Вигњиште је место где је некад била турска ковачница у којој се ковало гвожђе у великим полугама. Долази од речи „вигањ“ што значи ковачница, односно ковачко огњиште. У средњовековној Србији Турци су углавном експлоатисали гвоздену руду површинским копом, а онда је топили у примитивним пећима помоћу ћумура и ковали у гвоздене полуге.

Данас у многим нашим крајевима, особито у јужној Србији, постоје места са називима Вигњиште, а која су сачувала трагове некадашњег топљења гвоздене руде и ковања. Ти трагови су најчешће сачували згуру или шљаку.

Литература

уреди
  • Феликс Каниц: Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века,
  • Риста Т. Николић: Власина и Крајиште, Антропогеографска испитивања, Насеља српских земаља, књ. XVIII, Српска краљевска академија, Београд, 1912.
  • Јован Ф. Трифуновски: О ранијем рударском центру Грделичке клисуре, Географски хоризонт, 8/4, Загреб, 1962.
  • Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.
  • Група аутора: Речник српскохрватскога књижевног језика, књига прва, Матица српска - Матица хрватска, Нови Сад - Загреб, 1967, 367,
  • Александар Стојановски: Врањски кадилук у XVI веку, Народни музеј у Врању, 1985.