǔnǎi) |
Тијен-д’ (天德) Џен-јуен (贞元) Џенг-лунг (正隆) |
1149-1153 1153-1156 1156-1161. |
| Цар Жен-сјао 仁孝皇帝 (Rénxiào huángdì) |
Ш’-цунг 世宗 (Shìzōng) |
Ван-јен Ву-лу 完颜乌禄 (Wányán Wūlù) |
Да-динг (大定) | 1161-1189. |
| Цар Јинг-сјао 英孝皇帝 (Yīngxiào huángdì) |
Џанг-цунг 章宗 (Zhāngzōng) |
Ван-јен Ма-да-г’ 完颜麻达葛 (Wányán Mádágé) |
Минг-чанг (明昌) Ченг-ан (承安) Таи-х’ (泰和) |
1190-1196 1196-1200 1200-1208. |
| Краљ Веи-шао 卫绍王 (Wèishàowáng) |
нема | Ван-јен Сјинг-шенг 完颜兴胜 (Wányán Xìngshèng) |
Да-ан (大安) Чунг-ћинг (崇庆) Џ’-нинг (至宁) |
1209-1212 1212-1213 1213. |
| Цар Шенг-сјао 圣孝皇帝 (Shèngxiào huángdì) |
Сјуен-цунг 宣宗 (Xuānzōng) |
Ван-јен Ву-ду-бу 完颜吾睹补 (Wányán Wúdǔbǔ) |
Џен-јоу (贞祐) Сјинг-динг (兴定) Јуен-гуанг (元光) |
1213-1217 1217-1222 1222-1223. |
| Цар Шун-ђинг 顺靖皇帝 (Shùnjìng huángdì) |
Аи-цунг 哀宗 (Āizōng) |
Ван-јен Нинг-ђија-су 完颜宁甲速 (Wányán Nìngjiǎsù) |
Џенг-да (正大) Каи-сјинг (开兴) Тијен-сјинг (天兴) |
1224-1232 1232 1232-1234. |
| Цар Мо 末帝 (Mòdì) |
нема | Ван-јен Ченг-лин 完颜承麟 (Wányán Chénglín) |
Шенг-чанг (盛昌) | 1234. |
| 1. Владари династије Ђин имали су комплексна постхумна имена. Ради прегледности, у табелама су дата скраћена постхумна имена. Целовита постхумна имена налазе се у списку владара на чланку о овој династији. | ||||
| 2. Владарска кућа династије Ђин није припадала националности Хан, него џурченској (кин. 女真, Nǚzhēn) односно манџурској народности. У табели су дата њихова џурченска лична имена. Кинеска имена која су користили дата су у чланку о овој династији. | ||||
Референце
уреди- ^ „关于契丹小字中的 "金"”. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 18. 11. 2015.
- ^ „天朝万顺(岁)"臆解可以休矣” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2011. г. Приступљено 18. 11. 2015.
- ^ Lipschutz, Leonard (2000). Century-By-Century: A Summary of World History. iUniverse. стр. 59. ISBN 978-0-595-12578-4. Приступљено 28. 6. 2014.
- ^ Gorelova 2002, стр. 13–14.
- ^ Crossley 1997, стр. 17.
- ^ Crossley 1997, стр. 124.
- ^ Crossley 1997, стр. 18–20.
- ^ а б Franke 1994, стр. 217.
- ^ Franke 1994, стр. 218.
- ^ а б Franke 1994, стр. 220.
- ^ Franke 1994, стр. 219.
- ^ Breuker 2010, стр. 220–221.
Литература
уреди- Serdarević, Seid, ур. (2002). The Times Povijest svijeta. Zagreb: Hena.com. ISBN 978-953-6510-62-7.
- Boltz, Judith (2008), „Da Jin Xuandu baozang 大金玄嘟寶藏”, Ур.: Pregadio, Fabrizio, The Encyclopedia of Taoism, London and New York: Routledge, стр. 291—92, ISBN 978-0-7007-1200-7.
- Chen, Yuan (2014). „Legitimation Discourse and the Theory of the Five Elements in Imperial China”. Journal of Song-Yuan Studies. 44: 325—364. S2CID 147099574. doi:10.1353/sys.2014.0000.
- Franke, Herbert (1971), „Chin Dynastic History Project”, Sung Studies Newsletter, 3 (3): 36—37, JSTOR 23497078, [Претплата неопходна (помоћ)].
- Franke, Herbert (1994), „The Chin dynasty”, Ур.: Twitchett, Denis; John King Fairbank, The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 710–1368, Cambridge University Press, стр. 215—320, ISBN 978-0-521-24331-5 (hardcover)
- Goossaert, Vincent (2008), „Song Defang 宋德方”, Ур.: Pregadio, Fabrizio, The Encyclopedia of Taoism, London and New York: Routledge, стр. 915—16, ISBN 978-0-7007-1200-7.
- Schneider, Julia (2011), „The Jin Revisited: New Assessment of Jurchen Emperors”, Journal of Song-Yuan Studies, 41 (41): 343—404, JSTOR 23496214, S2CID 162237648, doi:10.1353/sys.2011.0030, [Претплата неопходна (помоћ)]
- Tao, Jing-shen (1976), The Jurchen in Twelfth-Century China, University of Washington Press, ISBN 978-0-295-95514-8
- Tillman, Hoyt Cleveland (1995), „Confucianism under the Chin and the Impact of Sung Confucian Tao-hsüeh”, Ур.: Hoyt Cleveland Tillman; Stephen H. West, China under Jurchen Rule: Essays on Chin Intellectual and Cultural History, Albany, NY: SUNY Press, стр. 71—114, ISBN 978-0-7914-2274-8
- Twitchett, Denis C.; Franke, Herbert; Fairbank, John King, ур. (1994), The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 710–1368, Volume 6 of The Cambridge History of China: 907–1368. Alien Regimes and Border States, Contributors Denis C. Twitchett, John King Fairbank (illustrated, reprint изд.), Cambridge University Press, ISBN 978-0521243315, Приступљено 10. 3. 2014
- Yao, Tao-chung (1995), „Buddhism and Taoism under the Chin”, Ур.: Hoyt Cleveland Tillman; Stephen H. West, China under Jurchen Rule: Essays on Chin Intellectual and Cultural History, Albany, NY: SUNY Press, стр. 145—80, ISBN 978-0-7914-2274-8
- Zhao, Gang (2006), „Reinventing China: Imperial Qing Ideology and the Rise of Modern Chinese National Identity in the Early Twentieth Century” (PDF), Modern China, 32 (1): 3—30, JSTOR 20062627, S2CID 144587815, doi:10.1177/0097700405282349, Архивирано из оригинала 25. 3. 2014. г.
- Cassel, Par Kristoffer (2011). Grounds of Judgment: Extraterritoriality and Imperial Power in Nineteenth-Century China and Japan. Oxford University Press. ISBN 978-0199792122. Архивирано из оригинала 11. 4. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2014.
- Dvořák, Rudolf (1895). Chinas religionen ... (на језику: немачки). 12; Volume 15 of Darstellungen aus dem Gebiete der nichtchristlichen Religionsgeschichte (illustrated изд.). Aschendorff (Druck und Verlag der Aschendorffschen Buchhandlung). ISBN 0199792054. Архивирано из оригинала 11. 4. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2014.
- Dunnell, Ruth W.; Elliott, Mark C.; Foret, Philippe; Millward, James A (2004). New Qing Imperial History: The Making of Inner Asian Empire at Qing Chengde. Routledge. ISBN 1134362226. Приступљено 10. 3. 2014.
- Elliott, Mark C. (2001). The Manchu Way: The Eight Banners and Ethnic Identity in Late Imperial China (illustrated, reprint изд.). Stanford University Press. ISBN 0804746842. Архивирано из оригинала 11. 4. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2014.
- Hauer, Erich (2007). Corff, Oliver, ур. Handwörterbuch der Mandschusprache (на језику: немачки). 12; Volume 15 of Darstellungen aus dem Gebiete der nichtchristlichen Religionsgeschichte (illustrated изд.). Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 978-3447055284. Архивирано из оригинала 11. 4. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2014.
- Esherick, Joseph (2006). „How the Qing Became China”. Empire to Nation: Historical Perspectives on the Making of the Modern World. Rowman & Littlefield.
- Perdue, Peter C. (2009). China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia (reprint изд.). Harvard University Press. ISBN 978-0674042025. Архивирано из оригинала 11. 4. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2014.
- Wade, Geoff (мај 2009). „The Polity of Yelang and the Origin of the Name 'China'” (PDF). Sino-Platonic Papers. 188. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 11. 2017. г. Приступљено 4. 10. 2011.
- Wilkinson, Endymion (2012), Chinese History: A New Manual, Harvard University Asia Center for the Harvard-Yenching Institute
- Wilkinson, Endymion (2015). Chinese History: A New Manual, 4th edition. Cambridge, MA: Harvard University Asia Center distributed by Harvard University Press. ISBN 9780674088467.
- Wu, Shuhui (1995). Die Eroberung von Qinghai unter Berücksichtigung von Tibet und Khams 1717 - 1727: anhand der Throneingaben des Grossfeldherrn Nian Gengyao (на језику: немачки). 2 of Tunguso Sibirica (reprint изд.). Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 3447037563. Архивирано из оригинала 11. 4. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2014.
- Yule, Henry (2005) [1915]. Cordier, Henri, ур. Cathay and the Way Thither. ISBN 8120619668.
- Zhao, Gang (2006). „Reinventing China Imperial Qing Ideology and the Rise of Modern Chinese National Identity in the Early Twentieth Century”. Modern China. Sage Publications. 32 (1): 3—30. JSTOR 20062627. S2CID 144587815. doi:10.1177/0097700405282349.
