Rukovodstvo je istraživačka oblast i praktična veština koja prati sposobnost individue ili organizacije da „vodi” ili predvodi druge individue, timove, ili celokupne organizacije. Specijalistička literatura razmatra različita gledišta, upoređuje istočni i zapadni pristup rukovodstvu, a isto tako (na Zapadu) američke i evropske pristupe. Akademsko okruženje SAD definiše rukovodstvo kao „proces društvenog uticaja u kome osoba može da angažuje pomoć i podršku drugih u ostvarivanju zajedničkog zadatka”.[1][2]

Studije rukovodstva su proivele teorije koje uključuju svojstva,[3] situacione interakcije, funkcije, ponašanja,[4] moći, vizije i vrednosti,[5] harizme, savesti[6][7] i inteligencije,[8] između ostalih.[2]

Rukovodstvo je uticaj i proces uticaja na ljude, na način da oni spremno i poletno teže ka ostvarenju skupnih ciljeva. Vođenjem se nastoji da se postigne da zaposleni rade pouzdano i gorljivo. Najvažniji činilac rukovodstva jeste sam vođa koji se postavlja na čelo kako bi podstaknuo druge da ostvare postavljene ciljeve.[9][10]

Osnovno načelo rukovodstvaУреди

S obzirom da ljudi nastoje da slede one koji im, prema njihovom mišljenju, nude sredstva za zadovoljenje njihovih vlastitih ciljeva, to znači da što više menadžeri razumeju ono što motiviše podređene i kako ta motivacija deluje, te što više u proizvođenju svojih akcija koriste to razumevanje, to će, verojatno, biti uspešniji kao vođe.[11]

Veštine rukovodstvaУреди

  • sposobnost uspešnog i odgovornog korištenja moći (bez zloupotrebe)
  • sposobnost razumevanja da ljudska bića imaju različite motive
  • sposobnost inspiriranja
  • sposobnost podsticanja motivacije.

Stilovi rukovodstvaУреди

Svaki menadžer mora imati svoj stil vođstva i sam odlučuje na koji će način voditi organizaciju. Izbor stila vođstva zavisi od:

  • karakteristika vođe
  • sila koje dolaze od podređenih
  • sila koje definišu situaciju.

Situacijski (kontingencijski) pristup rukovodstvuУреди

Uspešnost vođstva se temelji na faktorima šire radne zajednice i stoga je teško reći koji stil vođstva je najbolji. Stil vođstva zavisi od konkretne situacije. Dva su se naučnika najviše bavila ovim pristupom, Fred Fidler i Rober Haus.

Fidlerov situacijski pristupУреди

Fidler smatra da ljudi postaju vođe ne samo zbog osobnih karakteristika već i zbog različitih situacijskih činioca, te interakcije između vođe i članova grupe.[12][13] On predlaže dva stila vođstva:

  • Stil koji je orijentisan na zadatak
  • Stil koji je orijentisan na dobre međuljudske odnose.

Fidler je identifikovao tri kritične dimenzije koje mogu pomoći pri odabiru najuspešnijeg stila vođstva. To su:[14]

  1. pozicija moći
    • stupanj do kojeg moć pozicije omogućuje vođi pridobivanje članova grupe na slaganje s njegovim smerom → organizacijski autoritet.
  2. struktura zadatka
    • stupanj do kojeg zadatak može biti jasno definiran.
    • stupanj do kojeg se ljudi mogu smatrati odgovornima za taj zadatak.
  3. odnosi vođe i članova grupe
    • najvažnija dimenzija, jer se odnosi na stupanj do kojega članovi grupe simpatiziraju, veruju mu i spremni su ga slede.

Teorija puta do ciljaУреди

Haus smatra da je osnovna funkcija vođe da pojasni i postavi ciljeve, te da pomogne podređenima da pronađu najbolji put za dosezanje ciljeva i uklanjanje prepreka na tom putu. Bit ove teorije je da vođa utiče na put između ponašanja i ciljeva. To se može postići:

  • definisanjem pozicija i uloga
  • uklanjanjem prepreka postignuću
  • pridobivanjem pomoći članova skupine u postavljanju ciljeva
  • podsticanjem skupne kohezije
  • smanjivanjem stresa i vanjske kontrole.

Ova teorija takođe nije dala odgovor koji stil vodstva je najbolji. Definiše četiri stila vodstva:

  1. podržavajuće vodstvo
    • razmatra potrebe zaposlenih i stvara ugodnu organizacijsku klimu.
  2. participativno vodstvo
    • podređeni mogu utjecati na odluke nadređenih (rezultira povećanom motivacijom).
  3. instrumentalno vodstvo
    • daje podređenima smernice i šta se od njih očekuje.
  4. vodstvo orijentirano na postignuće
    • postavljanje izazovnih ciljeva, traženje poboljšanih rezultata i poverenje da će podređeni ostvariti visoke ciljeve.

ReferenceУреди

  1. ^ Chemers 1997.
  2. ^ а б Chin, Roger (2015). „Examining teamwork and leadership in the fields of public administration, leadership, and management”. Team Performance Management. 21 (3/4): 199—216. doi:10.1108/TPM-07-2014-0037. 
  3. ^ Locke et al. 1991
  4. ^ Goldsmith Marshall, "Leaders Make Values Visible", 2016
  5. ^ Richards & Engle, 1986, p. 206
  6. ^ Arvey, R. D.; Rotundo, M.; Johnson, W.; Zhang, Z.; McGue, M. (2006). „The determinants of leadership role occupancy: Genetic and personality factors”. The Leadership Quarterly. 17: 1—20. CiteSeerX 10.1.1.333.3080 . doi:10.1016/j.leaqua.2005.10.009. 
  7. ^ Judge, T. A.; Bono, J. E.; Ilies, R.; Gerhardt, M. W. (2002). „Personality and leadership: A qualitative and quantitative review”. Journal of Applied Psychology. 87 (4): 765—780. PMID 12184579. doi:10.1037/0021-9010.87.4.765. 
  8. ^ Lord, R. G.; De Vader, C. L.; Alliger, G. M. (1986). „A meta-analysis of the relation between personality traits and leader perceptions: An application of validity generalization procedures”. Journal of Applied Psychology. 71 (3): 402—410. doi:10.1037/0021-9010.71.3.402. 
  9. ^ Tagger, S.; Hackett, R.; Saha, S. (1999). „Leadership emergence in autonomous work teams: Antecedents and outcomes”. Personnel Psychology. 52 (4): 899—926. doi:10.1111/j.1744-6570.1999.tb00184.x. 
  10. ^ Smith, J. A.; Foti, R. J. (1998). „A pattern approach to the study of leader emergence”. The Leadership Quarterly. 9 (2): 147—160. doi:10.1016/s1048-9843(98)90002-9. 
  11. ^ Weihrich, Koontz: Menedžment, MATE, Zagreb
  12. ^ Witzel, Morgen (2005). Encyclopedia of History of American Management. Thoemmes Continuum. стр. 157. ISBN 978-1-84371-131-5. 
  13. ^ „Fred Edward Fiedler”. Архивирано из оригинала на датум 27. 07. 2011. Приступљено 2. 6. 2011. 
  14. ^ Trahair, R. C. S. (1994). From Aristotelian to Reaganomics: A Dictionary of Eponyms with Biographies in the Social Sciences. Greenwood Publishing Group. стр. 206. ISBN 9780313279614. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди