Википедија

Nemiri na Kosovu i Metohiji 2000.

Nemiri na Kosovu i Metohiji 2000. (alb. 2000 Trazirat në Kosovë e Metohi) su ishod usvajanja Rezolucije 1244 od 10. juna 1999. Nemiri su se vodili između KFOR, Albanaca i Srba. Trajali su od 16. februara do 6. juna 2000. Poginuo je nepoznat broj Albanaca i Srba, a nepoznat je i broj povređenih, dok je mirotvorac ruskog kontingenta KFOR preminuo od prostrelnih rana, a vozila UNMIK su zapaljena.

Nemiri na Kosovu i Metohiji 2000.
Deo ratova u Jugoslaviji
Američka vojska i osoblje UN u potrazi za oružjem u Kosovskoj Mitrovici, 21. februar 2000.
Datum16. februar — 6. jun 2000.
Lokacija
Kosovo i Metohija, Srbija, SR Jugoslavija
Strane u civilnom sukobu
Broj
1.700 bivših pripadnika OVK
nepoznato
45.000 vojnika
Ujedinjene nacije 26 policajaca UNMIK
Žrtve
nepoznato
nepoznato
1 ruski KFOR mirotvorac (POR)[1]
Ujedinjene nacije zapaljena vozila UNMIK

Pozadina uredi

Rezolucija 1244 bila je određena da reši ozbiljnu humanitarnu situaciju i obezbedi slobodan povratak svim izbeglicama na prostor Kosova i Metohije. U Rezoluciji se osuđuju nasilje nad civilnim stanovništvom, kao i teroristički akti, a podseća na nadležnost i mandat Haškog tribunala. Takođe potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), istovremeno pozivajući na autonomiju Kosova i Metohije.[2] Rezolucija je odobrila međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo na Kosovu i Metohiji.[3] Potvrdila je potrebu za hitnim raspoređivanjem međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva i ovlastila uspostavljanje KFOR. Odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva činile su odvraćanje novih neprijateljstava, praćenje povlačenja Vojske Jugoslavije, demilitarizaciju Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i obezbeđivanje bezbednog okruženja u koje bi izbeglice mogle da se vrate.

Kosovska Mitrovica je defakto podeljena, a institucije severnog dela grada naseljenog Srbima i severa Kosova i Metohije finansira Srbija.[4] Specijalni predstavnik UN Bernar Kušner rekao je o podeli: „Morate misliti na reakciju Srba. Jedino mesto gde se osećaju zaštićeno je na severu — to je jednostavno činjenica”.[5] Nasilni nemiri Albanaca[6] u oktobru 1999. doveli su do 184 povređenih i jedne smrtne žrtve nakon otpora Srba u pokušaju da se tokom septembra sprovedu Albanci preko mosta na Ibru.[5] Septembra 1999. UNMIK je prihvatio transformaciju OVK u snage civilne bezbednosti koje broje 5.000 pripadnika — Kosovski zaštitni korpus (KZK).[6]

Događaji uredi

Most na Ibru koji je delio grad postao je poprište nasilnih sukoba između KFOR, Albanaca i Srba.[4] U februaru u Kosovskoj Mitrovici poginuli su srpski policajac i lekar, a ranjena tri oficira i jedan lekar.[7] Autobus UN koji je prevozio srpske izbeglice u Kosovskoj Mitrovici pogođen je protivtenkovskom raketom, a istog meseca je u srpski kafić bačena granata.[4] Srbi su se pobunili, a osam ljudi je poginulo (7 Albanaca je poginulo u jednom incidentu, kako je prijavljeno 5. februara),[5] vozila UNMIK su izgorela, a francuski vojnici KFOR povređeni.[4] Između 2. i 20. februara oko 1.700 Albanaca, Turaka i Bošnjaka napustilo je Kosovsku Mitrovicu.[5] Albanci su 16. februara napali kolonu autobusa ubivši 12 Srba.[5] U Gnjilanu je 26. februara ubijen ugledni srpski lekar.[1] Vojnik ruskog kontingenta KFOR preminuo je od prostrelnih rana zadobijenih 29. februara u Srbici.[1] Posle februarskih nemira, KFOR je povećao svoj broj vojnika, koji je do tada iznosio 30.000.[6] Međutim, nasilje se nastavilo, a UNMIK i KFOR su kritikovani što nisu zaštitili Srbe.[6]

U međuvremenu, naočigled KFOR, osnovana je Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), albanska paravojna formacija u južnoj Srbiji, čiji su pripadnici obučavani u Kopnenoj zoni bezbednosti (KZB).[8] Neki veterani OVK prešli su u OVPMB, koja je vršila napade na lokalnu policiju sa namerom da Kosovu i Metohiji ustupi područja naseljena Albancima.[8]

SRJ se 8. marta požalila na eskalaciju nasilja, što je dokaz koji po njihovim rečima potvrđuje da je OVK i dalje aktivna.[7] Dana 15. marta desila se još jedna pritužba SRJ koja požalila KFOR zbog neuspostavljanja proširene bezbednosne zone u Kosovskoj Mitrovici, tokom koje je 16 srpskih civila povređeno šok-bombama i suzavcem.[7] SRJ je delovanje KFOR videla kao podršku Albancima, pritisak na Srbe da se isele sa Kosova i Metohije i izrazila očekivanje da će KFOR obezbediti sigurnost i normalan život u Kosovskoj Mitrovici, „poslednjem utočištu Srba na Kosovu i Metohiji”.[7] Francuski kontingent KFOR je naišao na kontroverze,[9] a njihove mere za sprečavanje nemira nazivane su „kukavičlukom”, zaoštravajući odnose sa drugim trupama KFOR i UNMIK. Danski vojnici su se žalili, a policija UN se osećala napušteno.[4] U periodu od aprila do septembra SRJ je izdala nekoliko dokumenata Savetu bezbednosti UN o nasilju nad Srbima i drugim nealbancima.[7] Dana 6. juna granata je bačena na gomilu etničkih Srba koji su čekali autobus na gradskom trgu u Gračanici, pri čemu su tri osobe povređene, nakon čega su usledili građanski nemiri.[10]

Statistika UNMIK o zločinima i zastrašivanju u Prištini i Gnjilanu sa većinskim albanskim stanovništvom 2000. potvrdila je ranije reči SRJ o prisilnom proterivanju etničkih Srba i drugih nealbanskih manjina.[11]

Posledice uredi

Grupa naoružanih Albanaca napala je 22. januara 2001. policijsku stanicu u Republici Makedoniji blizu granice sa Srbijom, odnosno Kosovom i Metohijom, ubivši policajca i ranivši još trojicu, čime su započeli sukobi u Republici Makedoniji.[12] Paravojna formacija Oslobodilačka nacionalna armija (ONA) sastojala se od bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) sa Kosova i Metohije i Republike Makedonije, kao i pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), mladih albanskih ekstremista i nacionalista iz Republike Makedonije i stranih islamističkih plaćenika.[13]

U februaru 2001. razjarena rulja Albanaca napala je francuski kontintent i zapalila oklopna vozila KFOR nakon što je jedno albansko dete ubijeno u Kosovskoj Mitrovici, verujući da je to bila provokacija Srba.[4] Žrtva je bio 15-godišnji dečak koji je ubijen u napadu granatom, koji je usledio nakon što je odbijanje Srba da se dozvoli povratak Albanaca u Kosovsku Mitrovicu izazvalo višednevne nerede.[5] Dana 16. februara 2001. srpski autobus u pratnji KFOR napadnut je u eksploziji bombe na daljinsko upravljanje u blizini Podujeva, u kojoj je bilo 12 mrtvih i 40 ranjenih.[11] U bombaškom napadu u aprilu 2001. na Srbe u Prištini jedna osoba je poginula, a četvoro je povređeno (dobrovoljac OVK Roland Bartecko je kasnije proglašen krivim).[14]

Dana 8. aprila 2002. lokalni Srbi su napali i ranili 26 UNMIK policajaca koji su postavljali kontrolni punkt u Kosovskoj Mitrovici.[5] UNMIK je uspostavio svoju upravu u Kosovskoj Mitrovici 25. novembra 2002.[4]

Iako su se stope kriminala smanjile 2003, nasilje i zločini protiv srpske i drugih manjina bili su zabrinjavajući.[15] Dana 12. aprila 2003. bomba je eksplodirala na železničkom mostu na severu Kosova i Metohije, ubivši dvoje, među kojima je bio i podmetač — oficir Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK). Odgovornost je preuzela albanska ekstremistička organizacija.[15] Specijalni predstavnik je 17. aprila naveo grupu kao terorističku.[15] Dana 19. maja ubijen je političar Srbin iz Klokota, a napadnuta su dva stara Srbina.[15] U Obiliću su 4. juna ubijena trojica Srba.[15] U avgustu 2003. eksplozivne naprave postavljene u srpskoj enklavi Klokot uništile su pet kuća Srba, uz nekoliko povređenih, uključujući i dva američka vojnika KFOR.[16] Dana 13. avgusta u pucnjavi u Goraždevcu ubijena su dva srpska mladića, a četvorica su ranjena.[15] Dana 18. avgusta, jedan Srbin je umro od rana zadobijenih u pucnjavi 11. avgusta, a drugi je teško ranjen u pucnjavi na povratničkom mestu u blizini Kline.[15] Dana 31. avgusta u eksploziji u Cernici kod Gnjilana povređena su četiri Srbina, a jedan je poginuo.[15] Nasilni incidenti dodatno su pojačali osećaj nesigurnosti među srpskom manjinom, dok je UNMIK policija preduzela mere bezbednosti u manjinskim područjima.[15] Zločin protiv UNMIK se povećao, pri čemu je snajperista ubio policajac UNMIK 3. avgusta, dok je pripadnik KPS ubijen u blizini Đakovice 6. septembra, a na drugog pripadnika KPS pucano je u Prištini 10. septembra.[15] Nivo nasilja je stalno rastao od kraja 2003.[9] Dana 17. marta 2004. ponovo su izbili nasilni nemiri usmereni protiv Srba, koji su zbog svog obima postali poznati kao martovski pogrom.

Reference uredi

  1. ^ a b v United Nations 2002, str. 364.
  2. ^ Mitra, Saumya (2001). Kosovo: economic and social reforms for peace and reconciliation . World Bank Publications. str. 7. ISBN 978-0-8213-4942-7. 
  3. ^ Miller, Judith (11. 6. 1999). „Security Council backs peace plan and NATO-led force”. The New York Times. 
  4. ^ a b v g d đ e Janssens 2015, str. 115.
  5. ^ a b v g d đ e Licklider & Bloom 2013, str. 134.
  6. ^ a b v g Imogen Bell (2002). Central and South-Eastern Europe 2003. Psychology Press. str. 633—. ISBN 978-1-85743-136-0. 
  7. ^ a b v g d United Nations 2002, str. 360.
  8. ^ a b Yonah Alexander; Richard Prosen (15. 8. 2015). NATO: From Regional to Global Security Provider. Lexington Books. str. 93—. ISBN 978-1-4985-0369-3. 
  9. ^ a b Ray Murphy (10. 5. 2007). UN Peacekeeping in Lebanon, Somalia and Kosovo: Operational and Legal Issues in Practice. Cambridge University Press. str. 196—. ISBN 978-1-139-46380-5. 
  10. ^ „Civil unrest in Gračanica”. 
  11. ^ a b Boyle 2011, str. 107.
  12. ^ Zidas Daskalovski (2004). The Macedonian Conflict Of 2001: Between Successful Diplomacy, Rhetoric And Terror (PDF). Centre for Post-Communist Studies, St. Francis Xavier University. Arhivirano iz originala (PDF) 2012-05-03. g. Pristupljeno 2016-02-27. 
  13. ^ Kolstø 2009, str. 173.
  14. ^ „German guilty of Pristina bomb attack”. BBC. 10. 5. 2002. 
  15. ^ a b v g d đ e ž z i United Nations 2005, str. 425.
  16. ^ Serbian Studies. 18. North American Society for Serbian Studies. 2004. str. 315. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Немири_на_Косову_и_Метохији_2000.&oldid=27679083”