Vanilla tahitensis
Vanilla tahitensis или тахићанска ванила врста је рода Vanilla из породице орхидеја (Orchidaceae). Биномијалну номенклатуру ове врсте први је урадио ботаничар Џон Вилијам Мур 1933. године, након што их је пронашао на једном од Друштвених острва у Француској Полинезији.
| Vanilla tahitensis | |
|---|---|
| |
| Vanilla planifolia, илустрација из 1877. | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Потпородица: | |
| Род: | |
| Врста: | V. tahitensis
|
| Биномно име | |
| Vanilla tahitensis | |
Опис таксона уреди
Тахићанска ванила је врежаста епифитна врста из породице Ваниле. Полиплоидна је врста и представља природни хибридни облик између врста Vanilla planifolia и Vanilla odorata. Претпоставке су да је до укрштања ове две врсте дошло сасвим случајно у периоду између 1350. и 1500. године у америчким тропима. Врста је касније пренесена на Мадагаскар, а потом 1848. на Тахити.
Тахићанска ванила расте попут лозе уз дрво домаћина, уз које се пење цик-цак линијом. Листови су доста уски и елипсасти. Биљка цвета треће године након садње, цветови су жути са нијансама зелене боје и јављају се у гроздовима. Отворени су током тек једног дана и у то време обавља се опрашивање биљке (оно се код планташке производње обавља вештачким путем). Из цвета се током наредних девет месеци развије махунасти плод који се беру ручно када постану црвенкасти. Плодови се након тога суше током наредна три месеца, а потом се наставља њихова даљња индустријска обрада.
У поређењу са равнолисном зачинском ванилом, тахићанска ванила има краће, али дебље плодове са нешто интензивнијом аромом, али и мањим концентрацијама ванилина.[2]
Хемијски састав плода уреди
Најважнија хемијска једињења која се екстракују из плодова су ванилин (4-хидрокси-3-метоксибензалдехид), ванилинска киселина, 4-хидроксибензалдехид и 4-хидроксибензојева киселина.[3]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Vanillia tahitensis J W Moore”. Tropicos. Приступљено 2015-05-21.
- ^ Conese, Jackie (2011). „The Vanilla of French Polynesia”. Sea Education Association. Архивирано из оригинала 09. 05. 2015. г. Приступљено 2015-05-21.
- ^ Ranadive, Arvind S. (1992). „Vanillin and related flavor compounds in vanilla extracts made from beans of various global origins”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 40 (10): 1922—1924. doi:10.1021/jf00022a039.
Спољашње везе уреди
- Бернардино де Саагун, Куприенко С.А. Общая история о делах Новой Испании. Книги X-XI: Познания астеков в медицине и ботанике / Ред. и пер. С. А. Куприенко.. — К.: Видавець Купрієнко С.А., 2013. — 218 с. — (Месоамерика. Источники. История. Человек). — ISBN 978-617-7085-07-1.
- (језик: енглески) World Checklist of Vanilla at Kew
- Gobley, N. T. (1858). „Recherches sur le principe odorant de la vanille”. Journal de pharmacie et de chimie: contenant les travaux de la Société de Pharmacie de Paris : une revue médicale. Doin. стр. 401—405.