Отворите главни мени

Karlica (lat. pelvis) – u anatomiji – je čvrsti koštani, bočni obruč oko karlične šupljine. Taj bočni pojas zajednički oblikuju: dve karlične kosti, krstačna kost (sacrum), i trtična kost (coccygeus).[1][2][3][4]

Karlica
Gray241.png
Muški tip karlice
Gray242.png
Ženski tip karlice
Detalji
LatinskiPelvis
Pokazatelji
Grejova anatomijap.236
MeSHPelvis
Dorlands
/Elsevier
p_10/12623123
TAA01.1.00.017
FMA9578
Anatomska terminologija
Karlica čoveka koja je snimljena sa prednje strane:
X-zračenjem (gore) i
magnetnom rezonancom (sredina) i 3-dimenzionom kompjuterizovanom tomografijom

Glavne uloge karlice su:

  • prenos telesnog opterećenja (težine)sa kičme na skelet nogu,
  • zaštita unutrašnjih organa karlične šupljine i
  • ona služi kao hvatište zdeličnih mišićima.

Gornji deo se označava kao velika karlica, koja je omeđena gornjim delom krstačne kosti i širokim krilima bočnih karličnih kostiju. Donji deo je mala karlica, koja je ograničena delovima karličnih kostiju, krstačnom kosti (sacrum), sednim kostima (ishium), bočnim (illium) preponskim kostima (pubis) te trtičnom kosti (coccygeus). Muška zdelica je relativno uža od ženske, jer ovaj deo karlice ima tzv. tvrdi porođajni kanal, kroz koji, pri porodu, prolazi glava deteta.[5][6]

Садржај

StrukturaУреди

Karlična regija trupa je njegov gornji deo, između trbuha i butine.

Uključuje nekoliko delova:

Alternativno, karlična šupljina se ponekad definiše kao celi prostor ograđen karlićnim kosturom, koji se deli na:

KostiУреди

 
Kostur ljudske karlice:
2-4. Bočna kost (os coxae)
1. Krstačna kost (os sacrum),
2. Karlična kost (os coxae),
3. Sedna kost (os ischii)
4. Slidna (preponska) kost (os pubis):
  4a. telo, 4b. gornja grana, 4c. Donja grana, 4d. stidna kvržica)
5. Stidna simfiza,
6. Acetabulum (zgloba kuka),
7. Foramen obturatum,
8. Trtica/Trtična kost (os coccygis)
Tačkasto: Terminalna linija karličnog oboda

Karlični kostur formiran je posteriorno (u području leđa) od krstačne kosti i trtice (coccyx) i bočno i anteriorno (napred i u stranu), pomoću para karlične kosti

Svaka karlična kost sastoji se od tri dela: karlična kost (ilium), sjedna kost (ishium) i preponska kost (pubis). Tokom detinjstva, ovi delovi su odvojene kosti, pridružili su se triradiate hrskavice. Tokom puberteta se spajaju u jednu kost.[1][4][5]

VezeУреди

 
Koronski presek preponske simfize

Dve karlične kosti su spreda povezane u stidnu simfizu pomoću vlaknaste hrskavice pokrivene hijalinom hrskavicom međustidnog diska, unutar kojeg je nesinovijalna šupljina. Simfizu (spojnicu) pojačavaju dva ligamenta: gornji i donji stidne ligamenti.[9]

Sakroilijačni zglob, formiran između ušne površine krstačne kosti i dve karlične kosti su amfiartroze, sa gotovo nepokretnim zglobom zatvara kapsulu vrlo napetog zgloba. Kapsula je ojačana trbušnim, međukostnim i leđnim sakroilijačnim ligamentima.

Najvažniji ligamenti iz sakroilijačnog zgloba su sakrospinozni i sakrotuberozni ligament, koji stabiliziraju karličnu kost na krstačnu kost i sprečavaju pokrete naginjanja prema napred. Osim toga, ova dva ligamenta transformišu veliki i mali bedreni usek veliki i male foramene, par važnih karličnih otvora.

Iliolumbalni ligament je snažan ligament koji povezuje vrh poprečnog nastavka petog slabinskog pršljena sa zadnjim delom unutrašnjeg ruba karlične kosti. Ovaj ligament se može shvatiti kao donja granica grudnoslabinskog pojasa, a ponekad je u pratnji manje ligamentne trake koja prolazi između četvrtog slabinskog pršljena i karlične kosti. Na iliolubalni ligament kontinuirano se nastavlja bočni slabinskokrstačni ligamenat. On prolazi između poprečnog nastavka petog pršljena ka krilu krstačne kosti gde se meša s prednjim sakroilijačnim ligamentom.[10]

Zglob između krstačne kosti i trtice, u krstačnotzrtičnoj simfizi, ojačan je nizom ligamenata. Prednji krstačnotrtični ligament je produžetak prednjeg uzdužnog ligamenta, koji se pruža niz prednju stranu tela pršljana. Njegova nepravilna vlakna stapaju se s pokosnicom. Zadnji krstačnotrtični ligament ima duboki i površinski deo, oblikujući glatku traku koja odgovara zadnjem longitudinalnom ligamentu, a potonji odgovara tzv. ligamenta flava. Nekoliko drugih ligamenata završava u foramenu poslednjeg krstačnog živca.[11]

ZglobljavanjaУреди

Slabinskokrstačni zglob, između sakruma i poslednjeg slabinskog pršljena, ima kao i svi kičmeni zglobovi, međupršljenski disk, prednji i stražnji ligament, ligamenta flava, međupršljenski i supraspinozni ligament i sinovijalne fuge između zglobnh nastavaka dve kosti. Osim ovih ligamenata, zglob je ojačan iliolumbalnim i bočnim slabinskokrstačnim ligamentima. Slabinskokrstačni ligament prolazi između vrha poprečnog nastavka petog slabinskog pršljena i zadnjeg dela karlične kosti. Bočni slabinskokrstačni ligament, koji je delom u kontinuitetu sa iliolumbalnim ligamentom, prolazi naniže od donjeg ruba poprečnog nastavka petog pršljena ka krilima krstačne kosti. Mogući pokreti u slabinskokrstačnom zglobu su fleksija i ekstenzija, malo bočne fleksije (od sedam stepeni u detinjstvu, do jedan stepen kod odraslih), ali ne i aksijalna rotacija. Između doba 2-13 godina dolazi do više od 75% (oko 18 stepeni) fleksije i ekstenzije u slabinskom delu kičme. Od 35. godine, ligamenti znatno ograničavaju raspon pokreta.[12]

Tri vanlopatična ligamenta iz kuka   – iliofemurski, sednofemurski i stidnofemurski ligamenti   – formiraju mehanizam uvijanja okružujući vrat bedrene kosti. Kad se sedi, s ispruženim zglobom kuka, ti ligamenti postaju opušteni, dopuštajući visok stepen mobilnosti u zglobu. Kada se stoji, s ispruženim zglobom kuka, ligamenti se okreću oko femurskog vrata, gura glavu bedrene kosti čvrsto u acetabulum, te utiču na stabilizaciju zgloba.[13] Zona orbikularis pomaže u odražavanju kontakta.[14] Unutarlopatični ligament, ligamentum teres, pruža krvne sudove koji opskrbljuju glavu femura.[15]

MišićiУреди

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 S., Romer A.; Parsons T. S. (1977). The Vertebrate Body. Philadelphia, PA: Holt-Saunders International. ISBN 978-0-03-910284-5. 
  2. 2,0 2,1 Hadžiselimović; Maslić E. (2001). Biologija 8. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 978-9958-10-396-4.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  3. ^ Šoljan; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  4. 4,0 4,1 4,2 Maslić; Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  5. 5,0 5,1 Hadžiselimović R. (1986). Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-9344-2-1. 
  6. ^ Hadžiselimović R. (2005). Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. ISBN 978-9958-9344-2-1. 
  7. ^ A., Campbell N.; et al. (2008). Biology. 8th Ed. Person International Edition, San Francisco. ISBN 978-0-321-53616-7. 
  8. ^ Šoljan; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  9. ^ Platzer(2004), str 188
  10. ^ Palastanga 2006, стр. 332-333
  11. ^ Morris 2005, стр. 59
  12. ^ Palastanga 2006, стр. 331-332
  13. ^ Thieme Atlas of Anatomy (2006), p 381
  14. ^ Platzer 2004, стр. 198
  15. ^ Thieme Atlas of Anatomy (2006), p 383

LiteraturaУреди

  • Hadžiselimović R. (2005). Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. ISBN 978-9958-9344-2-1. 

Spoljašnje vezeУреди