Википедија

Toksičnost litijuma

Toksičnost litijuma, takođe poznata kao predoziranje litijumom, stanje je unosa prevelike količine litijuma. Simptomi mogu uključivati drhtavicu, pojačane reflekse, probleme sa hodanjem, probleme sa bubrezima i izmenjen nivo svesti. Neki simptomi mogu trajati godinu dana nakon što se nivoi vrate u normalu. Komplikacije mogu uključivati serotoninski sindrom.[1]

Toksičnost litijuma
SinonimiPredoziranje litijumom, trovanje litijumom
Boca litijumskih kapsula
SpecijalnostiToksikologija
SimptomiTremor, povećani refleksi, problemi sa hodanjem, problemi sa bubrezima, promenjen nivo svesti[1]
KomplikacijeSerotoninski sindrom, oštećenje mozga[1]
TipoviAkutni, hronični[1]
UzrociPrekomerni unos, smanjeno izlučivanje[1]
Faktori rizikaDehidracija, dijeta sa niskim sadržajem natrijuma, problemi sa bubrezima[1]
Dijagnostički metodNa osnovu simptoma i nivoa litijuma[1][2]
LečenjeIspiranje želuca, ispiranje creva, hemodijaliza[1]
PrognozaNizak rizik od smrti[3]

Toksičnost litijuma može nastati usled prekomernog unosa ili smanjenog izlučivanja.[1] Prekomerni unos može biti pokušaj samoubistva ili slučajan unos.[1] Do smanjenog izlučivanja može doći kao rezultat dehidracije kao što je povraćanje ili dijareja, dijeta sa niskim sadržajem natrijuma ili problemi sa bubrezima.[1] Dijagnoza se generalno zasniva na simptomima i potkrepljena je nivoom litijuma u krvnom serumu većim od 1,2 mEq/L.[1][2]

Ispiranje želuca i ispiranje creva mogu biti korisni ako se urade rano.[1] Aktivni ugalj nije efikasan.[1] Za tešku toksičnost preporučuje se hemodijaliza.[1] Rizik od smrti je generalno nizak.[3] Akutna toksičnost generalno ima bolje ishode od hronične toksičnosti.[4] U Sjedinjenim Državama oko 5.000 slučajeva se prijavi centrima za kontrolu trovanja godišnje.[2] Toksičnost litijuma je prvi put opisana 1898. godine.[1]

Znaci i simptomi

уреди

Simptomi toksičnosti litijumom mogu biti blagi, umereni ili teški.[1]

Blagi simptomi uključuju mučninu, osećaj umora i tremor na nivou od 1,5 do 2,5 mEq/L u krvnom serumu. Umereni simptomi uključuju konfuziju, ubrzan rad srca i nizak tonus mišića koji se javljaju na nivou od 2,5 do 3,5 mEq/L.[1] Teški simptomi uključuju komu, napade, nizak krvni pritisak i povišenu telesnu temperaturu koji se javljaju pri koncentraciji litijuma većoj od 3,5 mEq/L.[1] Kada predoziranje litijuma uzrokuje neurološke deficite ili srčanu toksičnost, simptomi se smatraju ozbiljnim i mogu biti fatalni.[5]

Akutna toksičnost

уреди

Kod akutne toksičnosti, ljudi imaju prvenstveno gastrointestinalne simptome kao što su povraćanje i dijareja, što može dovesti do smanjenja zapremine. Tokom akutne toksičnosti, litijum se kasnije distribuira u centralni nervni sistem izazivajući vrtoglavicu i druge blage neurološke simptome.[6]

Hronična toksičnost

уреди

Kod hronične toksičnosti, ljudi imaju prvenstveno neurološke simptome koji uključuju nistagmus, tremor, hiperrefleksiju, ataksiju i promenu mentalnog statusa. Tokom hronične toksičnosti, gastrointestinalni simptomi koji se vide kod akutne toksičnosti su manje izraženi. Simptomi su često nejasni i nespecifični.[7]

Komplikacije

уреди

Ljudi koji prežive epizodu intoksikacije mogu razviti perzistentne zdravstvene probleme.[8] Ova grupa dugoročnih zdravstvenih simptoma naziva se sindrom ireverzibilne neurotoksičnosti izazvane litijumom (SILENT).[9] Sindrom se manifestuje ireverzibilnim neurološkim i neuropsihijatrijskim efektima.[10] Neurološki znaci su cerebelarna disfunkcija, ekstrapiramidni simptomi i disfunkcija moždanog stabla.[11] Neurološko-psihijatrijski nalazi predstavljaju deficit pamćenja, kognitivni deficit i subkortikalnu demenciju. Za dijagnozu, sindrom zahteva odsustvo prethodnih simptoma i postojanost simptoma duže od 2 meseca nakon prestanka uzimanja litijuma.[12]

Patofiziologija

уреди

Litijum se lako apsorbuje iz gastrointestinalnog trakta.[5] Distribuira se u telo sa višim nivoima u bubrezima, štitnoj žlezdi i kostima u poređenju sa drugim tkivima. Pošto se litijum skoro isključivo izlučuje bubrezima, ljudi sa već postojećim hroničnim oboljenjem bubrega su pod visokim rizikom od razvoja intoksikacije litijumom.[13] Poznato je da je i sam lek nefrotoksičan, što otvara mogućnost spontane pojave toksičnosti u dozama koje su se prethodno dobro podnosile. Toksičnost litijuma može se pogrešno smatrati drugim sindromima povezanim sa upotrebom antipsihotika, kao što je serotoninski sindrom jer litijum povećava metabolite serotonina u cerebrospinalnoj tečnosti.[14]

Postoji nekoliko interakcija lekova sa litijumom. Interakcije se mogu javiti kod tipičnih antipsihotika ili atipičnih antipsihotika. Konkretno, određeni lekovi povećavaju nivoe litijuma povećanjem bubrežne ponovne apsorpcije u proksimalnoj tubuli. Ovi lekovi su inhibitori enzima koji konvertuje angiotenzin, nesteroidni antiinflamatorni lekovi i tiazidni diuretici.[13]

Dijagnoza

уреди

Dijagnoza se generalno zasniva na simptomima i potkrepljena je nivoom litijuma u krvi.[1][2] Nivoi u krvi su najkorisniji šest do dvanaest sati nakon poslednje doze.[2] Normalan nivo litijuma u krvnom serumu kod onih na terapiji je između 0,6-1,2 mEq/L.[1] Neke epruvete za krv sadrže litijum heparin što može dovesti do lažno povišenih rezultata.[2]

Kada se sumnja na toksičnost litijuma, testovi mogu uključivati:

Testovi imidžinga nisu od pomoći.

Tretman

уреди

Ako je toksičnost litijuma kod osobe blaga ili umerena, doza litijuma se smanjuje ili potpuno zaustavlja.[13] Ako je toksičnost ozbiljna, verovatno će biti potrebno ukloniti litijum iz tela. Uklanjanje litijuma se vrši u bolnicama u odeljenjima za hitnu pomoć. To može uključivati:

  • Ispiranje želuca. Cev se stavlja kroz nos ili usta u stomak. Cev se koristi za uklanjanje litijuma koji još nije svaren. Takođe se može koristiti za stavljanje lekova direktno u stomak kako bi se sprečila apsorpcija litijuma.
  • Upotreba veštačkog bubrega za čišćenje krvi (dijaliza). To se obično radi samo u najtežim slučajevima.[4]
  • Diuretički lekovi kao što su furosemid i hidratacija preko intravenoznog normalnog fiziološkog rastvora su se pokazali efikasnim u ubrzavanju uklanjanja litijuma i rehidriranju pacijenata koji su izgubili tečnost.[4]
  • Hemodijaliza. Hemodijaliza se široko zagovara kao sredstvo za smanjenje rizika od trajnih neuroloških posledica nakon trovanja litijumom.[15] Iako hemodijaliza jasno poboljšava eliminaciju litijuma, nejasno je da li se to translira u poboljšane ishode pacijenata.[15]

Reference

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с Hedya, Shireen A.; Avula, Akshay; Swoboda, Henry D. (2019). „Lithium Toxicity”. StatPearls. StatPearls Publishing. PMID 29763168. Приступљено 22. 12. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ „Lithium Toxicity | California Poison Control System | UCSF”. calpoison.org. Приступљено 22. 12. 2019. 
  3. ^ а б Baird-Gunning, J; Lea-Henry, T; Hoegberg, LCG; Gosselin, S; Roberts, DM (мај 2017). „Lithium Poisoning.”. Journal of Intensive Care Medicine. 32 (4): 249—263. PMID 27516079. S2CID 22678221. doi:10.1177/0885066616651582. 
  4. ^ а б в Waring, WS (2006). „Management of lithium toxicity.”. Toxicological Reviews. 25 (4): 221—30. PMID 17288494. S2CID 22844004. doi:10.2165/00139709-200625040-00003. 
  5. ^ а б Watkins, J. B., Klaassen, C. D., & Casarett, L. J. (2010). Casarett & Doulls essentials of toxicology. Place of publication not identified: McGraw Hill Medical.
  6. ^ Gitlin, Michael (2016-12-17). „Lithium side effects and toxicity: prevalence and management strategies”. International Journal of Bipolar Disorders. 4 (1): 27. ISSN 2194-7511. PMC 5164879  . PMID 27900734. doi:10.1186/s40345-016-0068-y  . 
  7. ^ Netto, Ivan; Phutane, Vivek H. (2012). „Reversible Lithium Neurotoxicity: Review of the Literature”. The Primary Care Companion for CNS Disorders. 14 (1). ISSN 2155-7772. PMC 3357580  . PMID 22690368. doi:10.4088/PCC.11r01197. 
  8. ^ Singh, Hemendra; Ganjekar, Sundernag; Kalegowda, Anand; Thyloth, Murali (2015-07-01). „Unusual manifestation of therapeutic dose of lithium as syndrome of irreversible lithium-effectuated neurotoxicity”. Journal of Mental Health and Human Behaviour (на језику: енглески). 20 (2): 80. S2CID 100832585. doi:10.4103/0971-8990.174600  . 
  9. ^ „Syndrome of Irreversible Lithium-Effectuated Neurotoxicity (Silent): Break the Silence”. SHM Abstracts (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2017-05-26. г. Приступљено 2018-10-30. 
  10. ^ Adityanjee, null; Munshi, Kaizad R.; Thampy, Anita (2005). „The syndrome of irreversible lithium-effectuated neurotoxicity”. Clinical Neuropharmacology. 28 (1): 38—49. ISSN 0362-5664. PMID 15714160. S2CID 2189764. doi:10.1097/01.wnf.0000150871.52253.b7. 
  11. ^ Shah, Vivek C.; Kayathi, Pramod; Singh, Gurpreet; Lippmann, Steven (2015-06-04). „Enhance Your Understanding of Lithium Neurotoxicity”. The Primary Care Companion for CNS Disorders. 17 (3). ISSN 2155-7772. PMC 4578904  . PMID 26644952. doi:10.4088/PCC.14l01767. 
  12. ^ Adityanjee; Munshi, Thampy (2005). „The syndrome of irreversible lithium-effectuated neurotoxicity.”. Clinical Neuropharmacology. 28 (1): 38—49. PMID 15714160. S2CID 2189764. doi:10.1097/01.wnf.0000150871.52253.b7. 
  13. ^ а б в Haussmann, R.; Bauer, M.; von Bonin, S.; Grof, P.; Lewitzka, U. (2015-10-22). „Treatment of lithium intoxication: facing the need for evidence”. International Journal of Bipolar Disorders (на језику: енглески). 3 (1): 23. ISSN 2194-7511. PMC 4615994  . PMID 26493348. doi:10.1186/s40345-015-0040-2  . 
  14. ^ Shahani, Lokesh (2012). „Venlafaxine Augmentation With Lithium Leading to Serotonin Syndrome”. The Journal of Neuropsychiatry and Clinical Neurosciences (на језику: енглески). 24 (3): E47. ISSN 0895-0172. PMID 23037683. doi:10.1176/appi.neuropsych.11080196. 
  15. ^ а б Lavonas, Eric J; Buchanan, Jennie (2015-09-16). Cochrane Injuries Group, ур. „Hemodialysis for lithium poisoning”. Cochrane Database of Systematic Reviews (на језику: енглески). 2015 (9): CD007951. PMC 8436884  . PMID 26374731. doi:10.1002/14651858.CD007951.pub2. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Toksičnost_litijuma&oldid=28301198”