Главоношци (лат. Cephalopoda) су мекушци које карактерише билатерална симетрија и код којих се од стопала образују ручице и мишићни левак. Већина главоножаца има редуковану или сасвим закржљалу љуштуру, која као рудимент постоји у унутрашњости тела (нпр. сипина кост). Једини облик са спољашњом, спиралном љуштуром је наутилус за кога се сматра да је стар око 350 милиона година. Припадају им мекушци који живе искључиво у морима. Представљају једну од најнапреднијих група међу бескичмењацима.

Главоношци
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Mollusca
Подтип: Conchifera
Класа: Cephalopoda
Cuvier, 1797
поткласе са редовима

поткласа Nautiloidea

  • †Plectronocerida
  • †Ellesmerocerida
  • †Actinocerida
  • †Pseudorthocerida
  • †Endocerida
  • †Tarphycerida
  • †Oncocerida
  • †Discosorida
  • Nautilida
  • †Orthocerida
  • †Ascocerida
  • †Bactritida

поткласа †Ammonoidea

  • †Goniatitida
  • †Ceratitida
  • †Ammonitida

поткласа Coleoidea

  • †Belemnoidea
    • †Aulacocerida
    • †Belemnitida
    • †Hematitida
    • †Phragmoteuthida
  • Neocoleoidea
    • Sepiida
    • Sepiolida
    • Spirulida
    • Teuthida
    • Octopoda
    • Vampyromorphida

Њихово тело је грађено од:

  • главе, на којој се налазе ручице и мишићни левак које опкољавају усни отвор;
  • трупа, у коме је утробна кеса у којој су унутрашњи органи.

Број ручица око усног отвора је 8, 10 или више. Ручице су мишићни и јако покретљиви органи, који по унутрашњој површини имају пијавке. Код главоношаца стопало као посебан орган не постоји, оно је преобраћено у левак и ручице.[1]

Према броју ручица главоношци се могу поделити на:

  • октоподи (Octopoda), који имају осам једнаких ручица.[1] Међу октоподима је најпознатији род хоботница (Octopus) чији представници су међу највећим бескичмењацима
  • декаподи (Decapoda), који осим осам једнаких ручица имају и две дуже ручице нарочитог облика. Ове две ручице леже латерално и завршавају се на врху лоптастим проширењима, на којима се налазе пијавке[1]. Познатији родови декапода су сипа (Sepia) и лигња (Loligo).

Нервни систем код главоножаца се састоји од неколико ганглија. Највеће нервне масе у њиховом телу су очне ганглије (лат. ganglion opticum), које представљају задебљање очних живаца и стоје у вези са можданом ганглијом. Од чулних органа, осим очију имају и статоцисте и чуло мириса.[1]

Крвни систем код главоножаца је доста сложен. Осим једног телесног срца, они имају још два (у неким случајевима још четири) шкржна срца. Срце лежи сасвим позади и помоћу две (односно четири) шкржне вене прима ареријску крв из шкрга. Од срца крећу артерије, које крв спроводе по телу. Венска крв се преко две (односно у неким случајевима четири) шупље вене доводи у шкрге, и свака од ових вена се проширује у по једно шкржно срце, које својим пулсирањем потискује венску крв у орган за дисање.[1]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д Зоологија са основима еволуционизма, др Милутин Радовановић, друго допуњено издање, Научна књига, Београд (1959). стр. 229—230

Литература

уреди
  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд
  • Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.

Спољашње везе

уреди