Википедија

Hronologija Narodnooslobodilačke borbe jul 1941.

Hronološki pregled važnijih događaja vezanih za Narodnooslobodilačku borbu naroda Jugoslavije, koji su se desili tokom jula meseca 1941. godine:

Partizanska spomenica 1941.
Partizanska spomenica 1941.


← jun  · Hronologija Narodnooslobodilačke borbe u 1941. godini  · avgust →

1  · 2  · 3  · 4  · 5  · 6  · 7  · 8  · 9  · 10  · 11  · 12  · 13  · 14  · 15  · 16  · 17  · 18  · 19  · 20  · 21  · 22  · 23  · 24  · 25  · 26  · 27  · 28  · 29  · 30  · 31

1. jul uredi

  • U Beogradu Centralni komitet Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) održao sastanak na kome je usaglašen tekst Proglasa omladini Jugoslavije pod nazivom „Sve za poraz fašističkih razbojnika! Sve za pobedu pravedne stvari Sovjetskog Saveza — za oslobođenje naših naroda!“, u kome su pozvani mladi radnici, seljaci i intelektualci da se „ujedine sa komunističkom omladinom u borbi protiv fašističkih okupatora, za oslobođenje naših naroda i za pobedu pravedne stvari Sovjetskog Saveza“.[1]
  • U blizini sela Gornja Trešnjevica, kod Aranđelovca, održan sastanak Okružnog komiteta KPJ za Aranđelovac na kome je formiran Štab Prvog šumadijskog partizanskog odreda. Na sastanku je određen i komandni kadar odreda, u sastavu — komandant Milan Blagojević, zamenik komandanta Milan Ilić Čiča i politički komesar Nedeljko Žakula, kao i plan akcije odreda.[2]
  • Ustaška grupa iz Gospića, pod komandom Maksa Luburića upala u selo Donja Suvaja, između Srba i Donjeg Lapca i izvršila masovni pokolj nad srpskim stanovništvom. Tada je ubijen najmanje 161 stanovnik ovog sela, među kojima 70 dece i 46 žena. Ovo je bio najmasovniji ustaški zločin nad stanovništvom kotara Donji Lapac, pre oružanog ustanka.[3]
  • U Zagrebu, u Bužanovoj ulici, u organizaciji zagrebačke partijske organizacije, izvršeno paljenje stikova svile za izradu padobrana. Izgorelo oko 60.000 metara svile.[3]

2. jul uredi


3. jul uredi

4. jul uredi

Spomen-ploča na vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, a kasnije Muzeju „4. juli“


5. jul uredi

Ulaz u Muzej Banjičkog logora
  • U Beogradu, na Banjici u kasarni bivšeg 18. pešadijskog puka „Kraljica Marija“, odlukom Uprave grada Beograda, a uz saglasnost Gestapoa, formiran zloglasni Banjički logor. Prvi logoraši, iz unutrašnjosti Srbije, dovedeni su 9. jula, a do 5. oktobra 1944. godine, kada je logor rasformiran, kroz njega je prošlo oko 80.000 ljudi od kojih je njih oko 30.000 streljano. U samom logoru su vršena pojedinačna streljana, a masovna su vrešna na strelištu u Jajincima. Logor je bio pod direktnom komandom Gestapoa, a dužnost upravnika logora je bila poverena Svetozaru Vujkoviću, bivšem policijskom agentu.[2][9]
  • Na Cetinju, suđenjem petorici lica, neovlašćenog posedovanja i skrivanja oružja, otpočeo sa radom italijanski Ratni vojni sud.[10]
  • U Beogradu, Josip Broz Tito se sastao sa Vladom Popovićem, koji je doputovao iz Zagreba. Upoznao ga je sa odlukama CK KPJ donetim na sednici 4. jula i dao zadatke za CK KPH, a potom mu saopštio da je Politbiro CK KPJ odlučio da se formira jezgro vojnog rukovodstva za Hravtsku (kasnije nazivano Operativno rukovodstvo KPH) sa Vladom Popovićem, kao sekretarom i Radom Končarom i Andrijom Hebrangom, kao članovima. Popović je potom Tita upoznao da je Josip Kopinič, 28. juna uputio pismo CK KPH, u kome ga je optužio za neaktivnost.[4][6]
  • U Atenici, kod Čačka, u prisustvu instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Milana Mijalkovića i člana Štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Srbije Branka Krsmanovića, održan sastanak Okružnog komiteta KPJ za Čačak na kome je doneta odluka o formiranju Čačanskog partizanskog odreda, koji je poneo ime dr Dragiše Mišovića (1898—1939), lekara i istaknut čačanskog komuniste. Za komandanta odreda određen je Momčilo Radosavljević, a za političkog komesara Ratko Mitrović (odred je formiran 12. jula na planini Jelici).[2]
  • Iz Šentvida, kod Ljubljane krenuo prvi železnički transport slovenačkih prognanika iz Gorenjske u Srbiju. Do 10. jula usledila su još četiri transporta, a okupator je iz Gorenjske ukupno proterao oko 2.500 ljudi. Dok su prvi transporti slovenačkih izglanika išli kroz ljubljansku železničku stanicu, Oslobodilački front (OF) je organizovao masovne antifašističke demonstracije, koje su bile najveće 8. jula. Italijanske okupacione vlasti su protiv demonstranata upotrebili silu i zabranile zaustavljanje narednih transporta na železničkoj stanici u Ljubljani.[11]

6. jul uredi


7. jul uredi

Bela Crkva — zgrada bivše kafane, a danas muzeja i spomen-biste dr Miše Pantića, Žikice Jovanovića i Čede Milosavljevića

8. jul uredi

  • U Stijeni Piperskoj, kod Podgorice, održan sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak, kome je prisustvovao delegat CK KPJ Milovan Đilas. Među prisutnim članovima PK bili su sekretari Božo Ljumović i Blažo Jovanović, kao i članovi — Savo Brković, Radoje Dakić, Budo Tomović, Krsto Popivoda, Periša Vujošević i Vido Uskoković. Kao delegat CK KPJ, Đilas je prisutne upoznao sa odlukom CK o oružanom ustanku protiv okupatora, a potom je da se odmah otpočnu oružane akcije i da postojeće udarne grupe, sada kao gerilski odredi, stupe u dejstvo protiv italijanskih okupatora. Članovi PK tada su bili upućeni na teren da rukovodstvima Okružnih i Mesnih komiteta prenesu direktive za ustanak i pruže pomoć pri planiranju prvih oružanih akcija.[10][13]
  • U Zagrebu, u parku Dotršćina, ustaše streljale istaknutog dalmatinskog revolucionara i člana KPJ Budislava Borjana (1904—1941), koji je bio zatočen u logoru Kerestinec. Bio je prvi streljani komunista, čiju su smrt ustaše objavile javnim oglasom. Jedan od prvih partizanskih bataljona, formiranih u severnoj Dalmaciji, maja 1942. godine, poneo je u njegu čast naziv „Bude Borjan“.[3]
  • U Zagrebu, ustaše iz logora Kerestinec, odvele i u okolini Varaždina streljale istaknutog dalmatinskog revolucinara i člana KPJ Lovra Šperca (1906—1941), kasnije je proglašen za narodnog heroja.[3][14]


9. jul uredi

Oglas povodom streljanja desetorice komunista u Zagrebu, 9. jula

10. jul uredi

  • U Petrovgradu održan sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, kojoj su prisustvovali Žarko Zrenjanin, Svetozar Marković, Radivoj Ćirpanov, Ivan Vijoglavin i Đorđe Zličić. Zrenjanin je na sastanku prisutne upoznao sa odlukama CK KPJ, od 4. jula i izložio plan delovanja u Vojvodini — sabotaže i diverzije, naročito sa paljenjem žita i vršalica, uništavanje železničkih linija i telefonskih veza, ubijanje okupatorskih vojnika i njihovih saradnika, a tamo gde postoje uslovi formirati partizanske odrede.[17]

11. jul uredi

  • U Beogradu, Josip Broz Tito se sastao sa Brankom Maleševićem, članom MK KPH za Zagreb, koji je u svojstvu kurira došao da Titu prenese lažne optužbe na račun CK KPH, koje je izneo Josip Kopinič. On je Titu uputio predlog da dođe u Zagreb i održi sastanak sa rukovodstvo KP Hrvatske.[6]

12. jul uredi


13. jul uredi

  • Gerilski odredi razoružali niz italijanskih karabinijerskih i žandarmeriskih stanica širom Crne Gore, a u borbi sa neprijateljem ubili i zarobili više italijanskih vojnika i zaplenili znatne količine ratnog materijala. Masovni Trinaestojulski ustanak najpre je zahvatio cetinjski i barski srez, sutradan se proširio na podgorički, danilovgradski, nikšićki i kolašinski srez, a kroz nekoliko narednih dana zahvatio je čitavu Crnu Goru (ovaj dan kasnije se obeležavao kao Dan ustanka naroda Crne Gore).[10]
  • Gerilski odredi sa područja barskog sreza izveli nekoliko ustaničkih akcija. Gerilski odredi iz sela Godinja, Seoca, Boljevića, Krnjica i Virpazara, izvršili napad na italijanski garnizon u Virpazaru i posle kraće borbe ga zauzeli. U ovoj borbi je poginulo šest, ranjeno 15 i zarobljeno 50 italijanskih vojnika. Zaplenjena je i veća količina oružja, municije i druge opreme. Odmah po oslobođenju u Virpazaru je uspostavljena komanda mesta. Gerilski odred iz sela Mišića i Đurmana napali su italijansku finansijsku stanicu u Mišićima i u selu Spiču, kod Bara, a Buljarički gerilski odred finansijsku posadu u Buljarici. Karabinjeri iz Petrovca su pobegli brodićem ka Baru. Ovime je u prvom danu ustanka bio oslobođen deo Crnogorskog primorja, od Miločera do Sutomora.[10]
  • Gerilski odredi sa područja cetinjskog sreza izveli nekoliko ustaničkih akcija. Cucki, Bjelički, Velestovsko-zagredsko-markovinski i Ubalski gerilski odredi, jačine oko 150 boraca, razoružali 15 italijanskih vojnika u Čevu. Gerilski odredi iz sela Vukmirovića, Riječana, Mracelja, Oćevića, Jankovića i drugih okolnih mesta napali na italijanski garnizon u Rijeci Crnojevića, čija se posada posle kraće borbe predala. Tom prilikom je zarobljeno 20 karabinijera i zaplenjeno veća količina oružja, minicija i druge opreme. Cavorsko-kostudićki gerilski odred, posle kraće borbe, razoružao finansijsku stanicu na Ivanovim Koritima i porušio puteve Lovćen—Cetinje i Lovćen—Kotor.[10]
  • U Sarajevu, u prisustvu delegata CK KPJ Svetozara Vukmanovića Tempa, održan sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu na kome je preneta direktiva CK KPJ o podizanju ustanka i izvršena analiza situacije i mera koje treba preduzeti. Na sastanku je od dotadašnjeg Vojnog komiteta formirano Vojno rukovodstvo za Bosnu i Hercegovinu, u okviru koga su formirani Oblasni vojni štabovi — za Bosansku krajinu, za tuzlansku oblast, za Hercegovinu i za sarajevsku oblast. Za komandante ovih štabova određeni su Danko Mitrov za Bosansku krajinu, Ivan Marković Irac za tuzlansku oblast, Safet Mujić za Hercegovinu i Slobodan Princip Seljo za sarajevsku oblast. U svojstvu delegata PK KPJ u određene oblasti su upućeni — Đuro Pucar Stari u Bosansku krajinu, Uglješa Danilović u Tuzlu i Avdo Humo u Hercegovinu. U Sarajevu su tada ostali, kao Zemaljsko rukovodstvo ustankom — Svetozar Vukmanović, Isa Jovanović i Boriša Kovačević.[17]
Spomenik Vojina Bakićev na ulazu u Spomen-park Dotršćina, posvećen žrtvama koje su tamo ubijene
  • U Zagrebu održana sednica CK KP Hrvatske na kojoj je preneta direktiva CK KPJ da se sa diverzantskih akcija i sabotaža pređe na oružani ustanak i u tom cilju je doneta odluka da pojedini članovi CK KPH odu u pojedine krajeve Hrvatske u cilju pružanja pomoći partijskim organizacijama. Rade Končar i Josip Kraš upućeni su na Kordun, Marko Orešković u Liku, Karlo Mrazović u Hrvatsko zagorje i Međumurje, Pavle Gregorić u Slavoniju i Podravinu i Pavle Pap u Dalmaciju. U Zagrebu je ostalo Operativno partijsko rukovodstvo predvođeno Vladom Popovićem, dok je Vladimir Bakarić, koji je takođe ostao u Zagrebu, bio zadužen za agitaciju i propagandu pri CK KPH. Na kraju sednice je odlučeno da se uputi Proglas narodima Hrvatske sa pozivom u oružanu borbu. Ovoj sednici, prisustvovao je i Josip Kopinič, šef Kominterninog punkta za vezu, koji je u više navrata CK KPH optuživao za „neaktivnost“. Pošto nije mogao dokazati svoje optužbe, on ih je se odrekao i prestao raditi na stvaranju novog CK KPH.[18]
  • U noći 13/14. jula iz logora Kerestinec, pobegla grupa političkih zatvorenika — komunista i antifašista. Posle streljanja desetorice komunista, 9. jula, ostatak zatočenika logora Kerestinec, njih 111, se odlučilo na bekstvo, koje je bilo organizovano u dogovoru sa Mesnim komitetom KPH za Zagreb. Posle uspešno izvedene akcije savađivanja straže, koju su predvodili logoraši Divko Budak i Andrija Žaja, 82 zatvorenika je uspelo da napusti logor. Zbog loše organizacije bega, od strane MK KPH za Zagreb, odbegle logoraše niko nije dočekao, izuzev udarne grupe koja je imala zadatak da njihov prihvat. Potom su se logoraši podelili u dve grupe i krenuli prema Zagrebu. Ustaše su otkrile obe grupe i većinu logoraša i članova udarne grupe, ubila na licu mesta ili zarobila, pa naknadno streljala. Svega 14 logoraša je uspelo da se spasi. Među stradalima u bekstvu bili su poznati revolucionari — Dimitrije Lopandić (1899—1941), Andrija Žaja (1901—1941), Stejpan Vlahek (1907—1941), Kata Dumbović (1903—1941), Branko Malešević (1914—1941) i dr.[3][18][19]
  • U noći 13/14. jula borci Kosmajsko-posavskog odreda, srušili su železnički most na reci Kolubari, kod Obrenovca. U znak odmazde, za ovu akciju, Nemci su 15. jula u blizini porušenog mosta streljali petnaestoro ljudi.[2]


14. jul uredi

  • U Aranđelovcu, pod rukovodstvom Sretena Žujovića, održan prvi sastanak Štaba Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Srbije, kome su prisustvovali svi članovi ovog štaba — Nikola Grulović, Filip Kljajić Fića, Branko Krsmanović i Rodoljub Čolaković. Na sastanku je doneta odluka da se pristupi izvođenju krupnijih akcija i da članovi Štaba krenu u partizanske odrede, radi učvršćivanja postojećih i stvaranja novih odreda.[2][20]
  • Na Šehitlucima, kod Banjaluke, odražan zajednički sastanak Oblasnog komiteta KPJ i Oblasnog vojnog rukovodstva za Bosansku krajinu, kome je prisustvovao i Mahmut Bušatlija, član Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Na sastaku je preneta direktiva CK KPJ za dizanje ustanka i potom se razgovaralo o formiranju sreskih partizanskih štabova i otpočinjanju oružanih akcija i diverzija. Na kraju sastanka je odlučeno da članovi Oblasnog komiteta i Oblasnog vojnog rukovodstva budu upućeni u pojedine srezove, gde bi radili na formiranju sreskih vojnih štabova i gerilskih odreda.[5][20]
  • Na pristaništu u Pančevu, dok je čekala brod za Beograd, uhapšena Sonja Marinković, član PK KPJ za Vojvodinu. Ona je tada od strane PK KPJ za Vojvodinu bila upućena u Beograd na sastanak sa CK KPJ. Posle hapšenja je bila odvedena u Petrovgrad, gde je streljana 31. jula.[2][21]
  • U Mojkovcu održan sastanak Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak, na kome je bilo odlučeno da se sprovedu direktive Politbiroa CK KPJ i Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak o podizanju narodnog ustanka.[10]
  • U toku noći 14/15. jula ustanici iz Mojkovca, uz pomoć ustanika iz sela Bjelojevića i Podbišća, izvršili napad na karabinijersku stanicu u Mojkovcu. Neprijatelj je davao otpor čitave noći i tek ujutru se predao, nakon čega je stanica zapaljena. Tom prilikom zarobljena je veća količina oružja i municije.[10]

15. jul uredi

  • Po uputstvima Vlade Kraljevine Italije i Vrhovne komande, a pod rukovodstvom komandanta Devete armije generala Pircija Birolija, počelo skupljanje snaga radi gušenja ustanka u Crnoj Gori. Za ovaj poduhvat pripremljeno je šest italijanskih divizija — „Mesina“, „Pusterija“, „Taro“, „Venecija“, „Alpski lovci“ i „Pulje“, kao i albansko-kvislinška grupa „Skenderber“, uz sadejstvo vazduhoplovnih i mornaričkih jedinica. Ukupna jačina predviđenih snaga bila je oko 150.000 vojnika, a za komandanta operacije je bio određen 14. armijskog korpusa general Luiđi Mentastija.[10]
  • U rejonu Košćela, kod Rijeke Crnojevića, gerilski odredi iz Gornjih Ceklina i Ljubotinja, na putu Cetinje-Rijeka Crnojevića napali motorizovani bataljon italijanske divizije „Mesina“ i, posle osmočasovne borbe, potuno ga razbili i prinudili na predaju. Neprijatelj je imao oko 70 mrtvih, 110 ranjenih i oko 290 zarobljenih vojnika i ofcira. Tom prilikom zarobljena je velika količina oružja, municije i druge vojne opreme.[10]
  • Gerilske ustaničke akcije otpočele u podgoričkom srezu — napadom Biočkog gerilskog odreda na karabinijersku posadu u selu Bioču i napadom gerilskih odreda iz Veljeg Brda i Rogama na italijanski kamion sa 20 vojnika, kod Veljeg brda.[10]
  • Ustanici razoružali italijanske posade u Spužu, kod Danilovgrada i manastiru Ostrogu, kod Nikšića, kada je zarobljeno 20 karabinijera.[10]
  • Lijevorečki gerilci, jačine oko 120 ljudi, razoružali karabinijersku stanicu u Lijevoj Rijeci, kod Kolašina. Tom prilikom zarobljeno je 12 italijanskih karabinijera.[10]
  • Na Bajramovcu, kod Tuzle, održan prošireni sastanak Oblasnog komiteta KPJ za Tuzlu, kome je prisustvovao Uglješa Danilović, član PK KPJ za Bosu i Hercegovinu. Na sastaku je preneta direktiva CK KPJ za dizanje ustanka i formiran Oblasni vojni štab za Tuzlu, u sastavu — Ivan Marković Irac, komandant; Cvijetin Mijatović, politički komesar; Pašaga Mandžić, zamenik komandanta; Todor Vujasinović, Josip Jovanović i Fadil Jahić Španac, članovi štaba. Potom su imenovani sreski štabovi za Majevicu, Bijeljinu, Ozren i Birač i razrađen plan prvih oružanih akcija i odlaska članova KPJ na teren.[5][22]
  • U Zagrebu, održan sastanak Mesnog komiteta KPH za Zagreb, kojem su prisustvovali član Operativnog rukovodstva KPH Rade Končar i Josip Kopinič, šef Kominterninog odseka za vezu. Pošto se Kopinič na sastanku CK KPH, održanom 13. jula odrekao svojih optužbi na račun CK KPH, on je to ponovio i na sastanku Mesnog komiteta. Članovi Mesnog komiteta su potom uvideli svoje greške, priznali CK KPH za svoje rukovodstvo i prekinuli vezu sa Josipom Kopiničem (posle dobijanja izveštaja od komisije, koja je bila formirana da ispita sukob između Kopiniča i CK KPH, Politbiro CK KPJ je 10. avgusta doneo odluku o raspuštanju Mesnog komiteta KPJ za Zagreb).[22]


Sredina jula uredi

16. jul uredi

  • U Beogradu održana sednica Politbiroa CK KPJ, kojoj su prisustvovali Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović i Ivo Lola Ribar. Na sastanku se raspravljalo o stanju u CK KP Hrvatske i njihovom problemu sa Josipom Kopiničem, šefom Kominterninog punkta za vezu u Zagrebu, koji je CK KPH optužio za navodno neizvršavanje direktiva o pokretanju oružane borbe. Tada je odlučeno da se obrazuje „istražna komisija“ na čelu sa Blagojem Neškovićem, koja će otići u Zagreb i ispitati ceo slučaj i potom Politbirou podneti izveštaj. Takođe je odlučeno da se Edvard Kardelj, koji se tada nalazio u Ljubljani, uputi u Zagreb i ispred Politbiroa CK KPJ pomogne u radu istražne komisije. Tito je sutradan, u ime CK KPJ, napisao pismo CK KPH u kome ga informiše o preduzetim akcijama na rešavanju njihovog problema, ali su iznete i određene kritične primedbe na njegov rad.[23][24]
  • Oko 400 ustanika, posle devetočasovne borbe, zauzelo Andrijevicu i razoružalo oko dve čete italijanskih vojnika, ojačanih brdskom baterijom. Tada je zaplenjena velika količina oružja, minicije i druge vojne opreme. U ovoj borbi poginulo je 38, a zarobljeno 180 italijanskih vojnika.[10]
  • U Ljubljani održan sastanak Vrhovnog zapovedništva slovenačkih partizanskih četa, na kome je doneta odluka, da se su duhu zaključaka sednice CK KP Slovenije, od 22. juna, pređe na oružani ustanak. U tom cilju upućeni su na teren članovi CK KPS sa zadatkom da okružna partijska rukovodstva upoznaju sa odlukom i pomognu im u organizovanju ustanka.[11]
  • Slobodan Princip Seljo i Hasan Brkić, komandant i politički komesar Oblasnog vojnog štaba za sarajevsku oblast, sa još šest članova KPJ, napustili Sarajevo i došli na Romaniju. Sutradan, 17. jula oni su u Borovcu, na Glasincu održali sastanak sa romanijskim komunistima i upoznali ih sa direktivom CK KPJ za podizanje ustanka i načinu partizanskog ratovanja. Na ovom satanku je formiran Štab Romanijske partizanske čete, u sastavu — Slaviša Vajner, komandir; Pavle Goranin, politički komesar; Oskar Danon, Danilo Đokić i Mikajilo Obrenović, članovi štaba (ova četa je kasnije postala jezgro budućeg Romanijskog partizanskog odreda).[5][23]
  • U Mostaru, održan sastanak Oblasnog komiteta KPJ za Hercegovinu, kome je prisustvovao i Avdo Humo, delegat PK KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Na sastanku je preneta direktiva CK KPJ za dizanje ustanka i potom razrađivan plan o raspoređivanju partijskih kadrova. Takođe je i formiran Oblasni vojni štab za Hercegovinu, u sastavu — Safet Mujić, komandant i Mustafa Pašić, politički komesar. Sutradan, 17. jula je Oblasni vojni štab, sa grupom od 18 članova KPJ, napustio Mostar i izašao na severne padine Veleža i ulogorio se kod sela Zijemlje (ovaj logor su 19. jula otkrile ustaše).[5]
  • U Karlovcu osnovanu Operativno partijsko rukovodstvo pri Okružnom komitetu KPH za Karlovac. Na čelu ovog rukovodstva nalazio se Josip Kraš, a njegov zadatak je bio da organizuje ustanak na Kordunu i Baniji.[3]
  • Na Bubanji, u blizini sela Glušci, kod Bogatića Okružni komitet KPJ za Šabac formirao Mačvanski partizanski odred. Za komandanta odreda određen je Nebojša Jerković, a za političkog komesara Mika Mitrović (ovaj odred je u 13. avgusta promenio naziv u Podrinjski partizanski odred).[2]


17. jul uredi

  • U selu Čeoče, kod Bijelog Polja, održan zbor kome je prisustvovalo oko 400 ljudi iz okolnih sela. Predstavnici KPJ su prisutne upoznali s vojno-političkom situacijom i s odlukom KPJ o oružanom ustanku, i pozvali ih da učestvuju u napadu na italijanski garnizon u Bijelom Polju. Tom prilikom je formirana teritorijalna gerilska četa.[10]
  • Na području Andrijevičkog sreza, ustanici vodili borbe sa Italijanima. Na putu Andrijevica-Berane, ustanici Trešnjevačkog i Zabrdskog gerilskog odreda napali manju italijansku kolonu, a potom odbili grupu italijanskih vojnika koji su iz Andrijevice pošli u pomoć napadnutima. Ustanici iz sela Pepića, Velike i Murina napali na italijanske karabinijerske stanice u selima Murino i Velika (kod Andrijevice). Tada je zarobljeno 20 karabinijera i finansa, a njihovo oružje zaplenjeno.[10]
  • U Prijedoru, iz ustaškog zatvora pobegao dr Mladen Stojanović. On je kao komunista bio uhapšen 22. juna, zajedno sa još 40 talaca. Zapalivši slamu u zatvorskoj ćeliji, iskoristio je zabunu stražara i uspeo je da pobegne iz zatvora i tada odlazi na Kozaru.[5]
Spomenik „Slobode” na Jasikovcu, iznad Berana.

18. jul uredi

  • U selu Piperi, kod Podgorice, Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak osnovao Privremenu Vrhovnu komandu nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak, čiji je zadatak bio da rukovodi ustaničkim akcijama. U početku, njen rad se osećao jedino u okolini Podgorice, dok su ostalim srezovima, ustaničkim snagama rukovodili rukovodili Mesni komiteti KPJ i delegati Pokrajinskog komiteta. Ubrzo po formiranju, Privremena Vrhovna komanda je 22. jula, izdala uputstvo narodu i komandama o izboru predstavnika narodne vlasti i političkih organa u vojnim jedinicama. Za komandnata Privremene Vrhovne komande imenovan je Arso Jovanović, za političkog komesara Milovan Đilas, a za članove — Božo Ljumović, Blažo Jovanović, Budo Tomović i Bajo Sekulić.[10][25]
  • U rejonu sela Brajića, na putu Budva—Cetinje, gerilski odredi iz šireg rejona Brajića iz zasede napali italijansku motorizovanu kolonu (jačine 20 kamiona, šest tenkova, sedam motocikala i jedan putnički automobil), koja se iz pravca Budve kretala ka Cetinju. U toku borbe, ustanicima su u pomoć došle još dve grupe ustanika. Posle višečasovne borbe, deo kolone je uspeo da pobegne, uz gubitke od preko 230 izbačenih iz stroja. Ustanici su imali dva poginula i sedmoro ranjenih. Takođe, u toku borbe Italijani su ubili trojicu ustanika iz Budve, koji su se nalazili zarobljeni u kamionima.[10]
  • U selu Rašinovcu, kod Bosanskog Petrovca, u prisustvu Osmana Karabegovića i Josipa Mažara Šoše, članova Oblasnog vojnog rukovodstva za Bosansku krajinu, održan sastanak Sreskog komiteta KPJ za Bosanski Petrovac, na kome je formiran Sreski vojni štab za Bosanski Petrovac u sastavu — Zdravko Čelar, komandant; Ilija Došen, politički komesar i Vaso Kelečević, zamenik komandanta.[5]
  • U selu Bukovači, kod Bosanskog Petrovca, u prisustvu Osmana Karabegovića i Josipa Mažara Šoše, članova Oblasnog vojnog rukovodstva za Bosansku krajinu, održan sastanak Sreskog komiteta KPJ za Bosansko Grahovo na kome je preneta direktiva CK KPJ za formiranje odreda i otpočinjanje ustanka i formiran Štab gerilskih odreda za srez Bosanko Grahovo i okolinu, u sastavu — Ljubo Babić, komandant; Vaso Trikić, politički komesar i Milutin Morača, zamenik komandanta. Ovaj Štab je 27. jula organizovao i izveo prvu oružanu akciju u Bosni i Hercegovini, kada je oslobodio Drvar.[5]
  • U blizini Rožaja, prilikom puta iz Kosovske Mitrovice za Crnu Goru, uhapšen Miladin Popović, sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju i još dvojica članova KPJ — Krsto Filipović i Mihajlo Popović. Oni su tada sprovedeni u zatvor u Rožaju, a potom im je bilo suđeno i 24. jula su bili internirani u mesto Pećin, kod Elbasana u Albaniji. Na mestu sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, Popovića je tada zamenio Boris Vukmirović.[25]
  • U Beogradu, Josip Broz Tito se sastao sa Blagojem Neškovićem, sekretarom PK KPJ za Srbiju i informisao ga po pojedinim problemima, koji su nastali u CK KP Hrvatske, zbog mešanja Josipa Kopiniča, šefa Kominterninog punkta za vezu, u njegov rad. Potom ga je obavestio da je zajedno sa Vladom Popovićem, od strane CK KPJ određen da vodi istragu povodom slučaja „Vazduh“ (Vazduh je bio pseudonim J. Kopiniča) i predao mu pismo za CK KPH, koje je ujedno bilo „punomoćje“ za vođenje istrage.[24][28]
  • U Drežniku, kod Tuzle ustaška policija, usled dojave svog simpatizera Ivice Zlovića, uspela da iznenadi i uhapsi grupu aktivista NOP-a iz Tuzle — Envera Šiljka, Fridu Laufer, Rudolfa Vikića i Memu Suljetovića. Posle više nedeljne torture u policiji, 5. septembra su streljani Enver Šiljak, Rudolf Vikić i Memo Suljetović, dok je Frida Laufer bila prebačena u logor u Gospiću, a potom u logor „Aušvic“, gde je ubijena.[5][29]


19. jul uredi

  • U Mostaru ustaše pokrenule masovna hapšenja i represalije nad stanovništvom. Hapšenja su trajala do početka avgusta i do tada je kroz zatvor prošlo oko 750 Mostaraca srpske, bošnjačke, hrvatske i jevrejske nacionalnosti. Većina uhapšenih je deportovana u logore Gospić i Jadovno, gde su ubijeni. Jedan od organizatora ovih masovnih hapšenja bio je Ivan Herenčić, ustaški poverenik u Mostaru.[5]
  • U blizini sela Zijemlje, na putu za Boračko jezero, ustaše otkrile i napale logor Oblasnog vojnog štaba za Hercegovinu. Pošto su savladale obezbeđenje logora, ustaše su uspele da zarobe dvojicu komunista, dok je ostatak bio razbijen. Ostali članovi Štaba, su se u toku iduće noći vratili u Mostar. Komandant Oblasnog štaba Safet Mujić je zbog ovog neuspeha bio smenjen, a za novog komandanta je bio imenovan Miro Popara.[5]
  • U šumi Abes, kod Vrginmosta, održano partijsko savetovanje Okružnog komiteta KPH za Karlovac, na kome je član sekretar CK KPH Rade Končar podneo referat o opštoj situaciji u zemlji i dao direktive za početak oružanog ustanka.[3]

20. jul uredi

  • U Beogradu održana sednica Politbiroa CK KPJ povodom stanja u rukovodstvu Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju. Sednici su prisustvovali Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović i Ivo Lola Ribar. Donesena je odluka da se u Makedoniju uputi Dragan Pavlović Šilja, u svojstvu delegata CK KPJ i da tamo sprovede odluke CK KPJ o smenjivanju Metodija Šatorova i njegovom isključenju iz KPJ i da pomogne makedonskim komunistima da organizuju novo rukovodstvo. Tito je 24. jula napisao pismo PK KPJ za Makedoniju u kome je objasnio razloge za promenu rukovodstva i postavio zadatke — organizacija partizanskih odreda i početak oružane borbe. Ovo pismo je bilo upućeno po delegatu CK KPJ Draganu Pavloviću Šilji.[30]
  • Posle trodnevnih borbi, koje su otpočele 18. jula i pregovora italijanski bataljon 93. pešadijskog puka divizije „Mesina“ predao se ustanicima koji su tada oslobodili Berane. Neprijatelj je odlučno branio, organizujući odbranu u vidu otpornih tačaka iz kojih je pružao žestok otpor. Pošto je pretrpeo gubitke od oko 100 mrtvih i 40 ranjenih, odlučio se na predaju. Tom prilikom zarobljeno je oko 700 italijanskih vojnika i 18 oficira, a zaplenjena je velika količina municije i drugog ratnog materijala. Ustanici su imali sedmoro mrtvih, među kojima je bio i ustanički komandant i član MK KPJ za Berane Miloš Mališić (1909—1941), narodni heroj, koji je poginuo prvog dana borbi 18. jula.[10][31]
  • u blizini sela Sozina, kod Bara, Gluhodoljsko-spičanski gerilski odred i grupa gerilaca iz sela Limljana napali bataljon iz 208. puka italijanske divizije „Taro”, koji je nastupao iz Bara i Sutomora s ciljem da obezbedi put Bar-Petrovac. U oštroj borbi, koja je trajala čitavog dana, neprijatelj je bio primoran da se povuče prema Baru, uz gubitke od 43 poginula i oko 100 ranjenih. Ustaničke snage su imale 16 ranjenih i osam mrtvih, među kojima je bio i komandir jedne čete profesor i slikar Ivo Novaković (1913—1941).[10]
  • Ustaničke jedinice iz Nedauksa, Zatona, Grančareva, Čeoča i Rasova, posle dvodnevne borbe i blokade oslobodile Bijelo Polje. Italijanska jedinica iz sastava divizije „Mesina“, koja se nalazila u garnizonu u Bijelom Polju, se posle višečasovne borbe predala. Tada je zarobljeno oko 180 italijanskih vojnika i zaplenjena velika količina naoružanja i municije.[10]
  • Posle dvodnevnih borbi, ustaničke snage iz danilovgradskog sreza, zauzele Danilovgrad, a italijanski bataljon na Belanovici prinudili na predaju. Poginulo je 14, a ranjeno oko 70 i zarobljeno 825 italijanskih vojnika i oficira. Zaplenjena je i velika količna oružja, municije i druge opreme.[10]
  • Ustaničke snage prinudile na predaju italijanski garnizon u Kolašinu. Kolašin je bio blokiran od 16. jula, a italijanski garnizon je odbijao predaju. Nakon napada na Kolašin, 19. jula, italijani su se predali. Tada je zarobljeno oko 260 italijanskih vojnika, a zaplenjeno velika količina oružja, municije i druge opreme. Istog dana u selu Drijenak, kod Kolašina, imenovan je Narodnooslobodilački odbor za kolašinski srez.[10]
  • Ustanici iz Žabljaka i okolnih sela posle kraće borbe razoružali karabinijersku stanicu u Žabljaku. Tada je zarobljeno 18 italijanskih karabinijera i 13 žandarma i finansa.[10]
  • U Čačku, na igralištu FK „Borca“, pod nadzorom pripadnika Vafen SS-a, žandari streljali 12 lica, koji su bili uhapšeni kao komunisti ili zarobljeni kao borci Čačanskog partizanskog odreda. Steljani su: dr Momčilo Katanić (1912—1941), lekar iz Čačka; Aleksandar Ćurčić (1897—1941), advokat iz Čačka; David Naftalija (1904—1941), profesor iz Čačka; Miloš Milošević (1900—1941), stolar iz Čačka; Aleksandar Gajovića (1922—1941), zemljoradnika iz Mrčajevaca; Branko Radović (1923—1941), zemljoradnika iz Katrge; Života Petronijević (1922—1941), učenik Učiteljske škole iz Čačka; Ranislav Blagojević (1885—1941), abadžija iz Puhova; Živan Grujičić (1922—1941) i njegova majka Sofija (1895—1941), zemljoradnici iz sela Gornja Gorevnica; Sreten Blagojević (1876—1941), zemljoradnik iz sela Gornja Gorevnica i Obrad Arsenijević, iz Užica (Ovo je bilo prvo streljanje u Čačku od početka okupacije).[2]


21. jul uredi

  • U oslobođenim Beranama održana Sreska narodna skupština, kojoj je prisustvovalo 217 delegata iz svih mesta beranskog sreza i preko 150 građana sa savetodavnim pravom glasa. Na skupštini je izabran „Sreski narodni odbor oslobođenja“ (SNOO), koji je imao predsednika, sekretara i 19 članova (polovina članova ovog odbora bili su članovi KPJ). Takođe skupština je donela i nekoliko značjanih odluka — na oslobođenoj teritoriji ovog kraja prestaju da postoje svi organi vlasti (kako bivši jugoslovenski tako i okupatorski), SNOO ima svu vlast u ovom kraju i preuzima celokupnu državnu imovinu i finansijska sredstva svih nadleštava i banaka u cilju borbe za oslobođenje; garantuje bezbednost, ličnu sigurnost i imovinu građana (a ovi su obavezni da se odazivaju njegovim zahtevima i odlukama). Odbor je imao šest sekcija — vojno-sudsku, unutrašnju, ekonomsku, finansijsku, socijalno-zdravstvenu i kulturno-prosvetnu.[10][30]
  • U oslobođenom Bijelom Polju održan zbor ustanika i naroda. Pred oko 5.000 ljudi govorio je sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak Rifat Burdžović, koji je prisutnima objasnio ciljeve Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i sve ih pozvao na jedinstvo i na dalje učešće u borbama. Potom je formiran je Narodnooslobodičlački komitet za bjelopoljski srez.[10]

22. jul uredi


23. jul uredi

24. jul uredi

  • Naredbom predsednika fašističke vlade Kraljevine Italije Benita Musolinija ukinut civilni komesarijat za Crnu Goru i smenjen civilni komesar Serafino Macolini, a sva civilna vlast predata u ruke generalu Pirciju Biroliju, komandantu italijanske Devete armije.[7]
  • Ustaške snage, iz Petrinje, Gline i Zagreba, pod rukovodstvom Božidara Cerovskog, šefa Ravnateljstva ustaškog redarstva iz Zagreba izvršile hapšenje srpskih muškaraca u kotarevima Glina i Petrinja. Najviše uhapšenih bilo je sa područja kotara Glina — iz sela Dragotina, Klasnić, Dabrina. Svi uhapšeni su sprovedeni u selo Banski Grabovac, kod Petrinje, gde su im je priključeno još oko 100 zatvorenika iz ustaškog zatvora u Sisku. Ukupan broj uhapšenih bio je oko 1.280 ljudi, od kojih je oko 800 ubijeno i pokopano u tri velike masovne grobnice u šumi, nedaleko od železničke stanice Banski Grabovac, a preostali su odvedeni u logor Jadovno, gde su ubijeni. Ovaj ustaški zločin, trajao je tri dana, do 27. jula, a likvidacijama je prisustvovao i ustaški funkcioner Eugen Dido Kvaternik.[3]

25. jul uredi

  • U selu Orlovci, na planini Kozari, pod rukovodstvom Đure Pucara, sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku krajinu, održan prošireni sastanak sreskih vojnih poverenika za Prijedor, Bosanski Novi i Bosansku Krupu, na kome je preneta direktiva CK KPJ za dizanje ustanka, razrađen plan prvih akcija i formirano više pripremnih grupa. Imenovani su sreski vojni štabovi za Prijedor, Bosanski Novi i Bosansku Dubicu, a Mladen Stojanović i Osman Karabegović, sačinjavali su neku vrstu regionalnog štaba za čitavu Kozaru.[5]
  • U Beogradu, u periodu od 25. do 27. jula, omladinske udarne grupe organizovale nekoliko diverzantskih akcija, kada je na različitim lokacijama u gradu vršeno paljenje nemačkih automobila. Najpre je 25. jula izvršeno paljenje nemačkih automobila u Kondinoj ulici, u Ivankovačkoj ulici, ispred hotela „Rojal“ u ulici kralja Petra, u Belgijskoj i Zadarskoj ulici. Sutradan, 26. jula ponovo je zapaljen automobil u Kondinoj ulici. U noći 26/27. jula zapaljena je bivša „Fordova“ garaža u Grobljanskoj ulici (danas Ruzveltova ulica), a 27. jula je zapaljena bivša „Krajslerova“ garaža u Masarikovoj ulici. Od ovih akcija, posebno se ističe paljenje bivše „Fordove“ garaže u Grobljanskoj ulici. Ovu garažu su uzeli Nemci i pretovrili je u vojnu garažu za svoje potrebe i u njoj se nalazio armijski automobilski park. U požaru su uništena 23 automobila, dok je veći broj oštećen, stradala je i radionica za opravke, sklonište rezervnih delova i veća količina nafte i benzina.[2][34]
  • Na planini Kopaonik, u blizini sela Stanulovića, kod Brusa, Mesni komitet KPJ za Kosovsku Mitrovicu, po direktivi Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, formirao Kopaonički partizanski odred. Jezgro za ovaj odred činili su rudari Trepče i šumski radnici. Za komandanta odreda određen je Predrag Vilimonović, a za političkog komesara Dušan Tomović.[2]


26. jul uredi

  • Na Bošnjakovom salašu, u okolini Velikog Bečekreka, gde je prethodnog dana izvršena akcija paljenja žita, okupator streljao petoro uhapšenih aktivista NOP-a. Streljani su Vladimir Kolarov Koča (1914—1941), pesnik i član OK KPJ za severni Banat i njegova supruga Ruža Šulman (1917—1941), takođe članica OK KPJ za severni Banat. Njih dvoje su bili uhapšeni 21. jula. Pored njih streljano je i troje aktivista NOP-a — Tiberije Aldan, Stojan Arsenov (1916—1941) i Samuel Frank.[2][35]
  • U Karlovcu, ustaše izvele masovno hapšenje muškaraca srpske i jevrejske nacionalnosti tokom koga su uhapšene 82 osobe. Svi uhapšeni su upućeni u logor Jadovno, gde su ubijeni.[36]
  • U selu Bunić, kod Korenice, u zgradi žandarmerijske stanice, ustaše ubile 80 Srba, među kojima je nekoliko desetina bilo iz obližnjeg sela Ljubovo.[36]
  • U blizini sela Ljubeša, kod Aleksinca, održan sastanak Okružnog komiteta KPJ za Niš, na kome je doneta odluka o formiranju Ozrenskog partizanskog odreda.[2]

27. jul uredi

Spomenik ustanku naroda Hrvatske u Srbu
  • Gerilski odredi i narod iz okoline Donjeg Lapca, zauzeli komunikacije koje su vodile ka Srbu, napali ustaško-žandarmerijsku stanicu i zauzeli Srb. Istog dana razrušili su prugu Knin-Drvar, kod sela Tiškovca i kod sela Klanaca uništili kamion sa ustašama. Narednih dana ustanak je zahvatio južnu Liku, a potom se proširio i na ostale krajeve Like (ovaj događaj kasnije se obeležavao kao Dan ustanka naroda Hrvatske).[3][33]
  • Gerilski odredi, pod rukovodstvom Štaba gerilskih odreda za srez Bosansko Grahovo i okolinu, praćeni stotinama seljaka zauzeli Drvar i Bosansko Grahovo, uništili žandarmerijske stanice Oštrelj, Manastir Rmanj, Potoke, Grkovce, zauzeli dvadesetak žandaremrijskih stanica i razbili nekoliko manjih odreda ustaša, žandarma i domobrana koji su pokušali da od Srnetice, duž železničke pruge, prodru u Drvar. Tada je Drvar postao centar oslobođene teritorije, koja je nazivna „Drvarska republika“ i koja je bila slobodna sve do 25. septembra (ovaj događaj kasnije se obeležavao kao Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine).[5][37]
  • Ustaše na prevaru, lažnim pozivom na javne radove, pohapsile 313 muškaraca iz sedam sela nekadašnje seoske opštine Ličko Petrovo Selo, uključujuči i sela Željavu i Rešetar. Svi pohapšeni su kamionima odveženi u Garavice, kod Bihaća i tamo pobijeni. Jedan od organizatora ovog zločina bio je župnik i ustaški funkcioner Ljubomir Kvaternik.[3]
  • U selo Meljinovac, kod Donjeg Lapca, upale ustaše iz Boričevca i Kulen Vakufa, koje su tada izvršili zločin nad 82 ljudi srpske nacionalnosti. Deo uhapšenih bio je ubijen na licu mesta, a ostatak odvede u Zavalje, gde su sutradan pobijeni kraj jame Delić.[3]
  • U selima u okolini Glamoča ustaše uhapsile oko 200 Srba. Uhapšenici su potom odvedeni i ubijeni pored jedne jame u blizini puta Glamoč-Livno. Ovaj zločin počinile su ustaše iz Livna i Bugojna, koje su narednih dana izvršili pokolju u selima Podgradina i Vrba. Broj ubijenih na teritoriji sreza Glamoč, u toku ovih pokolja iznosi oko 500 ljudi.[5]
  • Za novog vojnog komandanta Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije (nem. Militärverwaltung in Serbien) postavljen general Hajnrih Dankelman. Na ovoj funkciji se zadržao do 19. septembra, kada ga je zamenio general Franc Beme. Samo dva dana kasnije, 29. jula, od zapovednika oružane sile za Jugoistok, feldmaršala Lista dobio je naredbu da se, u slučajevima sabotaža, smrtne kazne vrše vešanjem i da se primenjuju sva sredstva zastrašivanja.[7]
  • U Beogradu, na uglu Južnog bulevara i Đerdapske ulice prilikom pripremanja akcija za rušenje radio-stanice, uhapšen član Politbiroa CK KPJ Aleksandar Ranković. U Gestapou je bio mučen i istog dana uveče prebačen u bolnicu u Vidinskoj ulici, odakle je oslobođen u akciji ilegalaca 29. jula.[2]
  • Na planini Goču, Okružni komitet KPJ za Kraljevo formirao Kraljevački partizanski odred, koji je poneo ime Jovana Kursule (1768—1813), po proslavljenom narodnom junaku iz Prvog srpskog ustanka. Za komandanta odreda određen je Pavle Jakšić, a za političkog komesara Miro Dragišić.[2]


28. jul uredi

29. jul uredi

Tabla na staroj očnoj bolnici u Beogradu


30. jul uredi

  • U Osijeku ustaše uhapsile oko 500 lica jevrejske nacionalnosti. On su najpre bili zatvoreni u osječkoj Tvrđavi i potom, u toku 8. i 9. avgusta transportovani u sabirni logor „Zagrebački zbor“, a zatim u logor Gospić i nakraju u logor Jadovno, gde su ubijeni.[3]
  • U okolini Slunja, ustaše pod komandom Božidara Cerovskog, zamenika ravnateljstva za javni red i sigurnost NDH, izvršile masovne zločine nad srpskim stanovništvom. Zločini su izvršeni na tri lokacije — na Mehinom stijenju, brdu Bliznica i u mestu Lađevac. Na stratištu Mehino stijenje, između Slunja i Velike Kladuše ubijeno je 96 muškaraca iz mesta — Cetingrad, Maljevac, Ruševica iz Grabarska. Na brdu Bliznica, u blizini sela Broćanac, ubijen je 161 muškarac bacanjem u jamu Špejarka. Ubijeni su bili iz mesta — Broćanac, Brezovac, Nova Kršlja, Oštarski Stanovi i Stara Kršlja. U selu Lađevac, ubijeno je 85 lica iz sela — Furjan, Slunjčica, Tobolić i Tržić. Ove zločine itvršile su ustaše i pitomci dočasničke škole iz Zagreba; ustaše iz Gline i Petrinje koje je u Slunj doveo Božidar Cerovski; ustaše i oružnici iz Slunja i Rakovice, kojima je rukovodio ustaški oficir Vital Baljak.[3]
  • Ustaše napustile Donji Lapac i povukle se u selo Boričevac. U Donji Lapac su potom ušle ustaničke snage iz Lapca i Gajine. Oni su tada razoružali sreskog načelnika, nekoliko finansa i žandarma i dr. U isto vreme žandarmi su napustili Nebljuse, čime je čitava opština Donji Lapac bila oslobođena (izuzev Boričevca, koje je zauzet 2. avgusta).[3]
  • Partizanske grupe sa Kozare, praćene naoružanim narodom, izvršile prve akcije. Tog i idućeg dana su zauzele Bosanska Kostajnicu, napale Bosansku Dubicu i uništile postrojenja i žičaru rudnika uglja u Lješljanima, nekoliko žandarmerijskih stanica i na više mesta pokidale železničku prugu Prijedor-Bosanski Novi-Sunja.[5]

31. jul uredi

  • U Maloj Vrbici, kod Mladenovca, održan sastanak Štaba NOP odreda Srbije, kome su prisustvovali Sreten Žujović, Nikola Grulović, Rodoljub Čolaković i Filip Kljajić Fića. Većina članova se tada vratila sa terena — iz partizanskih odreda i podneli su izveštaj o stanju u odredima. Na predlog, Filipa Kljajića, odlučeno je da se od Kosmajsko-posavskog odreda, usled različitog dejstva posavskih i kosmajskih četa i priliva novih boraca, formiraju dva posebna odreda — Kosmajski i Posavski odred. Za komandanta i političkog komesara Posavskog odreda određeni su — Koča Popović i Bora Marković, a za Kosmajskog — Mile Todorović i Jovan Jerković. Na sastanku je diskutovano i o direktivi Glavnog štaba NOP odreda Jugoslavije da centar ustanka bude u zapadnoj Srbiji, pa su s tim u vezi na taj teren upućeni Filip Kljajić i Rodoljub Čolaković.[2]
  • U Prijedoru i okolini, ustaše otpočele masovne zločine nad srpskim stanovništvom. Pod izgovorom da traže skriveno oružje ustaše su upadale u srpske kuće koje su pljačkali, a vlasnike neretko ubijali. Ovo ustaško divljanje trajalo je sve do 3. avgusta, i procenjuje se da je za to vreme u samom gradu ubijeno oko 220 ljudi, među kojima je bio veliki broj železničkih radnika. Divljanje ustaša je vršeno i u okolinim selima, u rudniku Ljubija je bilo uhapšeno 60 rudara Srba i oni su kasnije deportovani u logor Jasenovac. U Omarskoj je ubijeno 168 stanovnika, a u Kozarcu i okolinim selima, oko 173 ljudi. Prema nekim procenama ukupan broj žrtava na području sreza Prijedor, tokom ovih nekoliko dana iznosi oko 700 ljudi. Ovo ustaško divljanje u Prijedoru, prekinuo je komandant Vrbaskoga divizijskog područja i general Domobranstva NDH Dragutin Rumler, koji je od ustaša preuzeo komandu nad gradom.[5]
  • Na napuštenom groblju na Bagljašu, kod Velikog Bečkereka, kao odmazdu za paljenje žita i napade na nemačke vojnike streljano 90 rodoljuba i komunista iz svih krajeva Banata – Velikog Bečkereka, Kumana, Melenaca, Velike Kikinde, Novog Kneževca, Vršca, Pančeva i dr. Streljanje je vršeno u pet grupa od po 18 ljudi, a izvršioci su bili pripadnici Dojče Manšafta, odnosno domaći Nemci iz Banata, takozvani „Folksdojčeri“. Među streljanim rodoljubima, bili su — Sonja Marinković (1916—1941), član Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, a kasnije proglašena za narodnog heroja; Mihajlo Miša Predić (1918—1941), poverenik CK SKOJ-a upućen na rad u Vojvodinu i Rudolf Kornauer (1892—1941), Nemac iz Vršca (bio je ovo prvi Nemac koga su fašisti streljali u Jugoslaviji).[2][21]
  • U Mostaru ustaška policija upala u kuću pokojnog revolucionara Gojka Vukovića, gde se održavao partijski sastanak. Gojkova supruga Zlatka, koja je čuvala stražu, odmah je po ulasku ustaša u dvorište bacila bombu čime je upozorila učesnike sastanka i omogućila im da pobegnu. Ustaše su na licu mesta uhapsile Zlatku (1893—1941), kao i Ahmet Sefić (1918—1941), učesnika sastanka. Oni su odvedeni u zgradu gimnazije, gde su saslušavani i mučeni, a potom istog dana streljani na mestu Ovojci, kod sela Polog, u blizini Mostara. U toku dana, ustaše su uspele da uhapse još dvojicu učesnika ovog sastanka — Slobodana Vukovića i Jusufa Čevru, koji su streljani sutradan 1. avgusta.[5]


Reference uredi

  1. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 29.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 63–69.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 59–61.
  4. ^ a b v g Hronologija SKJ 1980, str. 30.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 52–54.
  6. ^ a b v Hronologija Josipa Broza Tita 1978, str. 40.
  7. ^ a b v g Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 51–52.
  8. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 130–132.
  9. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 137–146.
  10. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 54–59.
  11. ^ a b v Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 62–63.
  12. ^ a b v g Hronologija SKJ 1980, str. 31.
  13. ^ a b v Hronologija SKJ 1980, str. 32.
  14. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 261.
  15. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 22.
  16. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 127.
  17. ^ a b v Hronologija SKJ 1980, str. 33.
  18. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 34.
  19. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 211.
  20. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 35.
  21. ^ a b Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 495.
  22. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 36.
  23. ^ a b v Hronologija SKJ 1980, str. 37.
  24. ^ a b Hronologija Josipa Broza Tita 1978, str. 41.
  25. ^ a b v Hronologija SKJ 1980, str. 38.
  26. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 123.
  27. ^ Leksikon NOR 2 1980, str. 139.
  28. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 51—52.
  29. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 252.
  30. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 39.
  31. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 482.
  32. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 40.
  33. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 41.
  34. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 239–240.
  35. ^ Leksikon NOR 1 1980, str. 488.
  36. ^ a b Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 59–60.
  37. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 42.
  38. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 43.
  39. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 64–66.

Literatura uredi

  • Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut. 1964. 
  • Žene Srbije u NOB. Beograd: Prosveta/Nolit. 1975. 
  • Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita. Beograd: „Eksport pres“. 1978. 
  • Hronologija Radničkog pokreta i SKJ 1919—1979 tom II. Beograd: „Institut za savremenu istoriju“. 1980. 
  • Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945 tom I. Beograd: „Narodna knjiga”. 1980. 
  • Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945 tom II. Beograd: „Narodna knjiga”. 1980. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: „Narodna knjiga”. 1982. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: „Narodna knjiga”. 1982. 
  • Priručnik za čitanje Beograda — Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941—1945. Beograd. 2013. ISBN. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хронологија_Народноослободилачке_борбе_јул_1941.&oldid=27672833”