Mihailo Glavas
Mihailo Duka Glavas Tarhaniot (grčki: Μιχαὴλ Δοῦκας Γλαβᾶς Ταρχανειώτης; oko 1235. - posle 1304) je bio poznati vizantijski vojskovođa u drugoj polovini 13. veka.
| Mihailo | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Puno ime | Mihailo Duka Glavas Tarhaniot |
| Datum rođenja | oko 1235. |
| Mesto rođenja | Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 1305/8. |
| Mesto smrti | Vizantijsko carstvo |
| Grob | Manastir Bogorodica Pamakaristos |
Karijera uredi
Savremenici su veoma mnogo hvalili Mihaila Glavasa. Bio je uticajna ličnost i na carskom dvoru. Rođen je oko 1235. godine. Pesnik Manojlo Fil napomenuo je da je "Glavas" nadimak slovenskog porekla. Otuda verovatno i Danilo, opisujući napad Tatara na Srbiju 1283. godine u svojim "Žitijima kraljeva i arhiepiskopa srpskih", mešajući ličnosti njihovog vođu naziva "Crnoglavim", mada Tarhaniot sam verovatno nije lično učestvovao u pohodu[1]. Mihailo se po prvi put u izvorima pominje 1260/2. godine u delu Georgija Pahimera. Vizantijski car poslao ga je da zauzme grad Mesemvriju na obali Crnog Mora. Grad je držao svrgnuti bugarski car Mico Asen (1256-7)[2]. Glavas je 1263. godine odneo pobedu nad bugarskom vojskom u bici kod Vizea nakon čega osvaja tvrđave Skopos, Petru i Skopelos, kao i gradove Agatopolis, Sozopolj, Debelt i Anhijal.
Sledeći put ga u izvorima srećemo 1278/9. godine u još jednom pohodu protiv Bugarske kojom je tada vladao car Konstantin Tih. Razlog je bio Ivajlov ustanak. Mihailo VIII Paleolog poslao je Glavasa da na presto postavi Jovana Asena III. Glavas je zauzeo bugarsku prestonicu Trnovo gde je bila i Ivajlova žena Marija i njihov sin Mihailo. Glavas nije uspeo da zauzme Silistriju. Uz pomoć mongolskog kana Nogaja, Ivajlo je uspeo da istera Vizantince iz Bugarske. Glavas verovatno nije učestvovao u tatarskom napadu na Srbiju 1283. godine[3].
Funkcije uredi
Glavas je između 1284. i 1291. godine poslat u Albaniju gde se borio protiv Anžujaca. Uspeo je da zauzme Drač, Kroju i Kaninu. Glavas je 1292. godine porazio sevastokratora Teodora, mlađeg brata tesalskog vladara Konstantina Duke, i preduzeo je neuspešnu opsadu epirske prestonice Janjine. Ovaj pohod doneo mu je unapređenje. Najpre je bio primikarije (33. mesto u hijerarhiji), potom papije (22. mesto), od 1262. kuropalat (19. mesto), od 1282. pinkern (15. mesto), konostavl od 1282. godine (12. mesto), a između 1297. i 1304. godine imenovan je za protostratora (8. mesto)[4][2].
Rat sa Milutinom uredi
Srpski kralj Milutin (1282-1321) zauzima Drač 1296. godine. Andronik je na čelo vizantijske vojske postavio Glavasa, svog najsposobnijeg vojskovođu. To svedoči o važnosti koju su Vizantinci pridavali pohodu na Srbiju, svakako zbog velikih uspeha Milutina u Albaniji prethodne godine i dugotrajnog četovanja na granici, u Makedoniji, gde su podršku imali i od Kotanice Tornika. Glavas, međutim, nije uspeo da preokrene situaciju u korist Vizantije. Bio je prinuđen da nemoćno posmatra slivanje izbeglica u Solun. Otvoreno je pitanje koliko je sam Glavas bio neposredno angažovan u ratu sa Srbima. Pahimer piše da se njegov glavni komandni stan nalazio u Solunu. Ovaj podatak je veoma značajan i otvara pitanje stvarnog Glavasovog položaja, s obzirom da je Solun bio sedište neke vrste vizantijskog namesnika u zapadnim delovima Balkanskog poluostrva. Jedan od prvih takvih namesnika, još u doba Nikejskog carstva, bio je Georgije Akropolit, čuveni istoričar i političar. Njegova vlast u Makedoniji imala je pre svega vojni karakter. Nakon oslobađanja Carigrada 1261. godine javlja se titula kefalije Zapada, odnosno zapadnih oblasti sa centrom u Solunu. Kantakuzin naziva Glavasa στρατηγός της εσπέρας te se on može smatrati vojnim funkcionerom koji je rezidirao u Solunu[5].
Pahimer piše da je strateg koji boravi u Solunu savetovao caru Androniku da se posluži mirovnim pregovorima, naročito zbog toga što istočne granice Carstva pate od napada Persijanaca (Osmanlija). Moderna nauka poklanja veru ovim Pahimerovim rečima uzimajući za činjenicu da je ideja za pregovore sa Milutinom potekla upravo od Glavasa. Prema izveštaju Teodora Metohita, inicijativu je pokrenuo Milutinov doglavnik Đorđe. Pahimer kao inicijatora navodi samog Milutina. Pregovori su završeni sklapanjem mira utvrđenog dinastičkim brakom između Milutina i Andronikove petogodišnje ćerke Simonide[6].
Poslednje godine uredi
Nakon neuspeha u Makedoniji, Glavas se vraća na istok gde 1302/3. godine radi na utvrđivanju vizantijskih gradova[2]. Godine 1304. poslat je da se suoči sa Bugarima pod carem Teodorom Svetoslavom (1300-1322) koji je zauzeo nekoliko utvrđenja i gradova duž balkanskih planina i crnomorske obale. Ni u ovom ratu nije imao uspeha. Mihailo Fil u panegiriku posvećenom Glavasu kaže da je vojskovođa zauzeo Rusokastron i Mesemvriju, osvojio Anhijal i prinudio Bugare na povlačenje, ali se zbog bolesti morao vratiti u Carigrad. Komandu je predao savladaru Mihailu IX Paleologu (1294-1320)[7]. Nije poznata godina smrti Mihaila Glavasa. Umro je između 1305. i 1308. godine. Neposredno pred smrt se zamonašio. Sahranjen je, zajedno sa udovicom, u manastiru Bogorodice Sveblažene[8]. Napisao je danas izgubljeni vojni traktat koji nosi naziv "Razne vojne teme"[9].
Žena Mihaila Glavasa bila je Marija Dukina Komnina Branaina Paleologina. Imali su jednu ćerku čije ime nije poznato. Udala se za Andronika Komnina Vranu Duku Anđela. Marija se zamonašila nakon muževljeve smrti. Nosila je ime Marta[2]. Siril Mango je smatrao da je Marta bila mnogo mlađa od svog supruga jer ga je znatno nadživela. Sam protostrator živeo je oko sedamdeset godina dok je Marta svakako bila živa oko 1330. godine[10].
Ktitorska delatnost uredi
Iako vojskovođa pre svega, kao pobožan i imućan čovek, Glavas je posebnu pažnju posvetio ktitorskoj delatnosti. Njegova najznačajnija zadužbina je manastir Bogorodice Sveblažene (Παμμακάριστος). Manastir je na ovim prostorima postojao u 11. veku. Izgrađen je verovatno tokom vladavine vizantijskog cara Jovana II Komnina i njegove žene Ane Dukine. Stradao je u Četvrtom krstaškom ratu. Radovi na obnovi manastira otpočeli su ubrzo po oslobađanju Carigrada 1261. godine o trošku Mihaila Glavasa. Smatra se da je do juna 1281. godine obnovljen manastirski katolikon, a da je oko 1304/5. godine sagrađen južni paraklis posvećen Hristu Preblagom. Glavas je tu kapelu namenio za svoje grobno mesto, budući da je tu kasnije sahranjen. Njegova supruga Marija, kasnije poznata po monaškom imenu Marta, ukrasila je paraklis mozaicima. Tarhaniot je u manastiru sagradio i manastirsku bolnicu koju Manojlo Fil naziva "ksenovom protostratora Glavasa"[11].
Glavas je u prestonici sagradio još jedan manastir posvećen Bogorodici Atinskoj (Αθηνιώτισσα). Crkva je nesumnjivo građena po ugledu na istoimenu crkvu obrazovanu unutar Partenona na atinskom Akropolju. Na Glavasevu odluku da se podigne manastir po ugledu na onaj posvećen Bogorodici Atiniotisi verovatno je uticala okolnost da je Atina 1204. godine pala pod latinsku vlast, postajući centar novog vojvodstva, te u Partenonu više nije bilo pravoslavnog bogosluženja. Ne zna se da li je u Glavasev manastir preneta čuvena čudotvorna ikona iz Atine. Nije poznato ni mesto gde se manastir nalazio, kao ni bilo šta o njegovom izgledu. Verovatno je stradao prilikom turskog osvajanja Carigrada 1453. godine[12].
Kao strateg vojske i gradova Zapada, Mihailo Glavas je u Solunu obnovio paraklis Svetog Jevtimija, sagrađen uz jugoistočni bok bazilike Svetog Dimitrija. Ktitorski natpis pominje obnovitelja kao protostratora, a njegovu suprugu kao pripadnicu dinastije Komnina. Paraklis je obnovljen 1302. ili 1303. godine. Prema Georgiju Pahimeru, Glavas je u Trakiji obnovio preko 15 tvrđava. Prilikom boravka u Trakiji obnovio je manastir Svetog Jovana Preteče u Sozopolju, staro kultno mesto. Radovi su otpočeli već 1263. godine tokom Glavasovih ratova sa Bugarima. Kao gornja granica može se uzeti 1293. godina kada je Glavas postavljen za epitropa Trakije. Hram koga je obnovio Glavas bio je jedan od najstarijih svetilišta. Posle obnove postao je važno versko i kulturno središte sve do turskog pljačkanja 1629. godine. Turci su ga porušili kako ne bi služio kao kozačko uporište[13].
Postojala je još jedna zadužbina Mihaila Glavasa koja još uvek nije identifikovana. To je manastir "Prisklavica" u Prilepu. Ovaj manastir spominje se u Parafrazi Pahimerove "Istorije", skraćenoj i delimično izmenjenoj verziji Pahimerove hronike, nastaloj krajem 14. ili početkom 15. veka. U opisu 39. glave, u kojoj se piše o Glavasevom neuspešnom ratu protiv Milutina, izvorni tekst proširuje se pohvalom Glavaseve ktitorske delatnosti. Kao njegove zadužbine pominju se manastir Majke Božije Pamakaristos, manastir časnog Preteče u Sozopolju, manastir Prisklavica u Prilepu i časni i božanstveni manastir Majke Božije Atiniotise u Carigradu[14]. Milutin je darovao manastir Treskavac. O njegovim darovima piše arhiepiskop Danilo II 1324. godine prilikom opisa ktitorske delatnosti srpskog kralja u stranim zemljama. Milutin je, prema Danilu, "domu presvete Bogorodice u mestu zvanom Treskavac poklonio ikone, kadionice, svećnjake i druge liturgijske predmete, zlatan novac i raznu stoku, čak i kamile". Na osnovu sačuvanih povelja, zna se da je srpski kralj darovao manastiru i posede. Moguće da je na kraljevu odluku imao i njegov privatan odnos sa ktitorom prilepskog manastira jer je Glavas imao značajnu ulogu u sklapanju mira 1299. godine. Teodor Metohit svedoči da je prilikom pregovora, Glavas svakodnevno komunicirao sa Milutinom[15].
Reference uredi
- ^ VI 6 (1986). str. 32—3
- ^ a b v g Kazhdan 1991, str. 852.
- ^ VI 6 (1986). str. 33.
- ^ Laiou (1972). str. 94 (note 27).
- ^ VI 6 (1986). str. 35.
- ^ VI 6 (1986). str. 36.
- ^ Laiou 1972, str. 160–161
- ^ Kazhdan 1991, str. 852, 1567
- ^ Bartusis 1997, str. 10.
- ^ Marković 2014, str. 92.
- ^ Marković 2014, str. 77.
- ^ Marković 2014, str. 77–8
- ^ Marković 2014, str. 78.
- ^ Marković 2014, str. 78–9
- ^ Marković 2014, str. 87–8
Literatura uredi
- Bartusis, Mark C. (1997). The Late Byzantine Army: Arms and Society 1204–1453. Philadelphia, Pennsylvania: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1620-2.
- Cavallo, Guglielmo (1997). The Byzantines. Chicago, Illinois: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09792-3.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0472082605.
- Kazhdan, Alexander (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Laiou, Angeliki E. (1972). Constantinople and the Latins: The Foreign Policy of Andronicus II, 1282–1328. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
- Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Kaplaneres, Sokrates; Leontiadis, Ioannis (1991). „27504. Ταρχανειώτης, Μιχαὴλ ∆ούκας Γλαβᾶς”. Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (na jeziku: German). 11. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
- Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, tom 6, Vizantološki institut SANU, Beograd (1986). str. 30—47
- Miodrag Marković; Mihailo Glavas Tarhaniot - ktitor manastira Treskavica, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet (2014)
