Politiazil
Politiazil (polimerni sumporni nitrid), (SN)x, je električno provodan polimer boje zlata ili bronze sa metalnim sjajom. On je prvi otkriveni provodni neorganski polimer,[1] a isto tako je utvrđeno da je superprovodnik na veoma niskim temperaturama (ispod 0.26 K).[2][3]
| |
| |
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| Drugi nazivi
politiazil
poli(sumpor nitrid) | |
| Identifikacija | |
| ChemSpider |
|
| Svojstva | |
| (SN)x | |
| Agregatno stanje | boja bronze, metalni sjaj[1] |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
Struktura i vezivanje уреди
Može se napisati nekoliko rezonantnih struktura:[4]
Sinteza уреди
Politiazil se može sintetisati polimerizacijom dimernog disumpor dinitrida (S2N2), koji je sintetisan iz cikličnog naizmeničnog tetramernog tetrasumpor tetranitrida (S4N4). Konverzija iz cikličnog tetramera do dimera je katalizovana vrućom srebrnom vunom.[1][5]
- S4N4 + 8 Ag → 4 Ag2S + 2 N2
- S4N4 (w/ Ag2S katalizator) → 2 S2N2 (w/ 77K) → S2N2
- S2N2 (@ 0°C, sublimira do površine) → termalna polimerizacija → (SN)x
Upotrebe уреди
Zbog svoje električne provodnosti, politiazil se koristi u LED diodama, tranzistorima, katodama baterija, i solarnim ćelijama.[5]
Reference уреди
- ^ а б в Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 725—727. ISBN 0080379419.
- ^ Labes, M. M.; Love, P.; Nichols, L. F. (1979). „Polysulfur Nitride - a Metallic, Superconducting Polymer”. Chemical Reviews. 79 (1): 1—15. doi:10.1021/cr60317a002.
- ^ Harry R. Allcock (20. 9. 2011). Introduction to Materials Chemistry. John Wiley & Sons. стр. 131. ISBN 978-1-118-21098-7. Приступљено 29. 6. 2012.
- ^ Okada, M.; Tanaka, K.; Takata, A.; Yamabe, T. (1993). „Examination of Electronic Phase of the Hartree-Fock Solution of an Isolated Polythiazyl Chain”. Synthetic Metals. 59 (2): 223—230. doi:10.1016/0379-6779(93)91029-2.
- ^ а б Ronald D. Archer (26. 2. 2001). Inorganic and Organometallic Polymers. John Wiley & Sons. стр. 213. ISBN 978-0-471-24187-4. Приступљено 29. 6. 2012.