Право на имовину
Право на имовину или право на поседовање имовине (прим. власништво) често се класификује као људско право физичких лица у погледу њиховог власништва. Опште признавање права на приватну својину ређе се налази и обично је тешко ограничено ако имовину поседују правна лица (тј. корпорације) и где се имовина користи за производњу а не за потрошњу.[1]
Право на имовину препознато је у члану 17. Универзалне декларације о људским правима, али није признато ни у Међународном споразуму о грађанским и политичким правима нити у Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима.[2] Европска конвенција о људским правима, у члану 1 Протокола 1, признаје право физичким и правним лицима на „мирно уживање свог власништва“, подложно „општем интересу или осигуравању плаћања пореза“.
Референце уреди
- ^ See generally AA Berle, 'Property, Production and Revolution' (1965) 65 Columbia Law Review 1
- ^ Doebbler, Curtis (2006). Introduction to International Human Rights Law. CD Publishing. стр. 141—142. ISBN 978-0-9743570-2-7.
Литература уреди
- AA Berle and GC Means, The Modern Corporation and Private Property (New York, Macmillan 1932) oclc 1411248
- AA Berle, 'Property, Production and Revolution' (1965) 65 Columbia Law Review 1
Спољашње везе уреди
- Protocol I to the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms
- „"The Right to Private Property"”. Internet Encyclopedia of Philosophy.