Корисник:Чиодица Перковић/песак16
Дуња Блажевић ( xx Загреб?), историчарка уметности и феминисткиња, једна од кључних фигура у покретању "нове уметничке праксе"[1] седамдесетих година XX века, као организовању прве феминистичке конференције у Источној Европи, одржане у Социјалистичкој федеративној републици Југославији (СФРЈ), у Београду 1978. године.[2]
Заједно са Жараном Папић и Надом Лер - Софронић[3], у просторијама Студентског културног центра (СКЦ), одржана је феминистичка конференција "Друг/ца жена. Женско питање нови приступ?“, у октобру 1978. године која је наишла на отпор и у медијима и политичким структурама СФРЈ[4]. Дуња Блажевић је, као директорка СКЦ и одговорна за одржавање конференција доживела и личне притиске, али без већих последица, јер је СФРЈ, према њеним речима: "...поштовала аутономију универзитета, а ми смо, као студентска установа били део Универзитета“.[3]
Биографија
уредиДуња Блажевић је била уредница визуелног програма Галерије Студентског културног центра (СКЦ) у Београду од 1970 – 1976. године и директорка СКЦ-а од 1976 -1979. године. Од 1980. до 1991. године била је главна и одговорна уредница ликовног програма Телевизије Београд. Са почетком ратова у бившој Југославији, Дуња Блажевић одлази у Париз, где живи до 1997. године.[5]
Због одбијања Београда да јој изда документа, Дуња Блажевић одлази у Сарајево, и тамо постаје директорка Сорошевог Центра за савремену уметност (1996 - 2010)[5] У Центру је од 2004. до 2007. године била координаторка мултидисциплинарног регионалног пројекта „Деконструкција споменика“.[6]
Професија као друштвени ангажман
уредиПрофесионални рад и друштвени ангажман Дуње Блажевић, како за време социјалистичке Југославије, тако и током ратова у Југославији, као и у пост-југословенском периоду обележило је њено интересовање за уметност, али превенствено у социјалном и политичком контексту.[7] То се одразило и на стварање другачије уметничке сцене у СФРЈ, којој је Дуња Блажевић, уз Биљану Томић, Бојану Пејић, Јасну Тијардовић, Славка Тимотијевића и друге, дала својјеврстан тон. Особеност нове сцене, указивала је на "на суштинске одреднице уметности која настаје у овом подручју: нова – зато што представља радикалан отклон у односу на традиционалну уметност; уметничка – термин који указује да јесте реч о уметности, а не о нечему што није уметност; пракса – наглашава да се ради о процесима/вршењима, а не предоминацији артефаката; истовремено је у домаћем контексту појам праксе асоцирао на филозофски појам праxис".[1]
Стога је Дуња имала једнако критички однос према социјалистичкој стварности, као и према милитаризму и национализму који су допринели распаду СФРЈ, и новој стварности која је задесила њене бивше републике.
Као кустоскиња и продуценткиња, Дуња Блажевић наставља “примењену критику” утичући на развој локалне сцене и увезујући је са глобалним токовима савремене уметности.[8]
Референце
уреди- ^ а б Радуловић, Ксенија. „Почеци концептуалне уметничке сцене у Србији”.
- ^ „Друг-ца жена. Женско питање - нови приступ?, међународни семинар 27-30. 10. 1978”. www.архиваскц.орг.рс. Приступљено 2023-06-15.
- ^ а б Михајловић, Бранка. „Интервју недеље: Дуња Блажевић”. Радио Слободна Европа (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-06-15.
- ^ Седларевић, Маја. „Дискурси о роду, идентитету и професији: животне приче жена из Србије у академској дијаспори” (ПДФ). лине феед цхарацтер у
|титле=на позицији 41 (помоћ) - ^ а б „Разговор са Дуњом Блажевић о улози Сорос Центара за савремену уметност – СЦЦА у региону и условима уметничке продукције у периоду 90их, Сарајево | центар за нове медије_куда.орг”. куда.орг. Приступљено 2023-06-15.
- ^ „Дуња Блажевић - Моноскоп”. моноскоп.орг. Приступљено 2023-06-15.
- ^ Дегордиан (http://www.degordian.com). „Дуња Блажевић”. Музеј Југославије. Приступљено 2023-06-15.
- ^ Влиди (2021-01-16). „Дејан Васић: Примењена критика Дуње Блажевић”. АИЦА Сербиа (на језику: енглески). Приступљено 2023-06-15.
Спољашње везе
уредиПреглед дела програма, пројеката и изложби које је организовала/учествовала Дуња Блажевић