Ливонски ред
Ливонски ред је био аутономна грана Тевтонског реда,[1] основана 1237. године. Касније је био члан Ливонске конфедерације, од 1435. до 1561. године.
Ливонски ред | |
---|---|
Постојање | 1237—1561 |
Земља | Држава Тевтонског реда (1237—1435) Ливонска конфедерација (1435—1561) |
Ангажовање |
Историја
уредиРед је основан од остатака Ливонског братства мача након пораза од Жемајта 1236. године у бици за Сауле. Укључени су у Тевтонски ред и псотали познати као Ливонски ред 1237. године.[2] Између 1237. и 1290. године, Ливонски ред је освојио Курландију, Ливонију и Земгалију, али покушај Реда да освоји Новгородску републику је био неуспјешан и војска је на крају поражена у бици на Чудском језеру (1242) и бици код Раквере (1268). Ред је 1346. купио Војводство Естонију од краља Валдемара IV Данског. Живот на територији Реда описан је у Хроници Балтазара Русова (њем. Chronica der Provinz Lyfflandt).
Тевтонски ред је пао након пораза у бици код Гринвалда 1410. и за вријеме секуларизације пруских територија током владавине Алберта Брандербушког 1525. године, али је Ливонски ред успио да се одржио као независтан.
Пораз Ливонског реда у бици код Виљкомирома 1. септембра 1435, коштао је ред живота мајстора и неколико високорангираних витезова, а приближио га сусједу у Ливонији. Споразум Ливонске конфедерације (eiine fruntliche eyntracht) потписали су у Валку 4. децембра 1435. архиепископ Риге, епископи Курландије, Дорпата, Езел-Виека и Ревала; представници Ливонског реда и вазала, као и представници градских вијећа Риге, Дорпата и Ревала.[3]
Током Ливонског рата, Ред је претрпио тежак пораз од снага Велике московске кнежевине у бици код Ермесе 1560. Ливонски ред је тражио заштиту од Сигисмунда II Августа, краља Пољске и великог кнеза Литваније, који је интервенисао током рата између епископа Риге Вилијама и Братства 1557.
Након постизања споразума са Сигисмундом и његовим представницима (посебно са Миколајом „Црним” Радзивилом), посљедни ливонски мајстор, Готхард Кетлер, секуларизовао је Ред и преобратио у лутеранизам. У јужним дијеловима земље Братства створио је Војводство Курландије и Земгалије за своју породицу. Велики дио преостале земље је заузела Велика кнежевина Литванија. Сјеверни дио Естоније су подијелиле Данска и Шведска.
Од 14. до 16. вијека, средњонискоњемачки језик се говорио у градовима Ханзе, али га је касније насљедио горњоњемачки језик као службени језик од 16. до 17. вијека.[4]
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ Urban 2005, стр. 259–273
- ^ Frucht 2005, стр. 69.
- ^ Raudkivi 2007, стр. 118–119
- ^ Koch 2002, стр. 59
Литература
уреди- Koch, Kristine (2002). Deutsch als Fremdsprache im Russland des 18. Jahrhunderts. Die Geschichte des Deutschen als Fremdsprache (на језику: German). 1. Berlin/New York: Walter de Gruyter. стр. 59. ISBN 978-3-11-017503-5.
- Raudkivi, Priit (2007). Vana-Liivimaa maapäev. Argo. стр. 118—119. ISBN 9949-415-84-5.
- Frucht, Richard C. (2005). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture. ABC-CLIO. стр. 69. ISBN 978-1-57607-800-6.
- Urban, William (2005). The Teutonic Knights: A Military History. стр. 259—273. ISBN 978-1-85367-667-3.