Rolling Stone
Ролинг стоун (енгл. Rolling Stone) је амерички часопис чији текстови се односе на теме из музике, политике и популарне културе. Излази сваке две недеље. Овај часопис су основали у Сан Франциску у Калифорнији 1967. године Џан Венер и музички критичар Ралф Џ. Глисон. Првобитно је био познат по покривању рок музике и по политичком извештавању Хантера С. Томпсона. Деведесетих година 20. века часопис се проширио и преусмерио фокус на млађу читалачку публику заинтересовану за омладински оријентисане телевизијске емисије, филмске глумце и популарну музику.[2] Од тада се вратио својој традиционалној мешавини садржаја, укључујући музику, забаву и политику.
 | |
 Rolling Stone | |
| Тип | Популарна култура Музички часопис |
|---|---|
| Формат | 222 × 305 mm (приближно А4) |
| Власник | Јан Венер |
| Оснивач | Јан Венер, Ралф Џ Глисон |
| Издавач | Brian Szejka |
| Уредник | Noah Schachtman |
| Оснивање | 9. новембар 1967. |
| Језик | енглески |
| Седиште | Њујорк, САД |
| Тираж | 1,468,263[1] |
| ISSN | 0035-791X |
| Веб-сајт | rollingstone |
Историјат магазинаУреди
Часопис су 1967. године основали Јан Венер, који је и данас власник и издавач, и музички критичар Ралф Џ. Глајсон[3] (са капиталом од наводно свега 7.500 посуђених долара).[4] Магазин се убрзо одвојио од бројних тадашњих андерграунд новина сличног карактера и тадашњег гонзо новинарства у свету музике и поп културе, својом озбиљношћу и квалитетом текстова. Магазин су прославили његови серијали, између осталог и велики о Пети Херст, богатој америчкој наследници и лажној жртви отмице, она је истовремено била и чланица субверзивне политичке групе (Symbionese Liberation Army) која ју је отела и тражила новац за пуштање на слободу. У сваком случају отмица Пети Херст је била велики медијски догађај у Америци седамдесетих година, а ексклузивни серијал донео је часопису Ролинг стоун многе читаоце и повећао утицај у друштву.
Први издање је објављено 9. новембра 1967. године, а на насловној страни је представљен Џон Ленон у костиму за филм Како сам победио у рату. Оно је било у новинском формату са водећим чланком о поп фестивалу у Монтереју.[5] Цена наведена на насловној страни била 25 ¢ (еквивалентно 1,88 УСД у 2016) и часопис је објављиван двонедељно. У првом броју,[6] Венер је објаснио да се наслов часописа односио на блуз песму из 1950. „Rollin' Stone“, коју је снимио Мади Вотерс, и хит сингл Боба Дилана из 1965. „Like a Rolling Stone”:
Вероватно се питате шта покушавамо да урадимо. Тешко је рећи: нека врста часописа и новина. Његово име Ролинг стоун потиче од старе изреке „Ваљајући камен не саскупља маховину.” Мади Вотерс је користио тај назив за песму коју је написао. Ролингстоунси су добили име по Мадијевој песми. „Like a Rolling Stone” био је наслов прве рокенрол плоче Боба Дилана. Започели смо нову публикацију која одражава оно што видимо да су промене у рокенролу и промене везане за рокенрол.[7][8]
Неки аутори приписују име искључиво Дилановом хит синглу: „На предлог [Ралфа] Глисона, Венер је назвао свој часопис по песми Боба Дилана.“[9] Ролинг Стоун се у почетку поистовећивао са и извештавао о хипи контракултури своје ере. Међутим, он је дистанцирао себе од тадашњих подземних новина, попут Беркели Барба, прихвативши традиционалније новинарске стандарде и избегавајући радикалну политику подземне штампе. У првом издању, Венер је написао да се Ролинг Стоун „не односи само на музику, већ на ствари и ставове које музика обухвата”.[10] У једном чланку из 2017. којим се слави 50. годишњица издања, Ролинг Стоунов Дејвид Браун је изјавио да је име часописа указивало на Ролингстонсе као и на „Rollin' Stone“ и „Like a Rolling Stone“.[11]
Дугогодишњи слоган часописа, „Све вести које одговарају“, дала је прва сарадница, менаџер и понекад уредник Сузан Лајдон. Она је то преузела из првоаприлског издања Columbia Daily Spectator у којем је објављено „Све вести које нам одговарају ми штампамо“, пародија на слоган Њујорк Тајмса „Све вести које се могу штампати“.[12] Рубрика се први пут појавила 1969.[13]
Седамдесетих година 20. века, Ролинг Стоун је почео да оставља траг својим политичким покрићем, при чему су политичку секцију часописа писали гонзо новинари попут Хантер С. Томпсона. Томпсон је прво објавио своје најпознатије дело, Страх и гнушање у Лас Вегасу, на страницама Ролинг Стоуна, где је остао сарадник до своје смрти 2005.[14] Седамдесетих година 20. века часопис је такође помогао у покретању каријере многих истакнутих аутора, укључујући Камерона Кроуа, Лестера Бангса, Џоа Клејна, Џоа Естерхаса, Бена Фонг-Тореса, Пати Смит и П. Џ. О’Рорка. Тада је часопис објавио неке од својих најпознатијих прича. Издање од 21. јануара 1970. покривало је бесплатни концерт у Алтамонту и смрт Мередит Хантер, која је освојила награду за специјализовано новинарство на додељивању награда националним магазинима 1971. године.[15] Касније 1970. године, Ролинг Стоун је објавио чланак од 30.000 речи о Чарлсу Менсону аутора Дејвида Далтона и Дејвида Фелтона, укључујући и њихов интервју Менсона док је био у Окружном затвору ЛА чекајући суђење, за шта је Ролинг Стоун добио своју прву награду Националног часописа.[16] Четири године касније, такође су пратили одисеју отмице Пати Херст. Један анкетар, говорећи за многе своје колеге, изјавио је да је први примерак часописа купио по првом доласку на факултет, описујући то као „обред преласка“.[2]
Године 1972, Венер је Тому Вулфу доделио да покрива лансирање последње Насине мисије на Месец, Аполо 17. Он је 1973. објавио четвороделну серију под насловом „Посторбитално кајање”, о депресији коју су неки астронаути доживели након што су били у свемиру. Након те серије, Вулф је почео да истражује читав свемирски програм, у ономе што је постало седмогодишњи пројекат за који му је требало времена да напише Обојену реч, књигу о уметности, и да доврши Mauve Gloves & Madmen, Clutter & Vine, збирку краћих комада[17] и коначно Праве ствари.
Ролинг стоун је регрутовао писце из мањих музичких часописа, укључујући Пола Нелсона из Синг Оута, који је од 1978. до 1983. постао уредник рецензија плоча, и Дејва Марђа из Крима.[18]
Године 1977. часопис је преселио своје седиште из Сан Франциска у Њујорк. Уредник Џен Венер је изјавио да је Сан Франциско постао „културна устајала вода”.[19]
РеференцеУреди
- ^ "eCirc for Consumer Magazines Архивирано 2012-06-04 на сајту Archive.today." Audit Bureau of Circulations. Retrieved April 18, 2015.
- ^ а б Freedman, Samuel G. (2002). „Literary 'Rolling Stone' sells out to male titillation”. USA Today. Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2009. Приступљено 12. 2. 2009.
- ^ Andy Greene (6. 1. 2017). „Rolling Stone at 50: Making the First Issue”. rollingstone.com.
- ^ Weir, David (20. 4. 1999). „Wenner's World: The evolution of Jann Wenner. How the ultimate '60s rock groupie built his fantasy into a media empire”. Salon. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2013. Приступљено 18. 8. 2015.
- ^ French, Alex (9. 8. 2013). „The Very First Issues of 19 Famous Magazines”. Mental Floss. Архивирано из оригинала на датум 10. 8. 2013. Приступљено 12. 8. 2013.
- ^ „Rolling Stone 1967 Magazine Archives | Rolling Stone”. Rolling Stone.
- ^ Wenner, Jann (9. 11. 1967). „A Letter from the Editor”. Rolling Stone. стр. 2.
- ^ Palmer, Robert (1981). Deep Blues
. Penguin Books. стр. 104. ISBN 0-14-006223-8.
- ^ Richardson, Peter (2009). A Bomb in Every Issue: How the Short, Unruly Life of Ramparts Magazine Changed America. (The New Press) p. 109
- ^ MacDonald, Raymond A.R.; Hargreaves, David John; Miell, Dorothy (2017). Handbook of Musical Identities. Oxford University Press. ISBN 9780199679485. Приступљено 15. 8. 2019.
- ^ Browne, David (8. 9. 2017). „50th Anniversary Flashback: The Rolling Stones in Rolling Stone”. Rolling Stone. Приступљено 30. 9. 2020.
- ^ Lydon, Susan Gordon (септембар 1978). „A newspaper for the 'new age,' in which no news is good news”. Vassar Quarterly. св. LXXV бр. 1. Приступљено 28. 8. 2020.
- ^ Seymour, Corey (10. 12. 1992). „On 'Rolling Stone' Covers”. Rolling Stone. Приступљено 28. 8. 2020.
- ^ East, Ben (5. 1. 2013). „Fear and Loathing at Rolling Stone: The Essential Writing of Hunter S Thompson – review”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2017. Приступљено 31. 5. 2017.
- ^ Browne, David (7. 2. 2017). „Rolling Stone at 50: Shaping Contrasting Narratives of Woodstock, Altamont”. Rolling Stone. Приступљено 8. 7. 2020.
- ^ „The Early Scoops”. Rolling Stones 50 Years. стр. 8—9.
- ^ Ragen 2001, стр. 22–26
- ^ „The Writers”. Rolling Stones 50 Years. стр. 10—13.
- ^ Temple, Charles (April 18, 2009) "Rolling Stone closes last S.F. office". Архивирано август 14, 2014 на сајту Wayback Machine. San Francisco Chronicle. (Retrieved August 13, 2014)
ЛитератураУреди
- Ember, Sydney (17. 9. 2017). „Rolling Stone, Once a Counterculture Bible, Will Be Put Up for Sale”. The New York Times. ISSN 0362-4331.
- Bashe, Patricia R.; George-Warren, Holly; Pareles, Jon, ур. (2005) [1983]. The Rolling Stone Encyclopedia of Rock & Roll . New York: Fireside. ISBN 0-7432-9201-4.
- Brackett, Nathan; Hoard, Christian, ур. (2004) [1979, 1983, 1992]. The New Rolling Stone Album Guide. New York: Simon & Schuster. ISBN 0-7432-0169-8.
- Miller, Jim (1980) [1976]. The Rolling Stone Illustrated History of Rock & Roll. New York: Random House. ISBN 0-394-51322-3.
- Rolling Stone Cover to Cover – the First 40 Years: Searchable Digital Archive-Every Page, Every Issue. Renton, WA: Bondi Digital Pub. 2007. ISBN 978-0-9795261-0-7.
- Swenson, John (1985). The Rolling Stone Jazz Record Guide . New York: Rolling Stone. ISBN 0-394-72643-X.
- Christman, Ed (7. 5. 2019). „Rolling Stone Magazine to Launch Music Charts”. Billboard. Приступљено 5. 7. 2019.
- Eggertsen, Chris (2. 7. 2019). „After Nearly Two-Month Delay, Rolling Stone Launches Music Charts”. Billboard. Приступљено 5. 7. 2019.
- Andrews, Travis (9. 7. 2018). „Billboard's charts used to be our barometer for music success. Are they meaningless in the streaming age?”. The Washington Post. Приступљено 5. 7. 2019.
- Christman, Ed (7. 5. 2019). „Rolling Stone Magazine to Launch Music Charts”. Billboard. Приступљено 3. 7. 2019.
- „An Update on the Rolling Stone Charts”. Rolling Stone. 11. 5. 2019. Приступљено 3. 7. 2019.
- Pompeo, Joe (7. 5. 2019). „Rolling Stone Takes Aim at the Competition with a Billboard Charts Killer”. Vanity Fair. Приступљено 3. 7. 2019.
- „General Methodology of the Rolling Stone Charts”. RollingStone. Приступљено 5. 7. 2019.
- Schaffner, Lauryn (3. 7. 2019). „Rolling Stone Introduces New Music Charts”. Loudwire. Приступљено 3. 7. 2019.
- Bloom, Madison (2. 7. 2019). „Lil Nas X and the Raconteurs Top First Rolling Stone Music Charts”. Pitchfork. Приступљено 3. 7. 2019.
- „RS Charts: Lil Nas X’s ‘Old Town Road’ Is Number One on Rolling Stone Top 100 Chart”. Rolling Stone. 2. 7. 2019. Приступљено 2. 7. 2019.
Спољашње везеУреди
- Rolling Stone на сајту Twitter
- Званични веб-сајт
- Glixel.com Архивирано 31 децембар 2016 на сајту Wayback Machine
- Rolling Stone Coverwall 1967–2013 Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2018)
- "Our 1000th Issue – Jann Wenner looks back on 39 years of Rolling Stone", from Rolling Stone magazine
- "Lots of people will get their pictures on the cover", from USAToday on Rolling Stone's 1000th cover