Рио Негро
Рио Негро (шп. Río Negro, порт. Rio Negro — „Црна река“) река је на северу Јужне Америке дуга 2.253 km (са притоком Уаупес дужина јој је 2.400 km). Она је друга највећа притока Амазона.
| Рио Негро | |
|---|---|
 Рио Негро | |
 Карта Амазоније, река Рио Негро је означена | |
| Опште информације | |
| Дужина | 2.250 km (1.400 mi)[1][2] km |
| Басен | 691.000 km2 |
| Пр. проток | 28.400 m3/s (1.000.000 cu ft/s)[3] m3⁄s |
| Пловност | 700 km од ушћа |
| Водоток | |
| Извор | Гвајанске планине[4] |
| Ушће | Амазон, испод Манауса[3][5][6] |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Колумбија,  Венецуела,  Бразил |
| Притоке | Рио Бранко, Ваупес |
| Река на Викимедијиној остави | |
Извире у југоисточном делу Гвајанских планина. Рио Негро даље тече ка југоистоку, пресецајући екватор, и улива се у Амазон узводно од града Манауса.
Црне воде
уреди
Због значајног присуства органских киселина које у реку доносе кише са песковитих трулишта, воде реке Рио Негро су црне боје и релативно провидне. У њима нема хранљивих састојака, развој ларви комараца ту није могућ, па стога око реке нема маларије. После уливања у Амазон, воде реке Амазон су приметно млечно браон боје у наредних четрдесетак километара. Рио Негро је највећа река у свету овог типа.[7]
Горњи ток
уредиИзвор реке налази се у Колумбији у департману Гвајинија, где је ток познат под именом Гвајинија.[8] Тече у правцу североистока кроз резерват Пујнавај, где пролази поред неколико мањих насеља попут Брухаса, Санта Розе и Табаквена. Након отприлике 400 km река представља границу између Колумбије и Венецуеле.
Пролазећи поред колумбијски насеља Тонина и Маканал, Рио Негро скреће на југозапад. На даљем току протиче кроз венецулески град Мароа, а око 120 km низводно прима реку Касикијару, са десне стране. Касикијара формира бифуркацију повезујући басене река Амазон и Орионоко.
Средњи ток
уредиРека даље наставља источним правцем кроз венецуелски град Сан Карлос де Рио Негро, највеће насеље на тој реци и колумбијски Сан Фелипе. У овом делу тока река прима бројне притоке са обе стране, проширује се и формира броја речна острва, карактеристична за амазонски слив. Након 260 килоематара пограничног тока, Рио негро протиче крај Пиједра де Кокуја, прекамбријског монаднока на тромеђи Бразила, Колумбије и Венецуеле.
Након ушћа реке Мари, корито Рио Негра се шири на бројним местима. Код места Мисау Боа Виста улива се река Исана, а код Сан Жоакима, утиче највећа притока Рио Негра — Ваупес. Река одатле скреће према истоку, прима неколико мањих притока и протиче крај трговачког града Сао Габријел де Кашоејра. У речном кориту низводно од поменутог града јављају се бројни брзаци и слапови, одакле Рио негро постепено улази у доњи ток.
Доњи ток
уредиЈужно од Манауса, Рио Негро се улива у реку Амазон. Након ушћа реке Мари, корито Рио Негра се шири на бројним местима. За време кишне сезоне, река плави околно земљиште у ширини и до 30 km. Од априла до октобра, формирају се бројне лагуне са острвима и уским каналима, богате живим светом.
Близу места Карвоејро, улива се једна од већих притока - Рио Бранко. Одатле Рио Негро скреће ка југоистоку и њено корито се шири све до града Манауса. Јужно од Манауса, Рио Негро се улива у реку Амазон.
Анавилханас национални парк који обухвата 350.018 хектара представља јединицу конзервације која је у својој основи била еколошка станица створена 1981. и штити делове Анавилханас реке архипелага у овом делу реке.[9] Испод архипелага сусреће се са Солимоес реком како би оформила Амазон реку.
Главне притоке
уредиСписак главних притока Рио Негра (од ушћа навише)[6][5][10]
| Лева притока | Десна притока | Дужина (km) | Величина басена (km2) | Просечни проток (m3/s) |
|---|---|---|---|---|
| Доњи Рио Негро | ||||
| Тарума-Асу[11][12][13] | 139 | 1.372 | ||
| Куиеирас[14][12][15] | 3.441 | 144,2 | ||
| Апуау | 3.799,1 | 153,6 | ||
| Пудуари[16][17] | 3.411,5 | 128,6 | ||
| Kаманау | 11.832,2 | 408 | ||
| Жау | 400 | 18.896,6 | 869,2 | |
| Жауапери | 554 | 39.823,5 | 1.336,8 | |
| Унини | 530 | 27.433 | 1.501,4 | |
| Бранко | 1.430 | 190.789,2 | 5.400 | |
| Жофари | 311 | 12.590,5 | 446,6 | |
| Кауарес | 7.332,3 | 296 | ||
| Демини | 39.769,6 | 1.357,9 | ||
| Куиуни | 400 | 11.776,1 | 491,6 | |
| Игарапе Адајра | 3.294,9 | 101,1 | ||
| Арарира | 3.425 | 114,6 | ||
| Ерере | 3.251 | 115,7 | ||
| Падауари | 17.384 | 606,8 | ||
| Дара | 3.053,3 | 114,9 | ||
| Урубаши | 250 | 6.855,9 | 311,6 | |
| Ајуана | 4.590,7 | 185,2 | ||
| Унејуши | 12.474,7 | 488,3 | ||
| Теа | 6.365,9 | 201,4 | ||
| Марауја | 6.712 | 255,3 | ||
| Игарапе Инамбу | 4.618,8 | 140,6 | ||
| Кауабури | 12.139,3 | 442,9 | ||
| Средњи Рио Негро | ||||
| Марие | 800 | 25.378 | 1.186 | |
| Курикуријари | 14.202,2 | 916,8 | ||
| Уаупес | 1.375 | 64.370,4 | 4.334,9 | |
| Исана | 696 | 35.675,3 | 2.278,9 | |
| Шие | 8.222 | 488,1 | ||
| Горњи Рио Негро | ||||
| Казикијари | 354 | 42.478 | 2.575,8 | |
| Гвајинија | 617 | 28.899,5 | 2.432,7 | |
Историја
уредиИме реци дао је шпански истраживач Франсиско де Орелана, који ју је отркио 1541. године. Средином 17. века Језуити су се населили дуж њених обаламеђу бројна индијанска племена — Манау, Аруак и Трума. Након 1700. године долина реке Рио Негро била је стециште развоја ропства, а локално становништво озбиљно је десдетковано услед контакта са Европљанима и болестима које су са собом донели. Фауна
Флора и фауна
уредиНазив Рио Негро у преводу значи „Црна река“, што потиче од њене боје, сличне јаком чају. Тамна боја потиче од хумусне киселине као последица непотпуног распада фенола из биљака у пешчаном наносу. Река је добила тај назив јер из даљине изгледа црно.
Рио Негро има веома висок степен разноврсности живог света. Око 700 врста риба је пронађено у басену а процењено је да укупан фонд износи између 800 и 900, укључујући скоро 100 ендемичних и неколико неописаних врста. Бројне врсте су веома цењене код аквариста, нарочито краљевска неонка (Раracheirodon axelrodi).[18] Због бифуркације Касикијаре, многе рибе се могу наћи и у сливу Оринока и Амазона, али само поједине су прилагодљиве на једне и друге услове.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Ziesler & Ardizzone 1979
- ^ Rogério Ribeiro, Marinho; Naziano Filizola, Junior; Jean Michel, Martinez; Tristan, Harmel (2022). „Suspended sediment transport estimation in Negro River (Amazon Basin) using MSI/Sentinel-2 data”.
- ^ а б Seyler, Patrick; Laurence Maurice-Bourgoin; Guyot, Jean Loup. „Hydrological Control on the Temporal Variability of Trace Element Concentration in the Amazon River and its Main Tributaries”. Geological Survey of Brazil (CPRM). Архивирано из оригинала 21. 07. 2011. г. Приступљено 24. 7. 2010.
- ^ Tannenbaum, Frank (29. 8. 2012). TEN KEYS LAT AMER. Knopf Doubleday Publishing Group. Приступљено 9. 4. 2018 — преко Google Books.
- ^ а б „Amazon basin water resources observation service”.
- ^ а б „Plano estadual de recursos hídricos do amazonas, (perh/am)-rt 03-diagnóstico, prognóstico e cenários futuros do recursos hídricos do estado - tomo III” (PDF). јануар 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2021. г. Приступљено 14. 07. 2023.
- ^ „Negro River”. Приступљено 13. 7. 2017.
- ^ Penn 2001.
- ^ „PARNA de Anavilhanas Área protegida escolhida: Anavilhanas”. Приступљено 13. 7. 2017.
- ^ „Rivers Network”.
- ^ Neto 2015.
- ^ а б APA Margem Esquerda do Rio Negro – ISA.
- ^ Rovere, Crespo & Velloso 2002, стр. 68.
- ^ Elaíze Farias 2014.
- ^ Röhe, F. 2006, стр. 71.
- ^ PES do Rio Negro Setor Norte – ISA.
- ^ Sérgio Henrique Borges et al. 2008, стр. 31.
- ^ Hales, J.; Petry, P. „Freshwater Ecoregions of the World”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 13. 7. 2017.
Литература
уреди- Penn, James R (2001). Rivers of the World: A Social, Geographical and Environmental Sourcebook. Santa Barbara: ABC Clio.
- Ziesler, R.; Ardizzone, G.D. (1979). „Amazon River System”. The Inland waters of Latin America. Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 978-92-5-000780-9. Архивирано из оригинала 8. 11. 2014. г.
- Goulding, M., Carvalho, M. L., & Ferreira, E. J. G. Rio Negro, Rich Life in Poor Water : Amazonian Diversity and Foodchain Ecology as seen through Fish Communities. The Hague: SPB Academic Publishing. 1988. ISBN 978-90-5103-016-7..
- Saint-Paul, U., Berger, U., Zuanon, J., Villacorta Correa, M. A., García, M., Fabré, N. N., et al. (2000). "Fish communities in central Amazonian white- and blackwater floodplains," Environmental Biology of Fishes, 57(3), 235-250.
- Sioli, H. (1955). "Beiträge zur regionalen Limnologie des Amazonasgebietes. III. Über einige Gewässer des oberen Rio Negro-Gebietes." Arch. Hydrobiol., 50(1), 1-32.
- Wallace, A. R (1853). A narrative of travels on the Amazon and Rio Negro, with an account of the native tribes, and observations on the climate, geology, and natural history of the Amazon Valley. London: Reeve.
- Wright, R (2005). História indígena e do indigenismo no Alto Rio Negro. ISBN 978-85-7591-042-9.. São Paulo, Brazil: UNICAMP & Instituto Socioambiental.
- „Amazon basin water resources observation service”.
- APA Margem Esquerda do Rio Negro (на језику: Portuguese), ISA: Instituto Socioambiental, Приступљено 2016-06-28
- Costa, Joanne; Tapia-Coral, Sandra; Soares, Edison; Mota, Adelaide; Silva, Adriana (децембар 2011), „Conflitos na Área de Preservação Ambiental Tarumã-Açu/Tarumã-Mirim: proteger para quem?” (PDF), Resumos do VII Congresso Brasileiro de Agroecologia, Fortaleza/CE, Приступљено 2016-06-28
- Neto, Oswaldo (22. 3. 2015), „Fonte límpida em sítio contribui com a imensidão do igarapé Tarumã-Açu, em Manaus”, A Critica (на језику: Portuguese), Архивирано из оригинала 09. 07. 2015. г., Приступљено 2016-06-28
- Rovere, Ana Lúcia Nadalutti La; Crespo, Samyra; Velloso, Rui (2002), Projeto geo cidades: relatório ambiental urbano integrado: informe GEO: Manaus (PDF) (на језику: Portuguese), Rio de Janeiro: PNUMA; Brasil. Ministério do Meio Ambiente. Secretaria de Qualidade Ambiental nos Assentamentos Humanos; Consórcio Perceria 21, Архивирано из оригинала (PDF) 02. 02. 2017. г., Приступљено 2016-06-28
- Ramirez, Henri (2020). Enciclopédia das línguas Arawak: acrescida de seis novas línguas e dois bancos de dados. 3 (1 изд.). Curitiba: Editora CRV. ISBN 978-65-251-0234-4. doi:10.24824/978652510234.4.[мртва веза]
- Jolkesky, Marcelo Pinho de Valhery. 2016. Estudo arqueo-ecolinguístico das terras tropicais sul-americanas. Ph.D. dissertation, University of Brasília.
- Elaíze Farias (27. 1. 2014), „Índios do rio Cuieiras (AM) recriam cultura e pedem demarcação”, Amazônia Real (на језику: Portuguese), Приступљено 2016-06-23
- Röhe, F. (2006), Área de contato entre as distribuições geográficas de Saguinus midas e Saguinus bicolor (Callitrichidae-Primates): a importância de interações e fatores ecológicos, Dissertação de Mestrado — INPA/UFAM
- PES do Rio Negro Setor Norte (на језику: Portuguese), ISA: Instituto Socioambiental, Приступљено 2016-06-25
- Sérgio Henrique Borges; Yara da Rocha Camargo; Clarice Bassi; Marcelo Paustein Moreira; Simone Iwanaga; Marcelo Garcia (август 2008), Plano de Gestão do Parque Estadual Rio Negro Setor Norte (PDF) (на језику: Portuguese), I - Diagnóstico da Unidade de Conservação, Manaus, Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2023. г., Приступљено 2016-06-25
Спољашње везе
уреди
- Negro River RIVER, SOUTH AMERICA (језик: енглески)