Жаљење је одговор на губитак, посебно неког живог бића које је преминуло, а са којим је настала веза или наклоност. Иако је конвенционално фокусиран на емоционални одговор на губитак, жаљење има и физичку, когнитивну, бихевиоралну, друштвену, културну, духовну и филозофску димензију. Често се користе као синоними, али се жаљење односи на стање губитка, а туга је реакција на губитак.

Жаљење повезано са смрћу је позната већини људи, али појединци жале због разних губитака током свог живота, попут незапослености, болести или прекида међуљудских односа.[1] Жаљење се може класификовати као физичко или апстрактно. Физичко је повезано са нечим што појединац може додирнути или измерити, као што је губитак супружника смрћу, док су друге врсте губитка апстрактније и односе на аспекте друштвене интеракције особе.

Реакције

уреди
 
Породица жали током сахране, током опсаде Сарајева 1992. године.

Плакање је нормалан и природан део жаљења. Утврђено је, међутим, да плакање и разговор о губитку није једини здрав одговор и, ако је присиљен или претеран, може бити штетан.[2][3] Одговори или радње особе у жалости, које је истраживач Џорџ Бонано назвао ружним суочавањем, могу изгледати контра–интуитивно или чак деловати дисфункционално, на пример, слављенички одговори, смех или пристрасност у тумачењу догађаја.[4] Недостатак плакања је такође природна, здрава реакција, потенцијално заштитна за појединца, а може се посматрати и као знак отпорности.[2][3][5]

Наука је открила да неки здрави људи који жале не говоре спонтано о губитку. Притисак на људе да плачу или препричају искуство губитка може бити штетан,[3] док је истински смех здрав.[2][5] Када вољена особа премине, није необично да ожалошћени пријаве да су „видели” или „чули” особу коју су изгубили. У истраживању из 2008. године, 27% испитаника који су изгубили вољену особу је рекло да имају такво искуство „контакта”.[6]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ America, H. F. (2012). Grief. Retrieved March 15, 2012, from Hospice Foundation of America: „Hospice Foundation of America - Home”. Архивирано из оригинала 2012-03-19. г. Приступљено 2012-03-20. 
  2. ^ а б в Bonanno, George A. (2004). „Loss, Trauma, and Human Resilience: Have We Underestimated the Human Capacity to Thrive After Extremely Aversive Events?”. American Psychologist. 59 (1): 20—8. PMID 14736317. doi:10.1037/0003-066X.59.1.20. 
  3. ^ а б в „New Ways to Think About Grief. Ruth Davis Konigsberg, 29 January, 2011, Time Magazine.”. Архивирано из оригинала 18. 6. 2011. г. 
  4. ^ Stix, Gary (2011). „The Neuroscience of True Grit”. Scientific American. 304 (3): 28—33. Bibcode:2011SciAm.304c..28S. PMID 21438486. doi:10.1038/scientificamerican0311-28. 
  5. ^ а б „Dance, Laugh, Drink. Save the Date: It's a Ghanaian Funeral.”. The New York Times. 12. 4. 2011. 
  6. ^ Barusch, A. (2008). Love Stories of Later Life. Oxford University Press. p. 166-168.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Жаљење на Викимедијиној остави