Абделкадир
Абделкадир (арап. عبد القادر الجزائري, `Abd al-Qādir al-Jazā'irī; рођен 6. септембра 1808. — умро 26. маја 1883. Дамаск) је био арабљански емир из Маскаре (Алжир).[1] Успешно је водио џихад северноафричког племена Кабила против Француза од 1832 — 1847. године (тзв. Абделкадиров устанак), али је био принуђен да се преда после освајања његовог дела емирата од стране војводе Омала (1843) и пораза његових мароканских присталица на Исли (1844). Предао се 1847. године генералу Ламорисијеру. Касније је у Сирији постао пријатељ Француске. Његово доследно поштовање онога што би се сада назвало људским правима, посебно када је реч о његовим хришћанским противницима, изазвало је широко дивљење, а кључна интервенција да се хришћанска заједница у Дамаску спасе од масакра 1860. годиен, и то је донело почасти и награде из целог света. Унутар Алжира, његови напори да уједини земљу против француских освајача довели су до тога да је слављен као „модерни Југурта“,[2] а његова способност да комбинује верски и политички ауторитет довела је до тога да је проглашен за „Свеца међу принчевима, принца међу свецима“.[3]
| Абделкадир | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 6. септембар 1808. |
| Место рођења | Маскара, |
| Датум смрти | 26. мај 1883. (74 год.) |
| Место смрти | Дамаск, |
Абделкадир је био веома способан војсковођа. Потиче из познате породице алжирских феудралаца. Године 1832. племена западног Алжира су га именовала за султана, а потом је добио звање емира. После пропасти устанка против Француза који су хтели да окупирају Алжир и Мароко заробљен је и у заробљеништву је остао све до 1852. године. После заробљеништва боравио је у Дамаску као емигрант. Ту је 1860. године иступио против погрома хришћана за шта је од Француске добио Велики крст Легије части.
Абделкадир је написао једно дело религијско-војне садржине. У Алжиру га сматрају за народног хероја.
Ране године
уредиАбделкадир је рођен у близини града Маскаре 1808.[4] у религиозној породици. Његов отац, Мухидин (или „Мухи ал-Дин”) ал-Хасани, био је мукадам у верској институцији повезаној са Кадирија тарика[5] и тврдио је да потиче од Мухамеда, преко династије Идрисид.[6] Абделкадир је тако био шариф и имао је право да свом имену дода почасни патроним ал-Хасани („потомак Хасана ибн Алија“).[5]
Одрастао је у завији свог оца, која је почетком деветнаестог века постала центар напредне заједнице на обалама Оуед ал-Хамама. Као и други студенти, стекао је традиционално и заједничко образовање из теологије, јуриспруденције и граматике; говорило се да је умео да чита и пише до пете године. Надарен ученик, Абделкадир је са 14 година успео да научи Куран напамет, чиме је добио титулу хафиз; годину дана касније отишао је у Оран на даље школовање.[5] Он је био добар говорник и могао је да одушеви своје вршњаке поезијом и верским дијатрима.[7] Познат је по бројним објављеним есејима о прилагођавању исламског права модерном друштву.[8]
Француска инвазија и отпор
уредиРани успех (1830–1837)
уредиГодине 1830, Француска је извршила инвазију на Алжир; Француска колонијална доминација над Алжиром је на крају потиснула доминацију Отоманског царства и Кулоуглиса. Када су Французи стигли, било је доста пригушеног негодовања против Османлија, а због бројних побуна почетком 19. века, Алжирци у почетку уопште нису могли да се супротставе Французима. Када је француска афричка војска стигла у Оран у јануару 1831, од Абделкадировог оца је затражено да води кампању отпора против њих;[7] Мухидин је позвао на џихад и он и његов син су били међу онима који су били укључени у ране нападе испод зидина града.[5]
У овом тренутку је Абделкадир дошао до изражаја. На састанку западних племена у јесен 1832. године, изабран је за Амира ал-Муминина (обично скраћено „Емир”) након што је његов отац одбио положај услед тога што је био престар. Именовање је потврђено пет дана касније у Великој џамији Маскаре. У року од годину дана, комбинацијом казнених напада и опрезне политике, Абделкадир је успео да уједини племена у региону и да поново успостави безбедност – његова област утицаја сада је покривала целу провинцију Оран.[5] Локални француски главнокомандујући, генерал Луј Алексис Десмишел, сматрао је Абделкадира као главног представника те области током мировних преговора, и 1834. потписали су Десмишелов споразум, којим је Абделкадиру препуштена скоро потпуна контрола над провинцијом Оран.[7] За Французе, ово је био начин успостављања мира у региону уз истовремено ограничавање Абделкадира на запад; али је његов статус супотписника такође учинио много да га уздигне у очима Бербера и Француза.[5]
Користећи овај уговор као почетак, он је наметнуо своју власт племенима Челиф, Милијана и Медеа.[7] Француска врховна команда, незадовољна оним што су сада видели као неповољне услове Десмишеловог споразума, опозвала је генерала Десмишелса и заменила га генералом Камијем Алфонсом Трезелом, што је изазвало наставак непријатељстава. Абделкадирови племенски ратници сусрели су се са француским снагама у јулу 1834. у бици код Макте, где су Французи претрпели неочекивани пораз.[5]
Одговор Француске био је да појача своју војну кампању, а под новим командантима Французи су победили у неколико важних окршаја, укључујући битку код Сикака 1836. Али политичко мишљење у Француској је постајало амбивалентно према Алжиру, и када је генерал Тома-Робер Бижо распоређен у региону у априлу 1837. године, он је „овлашћен да употреби сва средства да наведе Абделкадера да пристане на мир“.[9] Консеквентно, након дуготрајних преговора, потписан је Уговор из Тафне 30. маја 1837. Овим уговором је Абделкадир добио још већу контролу над унутрашњим деловима Алжира, али уз признање француског права на империјални суверенитет. Абделкадир је тако освојио контролу над читавом провинцијом Оран и проширио свој домет на суседну провинцију Титери и шире.[7]
Референце
уреди- ^ „Abdelkader | Algerian Resistance Leader & Religious Reformer | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-29.
- ^ Brower, Benjamin Claude (1. 1. 2011). „The Amîr ʿAbd Al-Qâdir and the "Good War" in Algeria, 1832-1847”. Studia Islamica. 106 (2): 169—195. ISSN 1958-5705. doi:10.1163/19585705-12341257
. Архивирано из оригинала 19. 1. 2021. г. Приступљено 19. 1. 2021.
- ^ Bouyerdene 2012, chapter 3
- ^ Most modern sources give 6 September 1808; but the precise date is not clear. The earliest Arabic sources note his birth as taking place variously between 1221 and 1223 anno hegirae (i.e. AD 1806-1808), with biographical works written by his sons specifying Rajab 1222. For a full discussion of the problem, see Bouyerdene 2012, ch.1 note 14.
- ^ а б в г д ђ е Ahmed Bouyerdene, Emir Abd el-Kader: Hero and Saint of Islam, trans. Gustavo Polit, World Wisdom 2012
- ^ Par Société languedocienne de géographie, Université de Montpellier. Institut de géographie, Centre national de la recherche scientifique (France) Publié par Secrétariat de la Société languedocienne de géographie, 1881. Notes sur l'article: v. 4, page 517
- ^ а б в г д „Abdelkader”. Encyclopædia Britannica. I: A-Ak - Bayes (15th изд.). Chicago, Illinois: Encyclopædia Britannica, Inc. 2010. стр. 18–19. ISBN 978-1-59339-837-8.
- ^ Encyclopedia of the Ottoman Empire. стр. 43.
- ^ Service Historique de l'Armée de Terre, Fonds Serie 1H46, Dossier 2, Province d'Oran, cited in Bouyerdene 2012.
Литература
уреди- Мала енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1959.
- Bouyerdene, Ahmed Emir Abd el-Kader: Hero and Saint of Islam, trans. Gustavo Polit, World Wisdom 2012, ISBN 978-1936597178
- Churchill, Charles Henry Life of Abd el-Kader: Ex-Sultan of the Arabs of Algeria: written and compiled from his own dictation from other Authentic Sources, Nabu Press 2014, ISBN 978-1294672289, Reprint from Chapman and Hall 1867
- Danziger, Raphael. Abd al-Qadir and the Algerians: Resistance to the French and Internal Consolidation. New York: Holmes & Meier, 1977.
- Dinesen, A. W. Abd el-Kader, 1840 (reprint 2006), ISBN 8776950301
- Dupuch, Antoine-Adolphe (1849). Abd-el-Kader au château d'Amboise. Bordeaux: Imprimerie de H. Faye. OCLC 457413515.
- Dupuch, Antoine-Adolphe (1860). Abd-el Kader : Sa vie intime, sa lutte avec la France, son avenir. Bordeaux: Lacaze. OCLC 493227699.
- Étienne, Bruno. Abdelkader. Paris: Hachette Littérature, 2003.
- Kiser, John W. Commander of the Faithful: The Life and Times of Emir Abd El-Kader, Archetype 2008, ISBN 978-1901383317
- Kiser, John W. Commander of the Faithful: The Life and Times of Emir Abd el-Kader (1808–1883). Rhineburg: Monkfish, 2008.
- Marston, Elsa. The Compassionate Warrior: Abd El-Kader of Algeria, Wisdom Tales 2013, ISBN 978-1937786106
- Pitts, Jennifer, trans. and ed. Writings on Empire and Slavery by Alexis de Tocqueville. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 2000.
- Woerner-Powell, Tom. Another Road to Damascus: An integrative approach to ʿAbd al-Qādir al-Jazā'irī (1808–1883), De Gruyter 2017, ISBN 978-3-11-049699-4
- Armand-Gabriel Rozey (1840). Cris de conscience de l'Algérie. Paris: Rousseau, Libraire. стр. 336—343.
- George Henri Schuster (1842). Correspondance militaire, ou recueil de modèles, pièces et actes authentiques relatifs au service militaire. Vienna: P. Rohrmann, Libraire. стр. 132—133.
- Léon Galibert (1843). Histoire de l'Algérie, ancienne et moderne. Paris: Furne et Cie, Libraires-Éditeurs. стр. 474—475.
- Léon Galibert (1844). L'Algérie ancienne et moderne. Paris: Furne et Cie, Libraires-Éditeurs. стр. 625—626.
- Ministère de la Guerre (1845). Tableau de la situation des établissements français dans l'Algérie. Paris: Imprimerie royale. стр. 405.
- Histoire pittoresque de l'Afrique française. Paris: B. Renault, Éditeur. 1845. стр. 219.
- Journal des connaissances utiles: Courrier des familles, Volume 15. Paris. 1846. стр. 345.
- Société orientale (1846). Revue de l'Orient: Bulletin de la Société orientale, Volume 9. Paris: Delavigne, Libraire. стр. 344—346.
- Auguste Debay (1848). Biographie d'Abd-el-Kader écrite dans le pays même où est né le célèbre bédouin. Relation de sa défaite et de sa soumission. Paris: Moquet, Libraire-Éditeur. стр. 32.
- Clara Filleul de Pétighy (1851). L'Algérie. Clermont: Thibaut-Landriot frères, Éditeurs. стр. 255—256.
- Eugène de Civry (1853). Napoléon III et Abd-el-Kader, Charlemagne et Witikind. Paris: P. Martinon, Libraire-Éditeur. стр. 432—434.
- Moritz Wagner (1854). The Tricolor on the Atlas, or, Algeria and the French Conquest. New York: Thomas Nelson. стр. 288—289.
- Société orientale (1854). Revue de l'Orient et de L'Algérie et des Colonies. Paris: Just Rouvier, Libraire. стр. 56.
- Arsène Berteuil (1856). L'Algérie française, Volume 2. Paris: Dentu, Libraire-Éditeur. стр. 245.
- Louis-Adrien Berbrugger (1857). Les époques militaires de la Grande Kabilie. Algiers: Bastide, Librairie-Éditeur. стр. 13—15.
- Edouard Carteron (1858). Compleḿent de l'Encycloped́ie moderne - Tome septième. Paris: Firmin Didot et Cie, Imprimeurs-Libraires. стр. 376.
- Revue contemporaine, Volume 63. Paris: Bureaux de la revue contemporaine. 1862. стр. 530.
- Alexandre Bellemare (1863). Abd-el-Kader, sa vie politique et militaire. Paris: Louis Hachette et Cie, Libraire. стр. 166.
- Recueil des notices et mémoires de la Société archélologique de la province de Constantine, Volumes 8 à 9. Constantine: Alessi et Arnolet, Libraire-Éditeur. 1864. стр. 197—198.
- Société historique algérienne (1867). Revue africaine, Volume 11. Algiers: Adolphe Jourdan, Libraire-Éditeur. стр. 370—371.
- Ferdinand-Philippe d'Orléans (1870). Campagnes de l'armée d'Afrique, 1835-1839. Paris: Michel Lévy Frères. стр. 270—274.
- Société historique algérienne (1884). Revue africaine, Volume 28. Algiers: Adolphe Jourdan, Libraire-Éditeur. стр. 327.
- Jean Baptiste Xavier Bardon (1886). Histoire nationale de l'Algérie. Paris: Ernest Leroux, Éditeur. стр. 237.
- Ferdinand-Désiré Quesnoy (1888). L'armée d'Afrique depuis la conquête d'Alger. Paris: Jouvet et Cie, Éditeurs. стр. 116—117.
- Lucien Darier-Chatelain (1888). Historique du 3e régiment de tirailleurs algériens. Constantine: Georges Heim, Éditeur. стр. 14—16.
- Léonce Grandin (1898). Le général Bourbaki. Paris: Berger-Levrault, Éditeur. стр. 34.
- Georges Yver (1927). Correspondance du général Damrémont (1837). Paris: Honoré Champion, Librairie ancienne. стр. 150—164—173.
Спољашње везе
уреди
- Abd Al-Kadir's Struggle for Truth
- Science sacrée, Revue d'études traditionnelles
- When Americans Honored an Icon of Jihad - John Kiser's video on Emir Abdelkader al-Jazairi
- Famous Quotes by Abd al-Qadir Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2012)
- „Прикуљене вијести и коментари o чланку Абделкадир”. The New York Times.
Текстови на Викизворнику:
- „Abd-el-Kadir”. The Nuttall Encyclopædia. 1907.
- „Abd-el-Kader”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). 1911.
- „Abd-el-Kader”. The New Student's Reference Work. 1914.
- „Abd-el-Kader”. Collier's New Encyclopedia. 1921.
