Википедија

Stefan V Ugarski

Stefan V Ugarski (1240 - 1. avgust 1272), bio je ugarski i dalmatinsko-hrvatski kralj (1270—1272) iz dinastije Arpadovića i sin prvenac ugarskog kralja Bele IV i njegove supruge Marije Laskaris.[1] Kralj Bela je svog sina sa šest godina krunisao za kralja i imenovao ga za vojvodu Slavonije. Još kao dete, Stefan se oženio Elizabetom, ćerkom poglavice Kumana koje je njegov otac nastanio u Velikoj ugarskoj ravnici.

Stefan V Arpadović
Stefan V Arpadović
Lični podaci
Datum rođenja(1239-10-18)18. oktobar 1239.
Mesto rođenjaBudim,
Datum smrti6. avgusta 1272.
Mesto smrtiČepel, Kraljevina Ugarska
Porodica
SupružnikJelisaveta Kumanka
PotomstvoJelisaveta Arpad, Katalina Arpad, Marija Ugarska, Ana Ugarska, Ladislav IV Kumanac, Andrija
RoditeljiBela IV
Marija Laskaris
DinastijaArpadovići
Kralj Ugarske, Dalmacije i Hrvatske
Period1270—1272.
PrethodnikBela IV
NaslednikLadislav IV Ugarski

Kralj Bela IV je imenovao Stefana za vojvodu od Transilvanije 1257. i za vojvodu od Štajerske 1258. Njegovoj vlasti su se protivili lokalni plemići u Štajerskoj, koja je četiri godine ranije bila pripojena. Uz pomoć češkog kralja Otakara II, pobunili su se i proterali Stefanove trupe iz većeg dela Štajerske. Nakon što je Otakar II razbio ujedinjenu vojsku Stefana i njegovog oca u bici kod Kresenbruna 12. jula 1260. godine, vojvoda Stefan je napustio Štajersku i vratio se u Transilvaniju.

Stefan je primorao oca da mu ustupi sve zemlje Ugarske kraljevine istočno od Dunava i dodeli titulu mladog kralja 1262. godine. Dve godine kasnije izbio je građanski rat između oca i sina, jer je mladi kralj Stefan optužio kralj Belu IV da planira da ga razbaštini. Oni su 1266. godine, zaključili mirovni ugovor, ali poverenje između njih nikada nije obnovljeno. Mladi kralj Stefan je bez poteškoća nasledio svog oca, koji je umro 3. maja 1270 . godine, ali su njegova sestra kneginja Ana i očevi najbliži savetnici pobegli u Kraljevinu Češku. Kralj Otakar II je napao Ugarsku u proleće 1271. godine, ali ga je kralj Stefan V razbio. Sledećeg leta, buntovni gospodar je uhvatio i zatvorio Stefanovog sina princa Ladislava. Ubrzo nakon toga, kralj Stefan V se neočekivano razboleo i umro.

Detinjstvo (1239—1245) uredi

Stefan je bio osmo dete i prvi sin ugarskog kralja Bele IV i njegove žene kraljice Marije, ćerke cara Teodora I Laskarisa, cara Nikeje.[2] Rođen je 1239. godine.[3] Nadbiskup Robert od Estergoma krstio ga je 18. oktobra.[4] Dete, naslednik po rođenju, dobilo je ime po Svetom Stefanu I, prvom ugarskom kralju.[5]

 
Stefanov otac, ugarski kralj Bela IV (u Ilustrovanoj hronici).

Kralja Bela IV i njegova porodica, uključujući princa Stefana, pobegli su u Zagreb nakon što su Mongoli uništili kraljevsku vojsku u bici kod Mohija 11. aprila 1241. godine.[6] Mongoli su prešli zaleđeni Dunav u februaru 1242. godine, i kraljevska porodica je pobegla do dobro utvrđenog dalmatinskog grada Trogira.[7][8] Kralj i njegova porodica su se vratili iz Dalmacije nakon što su se Mongoli neočekivano povukli iz Ugarske u martu.[9]

Mladost i uspon uredi

20. avgusta 1245. godine otac ga je imenovao za mladog kralja i hrvatsko-dalmatinskog vojvodu. Posle toga se 1254. godine oženio nemačkom plemkinjom, Jelisavetom Kumankom.

Posle Ugarske aneksije Štajerske otac ga je postavio za tamošnjeg namesnika, ali je u decembru 1259. godine protiv njega tu izbila pobuna, i pobunjenici su tu hteli dovesti Bohemijskog kralja. Zbog toga je izbio ugarsko-bohemijski rat, u kom su Ugari poraženi u bici kod Kresenbruna 1260. godine, kada je Bela odustao od posedovanja Austrije. Odredbom mira Belin sin Bela Mlađi, oženio se Bohemijskom princezom Kunegondom.[traži se izvor]

Mladi kralj uredi

Vojvoda Slavonije (1245—1257) uredi

U kraljevskoj povelji iz 1246. godine, Stefan se pominje kao „kralj i vojvoda Slavonije“.[10] Po svemu sudeći, prethodne godine, kralj Bela IV je svog sina krunisao za mladog kralja i dodelio mu zemlje između reke Drave i Jadranskog mora, prema istoričarima Đula Kristo i Ferenc Mak.[11][12] Sedmogodišnjim Stefanovim provincijama — Hrvatskom, Dalmacijom i Slavonijom — upravljali su kraljevski guverneri, poznati kao banovi.[13][14]

 
Pečat Stefanove žene, Elizabete Kumanske.

U pismu upućenom papi Inoćentiju IV krajem 1240-ih, kralj Bela IV je napisao da „[u] ime hrišćanskog sveta dali smo da se naš sin oženi kumankom“.[15] Mlada je bila Jelisaveta, ćerka vođe Kumana koje je kralj Bela IV pozvao da se nasele u ravnicama uz reku Tisu.[16][17] Elizabeta je bila krštena, ali su deset kumanskih poglavica prisutnih na ceremoniji ipak položili svoju uobičajenu zakletvu nad psom presečenim mačem na dva dela.[18]

Vojvoda Transilvanije i Štajerske (1257–1260) uredi

Kada je vojvoda Stefan postao punoletan 1257. godine, otac ga je imenovao za vojvodu od Transilvanije.[19][20] Stefanova vlast u Transilvaniji bila je kratkog veka, jer ga je otac 1258. godine poslao u Štajersku.[21][22] Štajerska je bila pripojena 1254. godine, ali su lokalni gospodari podigli pobunu i proterali guvernera kralja Bele IV, Stefana Gutkeleda, pre Stefanovog imenovanja.[23] Vojvoda Stefan i njegov otac zajednički su upali u Štajersku i pokorili pobunjenike.[24] Pored Štajerske, vojvoda Stefan je od svog oca dobio i dve susedne županije — Vaš i Zalu — u Ugarskoj.[25][26] On je pokrenuo pljačkaški pohod na Korušku u proleće 1259. godine, kao odmazdu za vojvodu Ulriha III od Koruške koji je pružio podršku štajerskim pobunjenicima.[27][28]

Stefanova vladavina ostala je nepopularna u Štajerskoj. Uz podršku češkog kralja Otakara II, lokalni gospodari su se ponovo pobunili.[29] Vojvoda Stefan je mogao sačuvati samo Petau (današnji Ptuj, Slovenija) i njegovu oblast.[30] Vojovda Stefan je 25. juna 1260. godine, prešao reku Moravu da bi izvršio invaziju na Otakarovo kraljevstvo.[31] Njegova vojna snaga, koju su činile Sekeljijeve, rumunske i kumanske trupe, razbila je austrijsku vojsku.[32][33] Međutim, u odlučujućoj bici kod Kresenbruna ujedinjena vojska kralja Bele IV i vojvode Stefana je poražena 12. jula, pre svega zbog toga što su glavne snage, koje su bile pod komandom kralja Bele IV, kasno stigle.[34][35] Vojvoda Stefan, koji je komandovao prethodnicom, jedva je pobegao sa bojnog polja.[36] Bečkim mirom, koji je potpisan 31. marta 1261. godine, okončan je sukob između Ugarske i Češke, prisiljavajući kralja Belu IV da se odrekne Štajerske u korist kralja Otakara II.[37]

Sukob sa ocem i posledice uredi

Tada je mladi kralj Stefan smenjen sa položaja hrvatsko-dalmatinskog vojvode, na to mesto je postavljen Bela Mlađi. Mladi kralj Stefan tada koristi moć plemstva i buni se protiv oca, koja je 1265. godine, dovela do toga da se mladom kralju Stefanu predaju 29 oblasti istočne Ugarske, gde je mladi kralj Stefan vladao sa kraljevskim autoritetom, pa je čak imao i svoj dvor, pa čak i svoju vladu, ali odnosi između kralja Bele IV i mladog kralja Stefana su i dalje bili loši. Zbog toga je 1264, 1266. i 1267. godine dolazilo do sukoba između mladog kralja Stefana i kralja Bele IV, a najveći je bio ovaj poslednji.

Kada su u Ugarskoj, 1267. godine, nastale borbe između kralja Bele IV i mladog kralja Stefana, koje su uzele velike razmere i završile Belinim porazom, i kada se činilo da je Ugarska, usled tih borbi znatno oslabljena, rešio je srpski kralj Stefan Uroš I, da se oslobodi od Ugarskog tutorstva.

Sukobi i građanski rat (1260–1270) uredi

Vojvoda Stefan se vratio u Transilvaniju i počeo njome da vlada po drugi put posle 20. avgusta 1260. godine.[38][39] On i njegov otac su zajednički izvršili invaziju na Bugarsku i zauzeli Vidin 1261. godine.[40] Njegov otac se vratio u Mađarsku, ali je vojvoda Stefan nastavio pohod sam.[41] On je opsedao Lom na Dunavu i napredovao do Trnova u poteri za bugarskim carom Konstantinom I Tihom.[42] Međutim, car je uspeo da izbegne bilo kakve sukobe sa osvajačima i vojvoda Stefan je do kraja godine povukao svoje trupe iz Bugarske.[43]

Stefanov odnos sa kraljem Belom IV pogoršao se početkom 1260-ih.[44] Stefanove povelje otkrivaju njegov strah da će ga otac razbaštiniti i proterati.[45] Takođe je optužio neke neimenovane barone da su huškali starog monarha protiv njega.[46] S druge strane, Stefanove povelje dokazuju da je davao zemljište u Biharu, Satmaru, Ugoči i drugim županijama koje su se nalazile izvan Transilvanije.[47]

 
Baba Vida, srednjovekovna tvrđava u Vidinu u Bugarskoj: mladi kralj Stefan je zauzeo 1261. godine.

Nadbiskupi Filip od Estergoma i Smaragd od Kaloče preuzeli su obavezu da posreduju nakon sukoba između dvojice kraljeva u jesen.[48][49] Prema Presburškom miru, koji je zaključen oko 25. novembra, kralj Bela IV i njegov sin su podelili zemlju, a mladi kralj Stefan je dobio zemlje istočno od Dunava.[50][51] Prilikom potvrđivanja ugovora 5. decembra, mladi kralj Stefan je takođe obećao da neće vršiti invaziju na Slavoniju koju je njegov mlađi brat vojvoda Bela dobio od oca.[52] Mladi kralj Stefan je ovom prilikom sebe nazvao „mladim kraljem, vojvodom od Transilvanije i gospodarom Kumana“.[53][54]

Bugarski plemić, despot Jakov Svetoslav zatražio je pomoć od mladog kralja Stefana nakon što su njegove oblasti, koje su se nalazile u oblastima južno od Vidina, preplavile vizantijske trupe u drugoj polovini 1263. godine.[55][56] Mladi kralj Stefan je poslao u Bugarsku pojačanje pod komandom Ladislava II Kana, vojvode Transilvanije.[57] Vojvoda je razbio Vizantince i proterao ih iz Bugarske.[58] Mladi kralj Stefan je dao Vidin despotu Jakovu Svetoslavu koji je prihvatio njegovu vlast.[59]

Pomirenje mladog kralja Stefana i njegovog oca bilo je samo privremeno.[60] Mladi kralj Stefan je konfiskovao posede svoje majke i sestre kneginje Ane—uključujući Beszterce (današnja Bistrica, Rumunija) i Fuzer—koji su se nalazili u zemljama pod njegovom vlašću.[61] Vojska kralja Bele IV prešla je Dunav pod Aninom komandom negde posle jeseni 1264. godine.[62][63] Opsela je i zauzela Šarošpatak i zarobila Stefanovu ženu i decu.[64] Vojvoda Ladislav Kan se okrenuo protiv mladog kralja Stefana i poveo vojsku, koju su činili kumanski ratnici, u Transilvaniju.[65] Mladi kralj Stefan ga je razbio u tvrđavi Deva (sada Deva, Rumunija).[66][67] Kraljevski sudija kralja Bele IV, Lorens je stigao na čelo nove vojske i primorao mladog kralja Stefana da se povuče u Feketehalom (sada Kodlea, Rumunija).[68][69] Kraljevski sudija je opsedao tvrđavu, ali su je Stefanove pristalice oslobodile.[70][71] Mladi kralj Stefan je krenuo u kontraofanzivu i primorao očevu vojsku na povlačenje.[72][73] Odneo je odlučujuću pobedu nad očevom vojskom u bici kod Isazega marta 1265. godine.[74][75] Dvojica nadbiskupa su posredovali u novoj konsolidaciji između oca i sina, čime je potvrđena podela zemlje iz 1262. godine.[76] Kralj Bela IV i mladi kralj Stefan su 23. marta 1266. godine, potpisali mirovni ugovor u manastiru Presvete Bogorodice na Ostrvu zečeva (sada Margaretino ostrvo u Budimpešti).[77][78]

Za vreme građanskog rata u Ugarskoj, Stefanov vazal, despot Jakov Svetoslav se potčinio bugarskom caru Konstantinu I Asenu Tihu.[79] U leto 1266. godine, mladi kralj Stefan je izvršio invaziju na Bugarsku, zauzeo Vidin, Pleven i druga utvrđenja i razbio Bugare u pet bitaka.[80][81] Despot Jakov Svetoslav je ponovo prihvatio Stefanovu vlast i ponovo je dobio na upravu Vidin.[82] Od tada je Stefan u svojim poveljama koristio titulu „kralj Bugarski“.[83]

Kralj Bela IV i mladi kralj Stefan su zajedno potvrdili slobode „kraljevskih slugu“, od tada poznatih kao plemići, 1267. godine.[84] Dvostruki bračni savez između mladog kralja Stefana i kralja Karla I od Sicilije — Stefanov sin, princ Ladislav, oženio se Karlovom ćerkom princezom Elizabetom, a Karlov sin imenjaka oženio se Stefanovom ćerkom, princezom Marijom — ojačao je Stefanov međunarodni položaj 1269. godine.[85][86] Nikada nije obnovljeno poverenje između kralja Bele IV i mladog kralja Stefana.[87] Na samrtnoj postelji, stari kralj je zatražio od češkog kralja Otakara II da pruži utočište njegovoj ćerki kneginji Ani i njegovim pristalicama nakon njegove smrti.[88][89]

Stefan kao ugarski kralj uredi

Dolazak na vlast uredi

Čim je kralj Bela (2. maja 1270) umro, ode Stefan u Stolni Beograd, gde se po drugi put dade krunisati za kralja ugarskoga. Krunisala se i njegova žena Elizabeta. Od straha, pred novim kraljem pobegoše svi velikaši iz zemlje, koji su podržavali oca njegova. Međo ovima beše i Henrik Gisingovac, ban hrvarski. Uteče i Stefanova sestra Ana, ugrabivši blago, čija je kćerka Kuniguida bila kraljica Bohemije.[traži se izvor]

Stefan Posmrtni uredi

U Mlecima je tada naime živeo 35-ogodišnji Stefan Posmrtni, koji je tvrdio da mu pripada ugarsko-hrvatski presto. Ovaj Stefan Beše sin Beatriče, treće žene kralja Andrije II Arpadovca, ali su mu poricali zakonitost porađanja. Ovaj stefan je bio oženjen mletačkom patricijkom Tomasinom Morozini; zato što ga je podržavala Mletačka republika. Čini se da je Stefan Posmrtni stupio takođe i u savez sa Bohemiom.

Kralj Stefan brinuo je i za hrvatske zemlje, da osujeti nameru svog suparnika Stefana Posmrnog, koji se već 1252. godine nazivao hercegom čitave Slavonije. Stefan posmrtni umire 1271. godine ostavljajući sina Andriju Mlečanina, koga je imenovao naslednikom prava svojih.

Rat protiv Bohemije uredi

Sve to je dovelo napokon do rata između bohemijskog kralja Otakara Pšemisla. Bilo je za taj rat i političkih razloga. Umro je naime koručki vojvoda Urlih bez potomaka. Pošto je Ulrih 4. decembra imenovao svojim naslednikom Otakara, zavladao je Otakar u Koruškoj, Krnjskoj i Slovenskoj marci. Krslj Stefan je zatražio da mu Otakar da Krnjsku i Slovensku marku pošto su te oblasti pripadale Ulrihovoj ženi Agnes, koja je te oblasti 1262. godine namenila kralju Beli, kao najbližem rođaku svom.

Ratovalo se 1270. i 1271. godine u severozapadnoj Ugarskoj. Meseca jula 1271. godine dođe do mira. Stefan se odreče zahtava, da mu Otakar vrati vrati begunce i blago; isto tako odreče se svih prava na Kranjsku i Slovensku marku. Otakar pak obeća da neće pomagati Stefana posmrtnog. U mirovnom sporazumu zove Otakar, kralja Stefana takođe hercegom Slavonije.

Stefan u Hrvatskoj uredi

Kralja Stefana 1271. i 1272. godine nalazimo u Hrvatskoj, gde je nagrađivao svoje pristalice. Tako je npr. 13. juna 1270. godine bivšem banu Rolandu darovao grad Kalnik, da nagradi zasluge tog odličnog velikaša.

Banom hrvatskom odmah imenuje Joakima Pektara, sina bivšeg (1248—1260) bana Stefana Gutkeleda, čijoj je dinastiji pripadala župa Gacka. Joakim, pored toga, beše i ljubimac kraljice Elizabete. Grad Senj je 20. oktobra 1271. godine izabrao Vida Frankopana večnim rektorom, sa pravom nasledstva, i kralj je potvrdio ovaj izbor, pa je Senj pripadao Frankopanima do 1469. godine.

Vladavina (1270—1272) uredi

 
Kraljevina Ugarska u drugoj polovini XIII veka

Stariji kralj je umro 3. maja 1270. godine.[90] Njegova ćerka kneginja Ana je zaplenila kraljevsku riznicu i pobegla u Češku.[91][92] Henri Kesegi, Nikolas Geregje i Lorens Aba — Belini najbliži savetnici — su je pratili i predali kralju Otakaru II, Keseg, Borostjanko (Bernštajn, Austrija) i druge njihove tvrđave duž zapadnih granica.[93][94] Umesto da napusti Mađarsku, Nikolas Hahot je postavio štajerske vojnike u garnizon u svojoj tvrđavi u Peloskeu i izvršio pljačkaške napade na obližnja sela.[95] Kralj Stefan V je postavio svoje pristalice na najviše funkcije; na primer, Joakim Gutkeled je postao ban Slavonije, a Mathev Čsak je postavljen za vojvodu Transilvanije.[96] Kralj Stefan V je dodelio okrug Estergom nadbiskupu Filipu koji ga je krunisao za kralja u Estergomu 17. maja ili kasnije.[97][98]

 
Stefanova pogrebna kruna

Poljski hroničar Jan Dlugoš piše da je kralj Stefan V „hodočastio na grob svetog Stanislava“[99] u Krakov i posetio svog zeta Boleslava V Čednog, vojvodu Krakovskog krajem avgusta.[100] Dva monarha su obnovila „stari savez između Ugarske i Poljske“ i stupila u savez „da bi imali iste prijatelje i iste neprijatelje“.[101][102] Kralj Stefan V se takođe susreo sa kraljem Otakarom II na jednom ostrvu na Dunavu u blizini Presburga (današnja Bratislava, Slovačka), ali su samo zaključili primirje.[103][104]

Kralj Stefan V je pokrenuo pljačkaški napad na Austriju oko 21. decembra.[105] Kralj Otakar II je izvršio invaziju na zemlje severno od Dunava u aprilu 1271. godine, i zauzeo brojne tvrđave, uključujući Deven (danas Devin, Slovačka), Presburg i Nagiszombat (današnja Trnava, Slovačka).[106][107] Kralj Otakar II je razbio kralja Stefana V kod Presburga 9. maja i kod Mošonmađarovara 15. maja, ali je kralj Stefan V pobedio u odlučujućoj bici na reci Rabci 21. maja.[108] Kralj Otakar II se povukao iz Ugarske, a kralj Stefan V je gonio njegove trupe do Beča.[109] Izaslanici dvojice kraljeva postigli su dogovor u Presburgu 2. jula.[110][111] Prema njihovom ugovoru,kralj Stefan V je obećao da neće pomagati Otakarovim protivnicima u Koruškoj, a kralj Otakar II se odrekao dvoraca koji su on i njegove pristalice držali u Ugarskoj.[112][113] Mađari su ubrzo ponovo zauzeli Keseg, Borostjanko i druge tvrđave duž zapadne granice Ugarske.[114]

Prema Žitiju Stefanove svete sestre, Margarete, koja je umrla 18. januara 1270. godine,[115] kralj Stefan V je bio prisutan kada se dogodilo prvo čudo koje joj se pripisuje na prvu godišnjicu njene smrti.[116] Kralj Stefan V je, naime, pokrenuo Margaretinu kanonizaciju pri Svetoj stolici 1271. godine.[117] Iste godine kralj Stefan V je dao gradske privilegije građanima Đera.[118] Takođe je potvrdio slobode saksonskih „gostiju“ u regionu Šepes (današnji Spiš, Slovačka), doprinoseći razvoju njihove autonomne zajednice.[119] S druge strane, kralj Stefan V je štitio prava nadbiskupa Estergomskog od zavisnih plemića nadbiskupije koji su pokušavali da se oslobode svojih obaveza.[120]

Ban Joakim Gutkeled oteo je Stefanovog desetogodišnjeg sina i naslednika mladog kralja Ladislava i zatvorio ga u koprivnički zamak u leto 1272. godine.[121][122] Stefan je opseo tvrđavu, ali nije mogao da je zauzme.[123] Kralj Stefan V se razboleo i odveden je na ostrvo Čepel. Umro je 6. avgusta 1272. godine.[124] Kralj Stefan V je sahranjen blizu groba svoje sestre Margarete u manastiru Presvete Bogorodice na Zečjem ostrvu.[125][126]

Porodica uredi

 
Stefanova druga ćerka, kraljica Marija, sa suprugom kraljem Karlom II Napuljskim i njihovom decom.

Stefanova žena, Elizabeta, rođena je oko 1239. godine, prema istoričaru Đuli Kristo.[127] Povelja njenog tasta, kralja Bele IV, pominje jednog Šejhana, kumanskog poglavicu kao njegovog rođaka, što implicira da je Šejhan bio Elizabetin otac.[128][129] Stefanovo i Elizabetino prvo dete, Katarina, rođeno je oko 1256. godine.[130] Udata je za Stefana Dragutina Nemanjića, starijeg sina i naslednika srpskog kralja Stefana Uroša I, oko 1268. godine.[131] Njena sestra Marija rođena je oko 1257. godine, i udala se za budućeg kralja Karla II Napuljskog 1270. godine.[132] Njihov unuk Karlo Robert postao je ugarski kralj u prvoj deceniji 14. veka.[133]

Prema istoričaru Đuli Kristou, Stefanova treća (neimenovana) ćerka bila je supruga despota Jakova Svetoslava.[134] Stefanova treća (ili četvrta) ćerka, Jelisaveta, koja je rođena oko 1260. godine, postala je dominikanka u manastiru Presvete Bogorodice na Zečjem ostrvu.[135] Postavljena je za prioricu 1277. godine, ali ju je njen brat kralj Ladislav II kidnapovao i udao za češkog barona Zaviša od Falkenštajna 1288. godine, nakon njegove smrti udala se za sprskog kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića, brata kralja Stefana Dragutina.[136][137] Stefanova najmlađa ćerka, Ana, rođena je oko 1260. godine.[138] Udala se za Andronika Paleologa, sina i naslednika vizantijskog cara Mihaila VIII.[139]

Prvi Stefanov sin, kralj Ladislav IV, rođen je 1262. godine, bio je oženjen napuljskom princezom Jelisavetom Anžu.[140] Nasledio je svog oca 1272. godine.[141] Najmlađe Stefanovo dete, Andrija, rođen je 1268. godine, i umro je sa 10 godina.[142][143]

Smrt uredi

Kada se kralj juna meseca 1272. godine, nalazio u Bihaću ugrabi mu Joakim sina Ladislava, kaga odvede u grad Koprivnicu. Kralj se htede banu osvetiti, ali već 6. avgusta je naprasno umro.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Geza II
 
 
 
 
 
 
 
8. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Eufrosina Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
4. Andrija II Arpad
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Rene od Šatijona
 
 
 
 
 
 
 
9. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Konstanca Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 
2. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Bertold IV, grof od Meranije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Gertruda Meranska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan V Ugarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Teodor I Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ana Anđelina Komnina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Rokai 2002.
  2. ^ Kristó & Makk 1996, str. 267 Appendix 4.
  3. ^ Makk 1994, str. 294
  4. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 146.
  5. ^ Kristó & Makk 1996, str. 267.
  6. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 148.
  7. ^ Kristó & Makk 1996, str. 267.
  8. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 148–149.
  9. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 149.
  10. ^ Kristó & Makk 1996, str. 267.
  11. ^ Kristó & Makk 1996, str. 267.
  12. ^ Bartl et al. 2002, p. 32.
  13. ^ Kristó & Makk 1996, str. 267.
  14. ^ Zsoldos 2007, str. 13
  15. ^ Bárány 2012, str. 353
  16. ^ Berend 2001, str. 261
  17. ^ Engel 2001, str. 105
  18. ^ Berend 2001, str. 98, 261
  19. ^ Makk 1994, str. 294
  20. ^ Sălăgean 2005, str. 234
  21. ^ Bartl et al. 2002, p. 32.
  22. ^ Sălăgean 2005, str. 234
  23. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 154, 156.
  24. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 156.
  25. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 156.
  26. ^ Zsoldos 2007, str. 16–17
  27. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 156.
  28. ^ Kristó 2003, str. 177
  29. ^ Engel 2001, str. 107
  30. ^ Kristó 2003, str. 177–178
  31. ^ Kristó 2003, str. 178
  32. ^ Kristó 2003, str. 178
  33. ^ Sălăgean 2005, str. 235
  34. ^ Sălăgean 2005, str. 235
  35. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 157.
  36. ^ Zsoldos 2007, str. 17
  37. ^ Zsoldos 2007, str. 17
  38. ^ Sălăgean 2005, str. 234
  39. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 157.
  40. ^ Makk 1994, str. 294
  41. ^ Fine 1994, str. 174
  42. ^ Fine 1994, str. 174
  43. ^ Fine 1994, str. 174
  44. ^ Zsoldos 2007, str. 11
  45. ^ Zsoldos 2007, str. 11
  46. ^ Zsoldos 2007, str. 11
  47. ^ Zsoldos 2007, str. 21–23
  48. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 158.
  49. ^ Zsoldos 2007, str. 19–21
  50. ^ Sălăgean 2005, str. 236
  51. ^ Zsoldos 2007, str. 21
  52. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 158.
  53. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 158.
  54. ^ Sălăgean 2005, str. 236
  55. ^ Fine 1994, str. 175–176
  56. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 159.
  57. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 159.
  58. ^ Fine 1994, str. 177
  59. ^ Fine 1994, str. 177
  60. ^ Kristó & Makk 1996, str. 270.
  61. ^ Zsoldos 2007, str. 21
  62. ^ Zsoldos 2007, str. 21
  63. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  64. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  65. ^ Zsoldos 2007, str. 48
  66. ^ Sălăgean 2005, str. 236
  67. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  68. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  69. ^ Makkai 1994, str. 203
  70. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  71. ^ Makkai 1994, str. 203
  72. ^ Kristó & Makk 1996, str. 270.
  73. ^ Engel 2001, str. 106–107
  74. ^ Engel 2001, str. 107
  75. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  76. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160–161.
  77. ^ Kristó & Makk 1996, str. 270.
  78. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 161.
  79. ^ Fine 1994, str. 178
  80. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 161.
  81. ^ Fine 1994, str. 179
  82. ^ Fine 1994, str. 179
  83. ^ Engel 2001, str. 107
  84. ^ Engel 2001, str. 120
  85. ^ Engel 2001, str. 120
  86. ^ Kristó & Makk 1996, str. 271.
  87. ^ Kristó & Makk 1996, str. 271.
  88. ^ Kristó & Makk 1996, str. 271.
  89. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 163.
  90. ^ Engel 2001, str. 107
  91. ^ Engel 2001, str. 107
  92. ^ Kristó & Makk 1996, str. 272.
  93. ^ Engel 2001, str. 107
  94. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164.
  95. ^ Zsoldos 2007, str. 127
  96. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164.
  97. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164.
  98. ^ Bartl et al. 2002, p. 33.
  99. ^ The Annals of Jan Długosz (A.D. 1270), p. 213.
  100. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164.
  101. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164.
  102. ^ The Annals of Jan Długosz (A.D. 1270), p. 213.
  103. ^ Kristó & Makk 1996, str. 272.
  104. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164.
  105. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 164–165.
  106. ^ Bartl et al. 2002, p. 33.
  107. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  108. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  109. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  110. ^ Bartl et al. 2002, p. 33
  111. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  112. ^ Engel 2001, str. 107
  113. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  114. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  115. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 163.
  116. ^ Klaniczay 2002, str. 224
  117. ^ Klaniczay 2002, str. 224
  118. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  119. ^ Segeš 2011, str. 44
  120. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 165.
  121. ^ Engel 2001, str. 107
  122. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 166.
  123. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 166.
  124. ^ Bartl et al. 2002, p. 33.
  125. ^ Kristó & Makk 1996, str. 273.
  126. ^ Klaniczay 2002, str. 225
  127. ^ Kristó & Makk 1996, str. 268.
  128. ^ Kristó & Makk 1996, str. 268.
  129. ^ Klaniczay 2002, str. 439
  130. ^ Kristó & Makk 1996, str. 268 Appendix 5.
  131. ^ Fine 1994, str. 203
  132. ^ Kristó & Makk 1996, str. 271 Appendix 5.
  133. ^ Kristó & Makk 1996, str. 271 Appendix 5.
  134. ^ Kristó & Makk 1996, p. Appendix 5.
  135. ^ Kristó & Makk 1996, str. 271 Appendix 5.
  136. ^ Klaniczay 2002, str. 262
  137. ^ Kristó & Makk 1996, str. 279 Appendix 5.
  138. ^ Kristó & Makk 1996, p. Appendix 5.
  139. ^ Kristó & Makk 1996, p. Appendix 5.
  140. ^ Kristó & Makk 1996, str. 274 Appendix 5.
  141. ^ Kristó & Makk 1996, str. 274.
  142. ^ Kristó & Makk 1996, str. 274.
  143. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 173.

Izvori uredi

  • Bárány, Attila (2012). "The Expansion of the Kingdom of Hungary in the Middle Ages (1000–1490)". In Berend, Nóra (ed.). The Expansion of Central Europe in the Middle Ages. Ashgate Variorum. pp. 333–380. ISBN 978-1-4094-2245-7.
  • Bartl, Július; Čičaj, Viliam; Kohútova, Mária; Letz, Róbert; Segeš, Vladimír; Škvarna, Dušan (2002). Slovak History: Chronology & Lexicon. Bolchazy-Carducci Publishers, Slovenské Pedegogické Nakladatel'stvo. ISBN 0-86516-444-4.
  • Berend, Nóra (2001). At the Gate of Christendom: Jews, Muslims and 'Pagans' in Medieval Hungary, c. 1000–c. 1300. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02720-5.
  • Engel, Pál (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526. I.B. Tauris Publishers. ISBN 1-86064-061-3.
  • Fine, John V. A. Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Érszegi, Géza; Solymosi, László (1981). "Az Árpádok királysága, 1000–1301 [The Monarchy of the Árpáds, 1000–1301]". In Solymosi, László (ed.). Magyarország történeti kronológiája, I: a kezdetektől 1526-ig [Historical Chronology of Hungary, Volume I: From the Beginning to 1526] (in Hungarian). Akadémiai Kiadó. pp. 79–187. ISBN 963-05-2661-1.
  • Klaniczay, Gábor (2002). Holy Rulers and Blessed Princes: Dynastic Cults in Medieval Central Europe. Cambridge University Press. ISBN 0-521-42018-0.
  • Kristó, Gyula; Makk, Ferenc (1996). Az Árpád-ház uralkodói [Rulers of the House of Árpád] (in Hungarian). I.P.C. Könyvek. ISBN 963-7930-97-3.
  • Kristó, Gyula (2003). Háborúk és hadviselés az Árpádok korában [Wars and Tactics under the Árpáds] (in Hungarian). Szukits Könyvkiadó. ISBN 963-9441-87-2.
  • Kristó, Gyula (2007). Magyarország története 895-1301 [History of Hungary] (in Hungarian). Osiris. ISBN 978-963-389-970-0.
  • Makk, Ferenc (1994). "V. István". In Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc (eds.). Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (in Hungarian). Akadémiai Kiadó. p. 294. ISBN 963-05-6722-9.
  • Makkai, László (1994). "The Emergence of the Estates (1172–1526)". In Köpeczi, Béla; Barta, Gábor; Bóna, István; Makkai, László; Szász, Zoltán; Borus, Judit (eds.). History of Transylvania. Akadémiai Kiadó. pp. 178–243. ISBN 963-05-6703-2.
  • Sălăgean, Tudor (2005). "Regnum Transilvanum. The assertion of the Congregational Regime". In Pop, Ioan-Aurel; Nägler, Thomas (eds.). The History of Transylvania, Vol. I. (Until 1541). Romanian Cultural Institute (Center for Transylvanian Studies). pp. 233–246. ISBN 973-7784-00-6.
  • Segeš, Vladimír (2011). "Medieval towns". In Teich, Mikuláš; Kováč, Dušan; Brown, Martin D. (eds.). Slovakia in History. Cambridge University Press. pp. 38–53. ISBN 978-0-521-80253-6.
  • The Annals of Jan Długosz (An English abridgement by Maurice Michael, with commentary by Paul Smith) (1997). IM Publications. ISBN 1-901019-00-4.
  • Zsoldos, Attila (2007). Családi ügy: IV. Béla és István ifjabb király viszálya az 1260-as években [A family affair: The Conflict between Béla IV and Junior King Stephen in the 1260s] (in Hungarian). História, MTA Történettudományi Intézete. ISBN 978-963-9627-15-4.

Literatura uredi


Kralj Ugarske
(1270—1272)
 
Stefan V Ugarski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_V_Угарски&oldid=27755406”