Династија Ђин (1115—1234)

(преусмерено са Jin dynasty (1115–1234))

Династија Ђин (кинески језик: 金朝, пинјин: Jīn Cháo; џурџенски: Anchun Gurun; манџурски: Aisin Gurun; китански језик: Nik, Niku;[1][2]; монголски језик: Altan Ulus), такође позната као Џурџенска или Џурџијска династија је била династија џурџенских владара из клана Ванјан (完顏 Wáнyáн) која је у 12. и 13. веку владала подручјем данашње Манџурије, Руског далеког истока и северне Кине. Њени потомци су у 17. веку основали манџуријску династију Ћинг.[3]

Династија Јин (плаво) око 1141. год.

Историја

уреди
 
Пагода Ченглинг у Шенгдингу, покрајина Хебеј, је изграђена од 1161—89. год.

Династију је 1115. год. основао џурџенски поглавица Ванјан Агуда (完顏阿骨打). У његово време су главни непријатељ Џурџа били Китани чија је Династија Љао владала северном Кином. Како би их поразили, Џурџи су склопили тзв. „Савез на мору” (海上之盟) с династијом Сонг која је владала јужном Кином. Захваљујући њему држава Љао је 1123. год. уништена. Међутим, само две године касније Џурџи су се, осетивши слабост цара Ћин-цунга окренули против својих савезника, напали их и почетком 1127. год. освојили кинеску престоницу Кајфенг заробивши Ћин-цунга и скоро све чланове његове породице. Остаци династије Сонг су се повукли на југ где су следећих пар деценија пружали отпор све док се споразумом у Шаоxингу (紹興和議) 1141. год. није успоставила река Хуај Хе као граница између две државе. Јужни Сонг је морао плаћати и данак од 250.000 таела и 250.000 пакета свиле сваке године (до 1164). Укратко, споразум је свео Јужни Сонг на полу-вазалну државу династије Ђин. Иако су се Џурџи масовно доселили у новоосвојена подручја на југу, њихова елита се релативно брзо синизирала, упркос покушаја појединих владара династије који су промовисали џурџенски језик и културу. Раздобље дугог мира и просперитета је окончано почетком 13. века када су Џурџи дошли у сукоб са Монголима и њиховим вођом Џингис Каном. На крају су Монголи под каном Огедејем, уз помоћ Јужног Сонга, 1232. год. напали династију Ђин и заузели Кајфенг. Следеће године је последњи цар Аи-цунг извршио самоубиство, окончавши тако династију Ђин.

Порекло

уреди

Провизорни родоначелници народа Ђурчен је можда био народ Мохе који је живео на територији данашње североисточне Кине и био је део краљевства Бахај (698–926). Мохе су били првенствено седентарни народ који се бавио ловом, узгојем свиња и усева као што су соја, пшеница, просо и пиринач. Коњи су били ретки у региону све до периода Танг, а сточарство није било широко распрострањено све до 10. века под доминацијом Кидана. Народ Мохе је извозио производе од ирваса, а претпоставља се и да су их и јахали. Они су практиковали масовно ропство и користили робове за помоћ у лову и пољопривредним радовима.[4][5] Танг су описали Мохе као жесток и некултивисан народ који је користио отровне стреле.[6]

Две најмоћније групе Моха биле су Хејшуи Мохе на северу, названи по реци Хејлонг, и Сумо Мохе на југу, названи по реци Сонгхуа. Од Хејшуи Моха настали су Ђурчени у шумовитим планинским областима источне Манџурије и руског Приморског краја.[7] Федерација Вугуо („Пет нација“) која је постојала североисточно од модерног Ђилина такође се сматра прецима Ђурчена.[8] Ћурчени се први пут помињу у историјским записима у 10. веку као носиоци данка на Љао, касније Танг и Сонг дворовима.[9] Бавили су се ловом, риболовом и држали домаће волове, док су им примарни извоз били коњи.[8] Средином 11. века нису имали писмо, календар или уреде.[10] Ђурчени су били мали политички актери у међународном систему у то време. До 10. века, Ђурчени су постали вазали династије Љао, али су такође послали бројне притоке и трговачке мисије у сонгову престоницу Кајфенг, што су Љао безуспешно покушали да спрече.[11] Неки Ђурчени су одали почаст Горјеу и стали на његову страну током Кидан-Гореоског рата. Они су обема дворовима одавали признање из политичке нужде и ради материјалне користи.[12]

У 11. веку било је широко распрострањено незадовољство против владавине Кидана међу Ђурченима, јер је Љао насилно изнуђивао годишњи данак од племена Ђурчен. Искористивши жељу Ђурчена за независношћу од Китана, поглавар Вугунај (1021–1074) из клана Ванјен се успео на истакнуто место, доминирајући целом источном Манџуријом од планине Чангбај до племена Вугуо. Према традицији, Вугунај је био Ханпуов потомак у шестој генерацији док је његов отац имао војну титулу са љаоског двора, иако титула није додељивала нити имала никакву стварну моћ. Као што је описано, Вугунај је био велики ратник, гурман, пијанац и љубитељ жена. Његов унук Агуда је на крају основао династију Ђин.[10]

Списак владара династије Ђин (1115—1234)

уреди

Кинески: 金朝 (Jīncháo)

На власти од 1115. до 1234. године.

Постхумно име1 Храмовно име Лично име2 Владарско име Период владавине
Конвенција за навођење: храмовно име.
Цар Ву-јуен
武元皇帝 (Wǔyuán huángdì)
Таи-цу
太祖 (Tàizǔ)
Ван-јен А-гу-да
完颜阿骨打 (Wányán Āgǔdǎ)
Шоу-гуо (收国)
Тијен-фу (天辅)
1115-1116
1117-1123.
Цар Вен-лије
文烈皇帝 (Wénliè huángdì)
Таи-цунг
太宗 (Tàizōng)
Ван-јен Ву-ћи-маи
完颜吴乞买 (Wányán Wúqǐmǎi)
Тијен-хуи (天会) 1123-1134.
Цар Сјао-ченг
孝成皇帝 (Xiàochéng huángdì)
Сји-цунг
熙宗 (Xīzōng)
Ван-јен Х’-ла
完颜合剌 (Wányán Hélá)
Тијен-хуи (天会)
Тијен-ђијен (天眷)
Хуанг-тунг (皇统)
1135-1138
1138-1141
1141-1149.
Краљ Хаи-линг
海陵王 (Hǎilíngwáng)
нема Ван-јен Ди-гу-наи
完颜迪古乃 (Wányán Dígǔnǎi)
Тијен-д’ (天德)
Џен-јуен (贞元)
Џенг-лунг (正隆)
1149-1153
1153-1156
1156-1161.
Цар Жен-сјао
仁孝皇帝 (Rénxiào huángdì)
Ш’-цунг
世宗 (Shìzōng)
Ван-јен Ву-лу
完颜乌禄 (Wányán Wūlù)
Да-динг (大定) 1161-1189.
Цар Јинг-сјао
英孝皇帝 (Yīngxiào huángdì)
Џанг-цунг
章宗 (Zhāngzōng)
Ван-јен Ма-да-г’
完颜麻达葛 (Wányán Mádágé)
Минг-чанг (明昌)
Ченг-ан (承安)
Таи-х’ (泰和)
1190-1196
1196-1200
1200-1208.
Краљ Веи-шао
卫绍王 (Wèishàowáng)
нема Ван-јен Сјинг-шенг
完颜兴胜 (Wányán Xìngshèng)
Да-ан (大安)
Чунг-ћинг (崇庆)
Џ’-нинг (至宁)
1209-1212
1212-1213
1213.
Цар Шенг-сјао
圣孝皇帝 (Shèngxiào huángdì)
Сјуен-цунг
宣宗 (Xuānzōng)
Ван-јен Ву-ду-бу
完颜吾睹补 (Wányán Wúdǔbǔ)
Џен-јоу (贞祐)
Сјинг-динг (兴定)
Јуен-гуанг (元光)
1213-1217
1217-1222
1222-1223.
Цар Шун-ђинг
顺靖皇帝 (Shùnjìng huángdì)
Аи-цунг
哀宗 (Āizōng)
Ван-јен Нинг-ђија-су
完颜宁甲速 (Wányán Nìngjiǎsù)
Џенг-да (正大)
Каи-сјинг (开兴)
Тијен-сјинг (天兴)
1224-1232
1232
1232-1234.
Цар Мо
末帝 (Mòdì)
нема Ван-јен Ченг-лин
完颜承麟 (Wányán Chénglín)
Шенг-чанг (盛昌) 1234.
1. Владари династије Ђин имали су комплексна постхумна имена. Ради прегледности, у табелама су дата скраћена постхумна имена. Целовита постхумна имена налазе се у списку владара на чланку о овој династији.
2. Владарска кућа династије Ђин није припадала националности Хан, него џурченској (кин. 女真, Nǚzhēn) односно манџурској народности. У табели су дата њихова џурченска лична имена. Кинеска имена која су користили дата су у чланку о овој династији.

Референце

уреди
  1. ^ „关于契丹小字中的 "金". Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 18. 11. 2015. 
  2. ^ „天朝万顺(岁)"臆解可以休矣” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2011. г. Приступљено 18. 11. 2015. 
  3. ^ Lipschutz, Leonard (2000). Century-By-Century: A Summary of World History. iUniverse. стр. 59. ISBN 978-0-595-12578-4. Приступљено 28. 6. 2014. 
  4. ^ Gorelova 2002, стр. 13–14.
  5. ^ Crossley 1997, стр. 17.
  6. ^ Crossley 1997, стр. 124.
  7. ^ Crossley 1997, стр. 18–20.
  8. ^ а б Franke 1994, стр. 217.
  9. ^ Franke 1994, стр. 218.
  10. ^ а б Franke 1994, стр. 220.
  11. ^ Franke 1994, стр. 219.
  12. ^ Breuker 2010, стр. 220–221.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди