Википедија

Корисник:Марија Димитријевиц/песак

Набатејци

уреди
Набатејско царство
 
Мапа Римског царства у време цара Хадријана
Отхер лангуагесНабатејски арапски (матерњи) Набатејски арамејски (службени)
Етниче групе
Арапи
Религија
Набатејски политеизам Хришћанство

Набатејанци или Набатејци ( / , н а б а т е ј ц и / ; набатејски арамејски, нбтв, вокалиyован као Набат ; арапски: Анбат, једнина النبطي, ан-Набати, у поређењу са старогрчким: Ναβαταῖος ; романизовани: Набатаиос, латински: Набатаеус ) су били древни арапски народ који је насељавао јужни Левант и делове Синаја[1][2][3][4][5][6][7]. Њихова насеља - најистакнутији претпостављени главни град Ракму (данашња Петра, Јордан)[1] - дала су име Набатене ( Старогрчки: Ναβατηνή, романизовани: Набатене ) до арапске границе која се простирала од Еуфрата до Цвреног мора.

Набатејци су се појавили као посебна цивилизација и политички ентитет између 4. и 2. века пре нове ере[8], са њиховим краљевством које је било усредсређено на слабо контролисане трговачке мреже која је донела значајно богатство и утицај широм древног света.

Описани су као жестоко независни у савременим грчко-римским извештајима, Набатејце је цар Тројан припојио Римском царству 106. године нове ере. Индивидуална култура Набатејаца, лако препознатљива по њиховој карактеристичној фино осликаној креамици, усвојена је у широку грчко-римску културу. Прихватили су хришчанство током каснијих година у римском царству. Описани су као један од најдаровитијих народа античког света и један од "најнеправедније заборављених".[9][10][11] анд оне оф тхе "мост уњустлy форготтен".[12][8]

Историја

уреди

Хеленистички период

уреди
 
Ал-Кхазнех у Петри - Јордан

Набатејци су били арапско племе које пало под јак вавилонско-арамејски утицај.[13] Прво помињање Набатејаца потиче од 312/311. године пре нове ере, када их је официр Антигона I Атенеј безуспешно напао код Села или можда у Петри током Трећег рата дијадоха ; у то време Хијероним из Кардије, селеукидски официр, поменуо је Набатејце у извештају о бици. Око 50. године пре нове ере, грчки историчар Диодор Сицилиус је у свом извештају цитирао Хијеронимуса и додао следеће: "Као што су Селекуиди покушали да их покоре, тако су Римљани неколико пута покушали да се дочепају њихове трговине".

 
Ад Деир
 
Авдат, Израел
 
Малих I
 
Ободас II и његова жена

Написали су писмо Антигони сиријским писмом, а арамејски је остао на њиховим кованицама и свим осталим натписима када су постали краљевство и када су профитирали од пада Селекуида и проширили своје границе на север источно од Јордана и тако заузели плодно земљиште. Окупирали су Хауран, а око 85. године пре нове ере краљ Арета III постао је господар Дамаска и Келесирије.

Набатејско краљевство

уреди

Петра је изграђена у 1. веку пре нове ере и развили су популацију процењену на око 20.000 људи.[14]

Набатејци су били у савезу са првим Хасмонејцима у борбама против Селеукида. Они су тада постали противници Јудејске династије и главни узрок немира у Јудеји који су довели Помпеју до тога да интервенише. Према популарном историчару Полу Џонсону, многи Набатејци су насилно покрштени у јудаизам од стране хасмонејског краља Александра Јанеја.[15] Управо је он, након што је угасио локалну побуну, извршио инвазију и заузео набатејске градове Моав и Гилијад и наметнуо је данак у још увек непознатом износу. Ободас I је знао да ће Александар напасти, те је био у могућности да нападне његове снаге у близини Гаулане уништивши јудејску војску 90. године пре нове ере.[16]

Кад је реч о Римљанима, ни њима није било лако у окршајима против Набатејаца. 62. године пре нове ере, Марко Емилије Скаур је прихватио мито од 300 талената да повуче опсаду Петре делом због лошег терена, а пре свега јер је војсци понестајало хране и залиха. Хиркану II, који је био Аретин пријатељ, Скаур је послао набатејском краљу да купи мир. Постигавши мир краљ Арета је сачувао своје поседе, укључујући данашњи Дамаск и тако постао римски вазал.[17]

32. године пре нове ере, за време владавине краља Малиха I, Ирод Велики је уз Клеопатрину подршку и помоћ, започео рат против Набатеје. Идор је опљачкао Набатеју са јаком коњицом и заузео град Келесирија и тако започео војни сукоб. Након пораза, набатејска војска се поново груписала код Канате у Сирији, али су нападнуте и поражене. Клеопатрин војсководја Атенион послао је Канатанце да помогну набатејској војсци и тај савез је поразио Иродову војску која је одмах после побегла у Ормизу. Годину дана касније, Ирод је са својом војском успешно уништио Набатеју.[18]

 
Набатејски стубови у Јудеји

После земљотреса у Јудеји, Набатејци су се побуни и напали Јудеју, међутим Ирод је одмах прешао Јордан у Филаделфију (данашњи Аман) и једни и други су поставили логоре. Вођени Елтемом, Набатејци су одбили да се предају, те је Ирод нападнувши њихов логор, довео до поновног разматрања о предаји. Збуњени због неочекиваног напада, Набатејци су ушли у битку и били су поражени. Када су се повукли у одбрану, Ирод је опседао логор Набатејаца, па су се тако неки временом од умора предали. Они који су остали понудили су 500 талената за мир, али је Ирод то одбио. Због недостатка залиха, Набатејци су били приморани да изађу из логора и да се боре, али су поражени.[19]

Арета, IV краљ Набатеје, победио је Ирода Антипу, сина Ирода Великог у бици након што је Ирод намеравао да се разведе од Аретове ћерке Фасаелиде.[20]

Римски период

уреди
 
Арабија Петраја

Као савезник Римског царства, Набатејско краљевство је било у успону током 1. века. Моћ Набатеје се простирала далеко у Арабији, дуж Цвреног мора чак до Јемена, а Петра је била космополитско тржиште, иако је трговина у граду била смањена успоном новог трговачког пута од Миос Хормоса до Коптоса на Нилу. У време Паx Романа (Римски мир) Набатејци су изгубили своје номадске навике и постали уредан, посвећен и миран народ, потпуно посвећен трговини и пољопривреди. Краљевство се налазило између Рима и пустиње, сем у време Тројана који је набатејски град Петру, претворио у римску провинцију Арабију Петрају.[21] До сада је у свету познато пет грчко-набатејских двојезичних натписа који датирају из периода од 165. до 169. познатих као Рувафа натписи. Ти натписи су приписани помоћној војној јединици коју је повукло римско савезничко племе Тхамуд. Натписи су описивали храм у ком су написане и на њима је писало да се признаје ауторитет царева Марка Аурелија и Луције Вера.[22][23]

До 3. века, Набатејци су престали да пишу на арамејском језику и почели су да користе грчки. Већ до 5. века сви су били покрштени у хришћанство.[24] Нови арапски освајачи који су убрзо ушли на територије римског царства, затекли су оно што је остало од Набатејаца, али сви су били "претворени" у сељаке. Земља Набатејског краљевства била је подељена између нових племенских краљевстава попут Кахтанита, византијских вазала, Гасанидских Арапа, химијаритских вазала и Краљевине Кинда у Северној Арабији. На град Петру је скренуо пажњу швајцарски истраживач Јохан Лудвиг Буркхард 1812. године.

Култура

уреди
 
Трговачка рута Набатејаца

Многи примери графита и натписа - углавном имена и поздрава, говоре нам о култури набатејског народа која се протезала све до северног краја Мртвог мора и сведоче нам о широкој писмености ове нације.[25] Нажалост осим неколико писама од Набатејаца није сачувана ни једна врста литературе нити је било шта забележено у античком свету. [26][27][28]

Ономастичка анализа каже да је велика могућност да су Набатејци и њихова култура имали висок и широк утицај на цео антички свет.[29] Знање о Набатејцима почиње од Диодора Сикулског (Диодор са Сицилије) грчког историчара који је говорио да су трговачки путеви Набатејаца и порекло њихове робе сматрани пословном тајном, причане су разне лажне приче да би се избегла испитивања од стране људи.[30]

Диодор Сицилиус их је у својој II књизи описао као снажно племе са око 10.000 ратника које је препознатљиво међу номадима Арабије по избегавању пољопривреде, сталног места боравка и вина. Мада и поред тога били су познати по веома профитабилној трговини тамјаном, миром и зачинима из Арабије Феликс (данашњи Јемен) по морским лукама. Такође доста су трговали по Египту са битуменом из Мртвог мора. Имали су јако суву земљу, али им је то била велика предност јер су цистерне за кишницу у облику боца које су ископавали у каменитом или глином богатом тлу пажљиво биле сакривене од освајача.[30]

Китаб ал-Табикх, Ибн Саиар ал-Варак, позната арапска куварица, има рецепт за ферментисани набатејски водени хлеб (кхубз ал-ма ал-набати). Хлеб се прави са квасцем од висококвалитетног пшеничног брашна званог самидх које је фино млевено и пече се у тандору.[31]

Жене у набатејској култури

уреди
 
Набатејска краљица Хулду

На основу кованица, натписа и савремених извора, претпоставља се да су жене у Набатејском племену имале доста права. Натписи на грбовима нам говоре о једнаким правима на имовину и наслеђе и правима да саме одлучују о истој.[32] То их је доста разликовало од суседа по питању каква би требала да буде улога жене у друштву.

Жене су такође учествовале у верским активностима и обредима, чак су и имале право да саме иду у храмове и приносе жртве.

Према археолошким налазима и изворима, упућује нам се сазнање да су жене до 1. века нове ере имале улогу и у политици Набатејаца.[33] Набатејске краљице су често биле приказиване на њиховим новчићима и керамици, како саме, тако и са краљевима. Претпоставља се да су краљице и жене чланице имале или добиле политички утицај и значај унутар њихвог народа. Такође из овога се може претпоставити да су и остале жене имале корист од тога.[34]

Иако се можда на први поглед чини да жене нису имале никаква права и да су се мушкарци фаворизовали, према изворима брак са женским чланом Набатејске краљевске породице ојачао би положај владара или оног чије право на трон није тако јако као његој жени.[35] Ово се слично дешавало и у њиховом суседству код династије Птоломеја и Селеукида. Набатејци су касније, као и ове две династије увеле могућност да се браћа и сестре међусобно венчају.[36][37]


Набатејске жене изгубиле су своју моћ и утицај, оног тренутка када је Набатејско краљевство пало под утицај Римског царства и закона.

Мода

уреди
 
Набатејска скулптура жене на камили

Није познато каква је мода била код Набатејаца током хеленистичког периода и периода романизације, али оно што је познато је да се њихова одећа није много разликовала од одеће њихових суседа Јудеја.[38] Тешко је са сигурношћу одредити какву је одећу носио народ Набатејаца јер њихова уметност није била дефинисана пре пада под утицај римског царства.

Да су Набатејци носили сличну одечу као Јудејци, говоре нам налази те одеће на оба места. Међу најчешћим бојама имамо црвену која се добијала од јеле[34] и жуту боју која се добија о шафрана, за то време пронађен је и јако редак плави текстил.[34]

Оно што се од горе наведених налаза може закључити је то да су Набатејци носили мантије и тунике од вуне. Мантије су биле шивене у грчком, а тунике (без рукава) у римском стилу. Све ово наведено ипак само одржава Набатејски стил који нам је познат од њихвог припајања римском царству, како су изгледали и шта су заправо носили као Набатејци пре прихватања туђих култура не знамо.[39]

 
Набатејска краљица Шакилат са краљем

Жене су носиле исто што и мушкарци, римске тунике и грчке мантије, само су још уз то носиле шал који би се јако танко шио и на крајевима би имао ресе.

Када посматрамо новчиће, можемо потврдити велики утицај грчке и римске културе. Набатејски краљеви су на кованицама приказивани глатко обријани, дуге увијене косе, док су са друге стране краљице приказиване са велом преко главе, увијене косе, јако дугих туника и високих оковратника. Страбон је писао да је љубичаста тканина била везана за Набатејске краљеве: "Излазили су напоље без туника опасаних око слабина и са папучама на ногама - чак и краљеви, иако је код њих у питању љубичаста боја".[40]

Језик

уреди

Историчари као што су Ирфан Шахид[41], Варвик Бол[42], Роберт Г. Хојланд[43], Мајкл C.А. Мацдоналд[44], верују да су Набатејци причали арапским језиком и да им је то био матерњи. Са друге стране Џон Ф. Хили каже да су Набатејци говорили арапски језик, али су као Персијанци у формалне сврхе користили арамејски, поготово за натписе.[45] Властита имена на њиховим натписима сугеришу да су били Арапи под арамејским утицајем, али су они већ имали неке трагове арамејске културе када се први пут појављују у историји. Неки аутори сафаитских натписа, индетификовали су се као Набатејци.[46]

Религија

уреди

Као последица велике трговине Набатејаца, десили су се разни културни утицаји који су достизали чак и обалу Црвеног мора у јужној Арабији. Душара и Ал-Уза су били богови у које су веровали Набатејци у Петри.[47] Душара је врховни бог Набатејског краљевства који је био приказиван као "Бог нашег господара" - У кога верује краљ, вероваће и народ јер је Бог уз краља.[48]

 
Орао, симбол заштите набатејских гробница

Душара потиче од арапског језика "Дху асх-Схара", што је у преводу "Један од Шаре" планинског ланца који се налази југоисточно од Петре, можда више позната као планина Сеир.[47] Душара је врло вероватно био повезан са небесима, мада је једна верзија приче повезује са шумом.[49] Орао је био симбол бога Душаре[50] , али је био и коришћен у Хегри као знак заштите од крађе гробница.[51]

Душара би могао да се поистовети са Рудом, другим арапским богом, јер се према натписима из Хегре претпоставља да је Душара био повезан или са Сунцем или са Меркуром попут Руда.[48] "Његов трон" се често помињао у натписима, одређена тумачења кажу да се мисли на Душарину жену, богињу Харишу која је вероватно била соларно божанство.[49]

 
Набатејски идол у музеју у Јордану

Сматра се да је народ у Петри веровао да је Душарина жена ипак била богиња ал-Уза, богиња којој је посвећен храм крилатих лавова.[52] На основу тога изводи се претпоставка да су Душара и ал-Уза били божански пар и да је храм Каср ал Бинт посвећен Душари, а храм ал-Уза његовој жени. Оно што је релевантније од ове теорије је да је храм посвећен врховној богињи Набатејаца, али се њен тачан идентитен не зна.

Бројне набатејске рељефне бисте које су индетификовали Нелсон Глуек и Кхирбет ет-Тану као северносиријску богињу Атаргатис, поистовећене су са богињом ал-Уза.

Са друге стране, када су Римљани испитивали Набатејце, Душара је имао врло велики утицај међу њима, без обзира што је изгубио краљевску привилегију. Највеће сведочанство о статусу Набатејског бога након пада њиховог краљевства било је током прославе хиљаду година од оснивања Рима, када је Душара прослављен у Босри куацњем новчића у његово име Ацтиа Душара (повезујући Душару са царом Августом након победе код Акције). Душара је био поштован и у време арапског цара Филипа, али на грчки начин.[48]

Друга божанства у Набатеји су били Изида, Балшамин и Ободат.[52]

 
Идол набатејске богиње

Жртвовање животиња је било нормално, а када је Порфирије написао књигу о уздржавању од једења меса у 3. веку, наводило се да се у Думи жртвовао седмогодишњи дечак и да се сахранио испод олтара. Наравно то се одмах пренело на целокупан Набатејски народ, али је та теорија оспорена због недостатка доказа да су сви били канибали.[53]

Овај народ је своје богове представљао као безличне стубове или блокове. Њихови најчешћи споменици боговима, познатији као "Богови блокови", укључивали су одсецање целог врха брда или литице, како би остао само блок. Током грчког и римског утицаја, њихови богови су постали антропоморфни и били су представљени са људским цртама.[54]

Пољопривреда

уреди

Област коју су заузимали Набатејци била је јако сува, можда не као што је данас, али је то и тада била пустиња и захтевала је тоталну другачију технику за бављење пољопривредом. Прво би направили ископали један велики левак, у средину би засадили воћку пре кишне сезоне. Када дођу кише у те пределе (обично буде једна, понекад две) сва вода која је пала се спушта у левак где је засађена биљка. Потом би се та вода унутар левка задржала и тако наводњавала биљку.

 
Набатејска цистерна

Средином 50. година прошлог века, Мајкл Евенари је са својим тимом истраживача поставио истраживачку станицу у близини Авдата. Фокусирао се на релевенатност технике коју су користили Набатејци и касније је доказао да системи сакупљања и задржавања кишнице много боље функционишу него када вода стално протиче.[55]

Још једно истраживање је извршено 1957. године када се један истраживач [непотпуна информација] такође фокусирао на механизме наводњавања древних народа, али је извео закључак да је њима заправо био циљ да повећају акумулацију леса да би повећали услове за пољопривреду.

Архитекте и клесари

уреди
  • Аполодор из Дамаска - био је грчко-набатејски архитекта и инжењер из Дамаска у римској Сирији који је био познат током 2.века нове ере. Његова масивна архитектонска постигнућа донела су му велику популарност током периода живота. Он је био један од ретких чије је име и дан данас познато и које није заборављено, а заслужан је за неколико иновација на истоку у римском царству, као што је претварање куполе у стандард сваке грађевине.[56]
  • Wахб'аллахи - био је клесар из 1. века нове ере који је радио у Хегри.[57] Био је брат клесара 'Абдхаретата и отац 'Абд'ободата. На набатејским натписима је наведен као клесар на најстаријем гробу у Хегри који је претпоставља се настао у време краља Арете IV у 1. веку пре нове ере.[58]
  • 'Абд'ободат син Wахб'аллахија - наследио је оца као клесар, те се подаци о њему налазе на пет натписа на гробницама, што је закључује се био типичан занат за Хегру.[59] Четири од пет се могу повезати са владавином краља Арете IV и Малиха I у 1. веку пре нове ере. Био је веома угледан занатлија и друга генерација набатејских архитеката. Сматра се главним клесаром једне од две главне школе набатејских клесара, којој су припадали његов отац и његов стриц. [60]
  • 'Афтах - је набатејски клесар који је био истакнут почетком треће деценије 1. века нове ере.[61] Исто се бавио гробовима у Хегри и његово име се налази на натписима чак 8 гробница и на једној као главни клесар. Његови радови датирају у време касне владавине краља Арете IV. Главни је представник једне од две клесарске школе у Хегри, не зна се да ли је то иста школа у којој је био представник 'Абд'ободат.
  • Халаф'аллахи - као и претходна три, био је познати клесар у граду Хегра у 1. веку. Његово име се налази на две гробнице, као главни клесар и то исто у време владавине Арете IV. Први гроб који може бити исклесан отприлике у 26-27. години нове ере, радио је са клесарем 'Афтахом, стога је распоређен са њим у радионицу. Халаф'аллахи је био задужен за извршење једноставне гробнице за особу из очигледно средње класе, али је такође познат по томе што је био главни извођач за изградњу гробнице једном од локалних војних званичника.[62]

Набатејске архитекте и клесари су заправо били извођачи радова, који су преговарали о трошковима одређених типова гробница и укрса на истим. Због тога, гробнице су рађене у зависности од тога каквог је финансијског статуса наручиоц и наравно какви су му захтеви.

Археолошка налазишта

уреди

Јордан

уреди

Сирија

уреди

Северозападна Саудијска Арабија

уреди

Пустиња Негев, Израел

уреди
  • Пут тамјана - пустињски градови у Негеви:
    • Ободас (Авдат), град са набатејским храмом
    • Елуса (Халуза), град, путна станица
    • Мампсхис (Мемфис), путна станица
    • Шивта, византијски пољопривредни град са Набатејцем, римским претходником

Јужни Синај, Египат

уреди
  • Дахаб: ископана набатејска трговачка лука

Такође видети

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б „Набатаеанс”. ливиус.орг. Приступљено 31. 8. 2015. 
  2. ^ „Херод | Биограпхy & Фацтс”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). 29. 6. 2023. 
  3. ^ „Солвинг тхе Енигма оф Петра анд тхе Набатаеанс - Библицал Арцхаеологy Социетy”. Библицал Арцхаеологy Социетy. 6. 4. 2017. 
  4. ^ Боwерсоцк, Глен Wаррен (1994). Роман Арабиа (на језику: енглески). Харвард Университy Пресс. ИСБН 9780674777569. 
  5. ^ Цатхерwоод, Цхристопхер (2011). А Бриеф Хисторy оф тхе Миддле Еаст (на језику: енглески). Литтле, Броwн Боок Гроуп. ИСБН 9781849018074. 
  6. ^ Инцорпоратед, Фацтс Он Филе (2009). Енцyцлопедиа оф тхе Пеоплес оф Африца анд тхе Миддле Еаст (на језику: енглески). Инфобасе Публисхинг. ИСБН 9781438126760. 
  7. ^ Хорнблоwер, Симон; Спаwфортх, Антонy; Еидиноw, Естхер (2012). Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy (на језику: енглески). ОУП Оxфорд. ИСБН 9780199545568. 
  8. ^ а б Таyлор, Јане (2001). Петра анд тхе Лост Кингдом оф тхе Набатаеанс. Лондон: I.Б.Таурис. пп. 14, 17, 30, 31. ISBN 9781860645082. Retrieved 8 July 2016.
  9. ^ Taylor, Jane (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. London, United Kingdom: I.B.Tauris. стр. centerfold, 14. ISBN 978-1-86064-508-2. „"The Nabataean Arabs, one of the most gifted peoples of the ancient world, are today known only for their hauntingly beautiful rock-carved capital — Petra."” 
  10. ^ Taylor, Jane (2002). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00849-6. 
  11. ^ Grant, Michael (2011-12-30). Jews In The Roman World (на језику: енглески). Orion. ISBN 978-1-78022-281-3. 
  12. ^ Elborough, Travis (2019-09-17). Atlas of Vanishing Places: The lost worlds as they were and as they are today (на језику: енглески). White Lion Publishing. стр. 52. ISBN 978-1-78131-895-9. 
  13. ^ Lipiński 2000.
  14. ^ „A City Carved in Stone”. Petra: Lost City of Stone. Canadian Museum of Civilization. 7. 4. 2006. Приступљено 7. 2. 2011. 
  15. ^ Johnson, Paul (1987). A History of the Jews. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-79091-4. 
  16. ^ Josephus, Flavius (1981). The Jewish War. 1. Trans. G. A. Williamson 1959. Harmondsworth, Middlesex, England: Penguin. стр. 40. ISBN 978-0-14-044420-9. 
  17. ^ Josephus 1:61, p. 48.
  18. ^ Josephus 1:363–377, pp. 75–77.
  19. ^ Josephus 1:377–391, pp. 78–79.
  20. ^ Antiquities of the Jews. Josephus. стр. 18.109—118 or 18.5.1. 
  21. ^ Smith, William Robertson (1911). „Nabataeans”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 146 to 147. 
  22. ^ Macdonald, Michael C. A. (2009). Literacy and identity in pre-Islamic Arabia. Variorum collected studies series. Farnham, GB: Ashgate Variorum. стр. 1—26. ISBN 978-0-7546-5965-5. 
  23. ^ Fisher, Greg (2020). Rome, Persia, and Arabia: shaping the Middle East from Pompey to Muhammad. London New York: Routledge, Taylor & Francis Group. стр. 51—56. ISBN 978-0-415-72880-5. 
  24. ^ Rimon, Ofra. „The Nabateans in the Negev”. Hecht Museum. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 7. 2. 2011. 
  25. ^ „The Dead Sea Scrolls - Browse Manuscripts”. The Dead Sea Scrolls - Browse Manuscripts. 
  26. ^ The carbonized Petra papyri, mostly economic documents in Greek, date to the 6th century: Glen L. Peterman, "Discovery of Papyri in Petra", The Biblical Archaeologist 57 1 (March 1994), pp. 55–57.
  27. ^ P. M. Bikai (1997) "The Petra Papyri", Studies in the History and Archaeology of Jordan.
  28. ^ Marjo Lehtinen (December 2002) "Petra Papyri", Near Eastern Archaeology Vol.65 No. 4 pp. 277–278.
  29. ^ Macdonald, M. C. A. (1999). „Personal names in the Nabataean realm: a review article”. Journal of Semitic Studies. XLIV (2): 251—289. doi:10.1093/jss/xliv.2.251. 
  30. ^ а б J. W. Eadie, J. P. Oleson (1986) "The Water-Supply Systems of Nabatean and Roman Ḥumayma", Bulletin of the American Schools of Oriental Research.
  31. ^ Nasrallah, Nawal (2007). Annals of the Caliphs' Kitchens. Brill. 
  32. ^ Archaeometry (MAA), Mediterranean Archaeology and (2013-01-01). „WOMAN IN THE NABATAEAN SOCIETY”. M. Alzoubi, E. Al Masri, F. Al Ajlouny. 
  33. ^ Joseph, Suad; Zaatari, Zeina (2022-12-30). Routledge Handbook on Women in the Middle East (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-351-67643-4. 
  34. ^ а б в Esler, Philip F. (2017-02-15). Babatha's Orchard: The Yadin Papyri and an Ancient Jewish Family Tale Retold (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-107990-0. 
  35. ^ Fāsī, Hatūn Ajwād (2007). Women in Pre-Islamic Arabia: Nabataea (на језику: енглески). Archaeopress. ISBN 978-1-4073-0095-5. 
  36. ^ Graf, David F. (2019-04-23). Rome and the Arabian Frontier: From the Nabataeans to the Saracens (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-429-78455-2. 
  37. ^ Richard, Suzanne (2003). Near Eastern Archaeology: A Reader (на језику: енглески). Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-083-5. 
  38. ^ Ḥak̲lîlî, Rāḥēl (2005). Jewish Funerary Customs, Practices And Rites In The Second Temple Period (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-12373-1. 
  39. ^ Stuckenbruck, Loren T.; Gurtner, Daniel M. (2019-12-26). T&T Clark Encyclopedia of Second Temple Judaism Volume Two (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-66095-4. 
  40. ^ Healey, J. F. (2015-08-27). The Religion of the Nabataeans: A Conspectus (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-30148-1. 
  41. ^ Rome and the Arabs, Dumbarton Oaks, p. 9.
  42. ^ Rome in the East, Routledge, p. 65.
  43. ^ Language and Identity: Arabic and Aramaic, Scripta Classica Israelica vol. XXIII 2004, p. 185.
  44. ^ Arabs, Arabias and Arabic before Late Antiquity, Topoi. Orient-Occident Année 2009 16-1 p. 309.
  45. ^ John F. Healey, 'Were the Nabataeans Arabs?' Aram 1 (1989), 43.
  46. ^ Al-Jallad, Ahmed (2015). An Outline of the Grammar of the Safaitic Inscriptions. Leiden: Brill. стр. 19. ISBN 978-90-04-28929-1. 
  47. ^ а б Javier Teixidor (8. 3. 2015). The Pagan God: Popular Religion in the Greco-Roman Near East. Princeton University Press. стр. 83. ISBN 978-1-4008-7139-1. 
  48. ^ а б в Jane Taylor (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. I.B.Tauris. стр. 124—151. ISBN 978-1-86064-508-2. 
  49. ^ а б Francisco del Río Sánchez (4. 12. 2015). Nabatu. The Nabataeans through their inscriptions. Edicions Universitat Barcelona. стр. 118. ISBN 978-84-475-3748-8. 
  50. ^ Rough Guides (1. 11. 2016). The Rough Guide to Jordan. Apa Publications. стр. 395. ISBN 978-0-241-29849-7. 
  51. ^ Mahdi al-Zoubi: Nabataean Practices for Tombs Protection - p. 3.
  52. ^ а б Alpass, Peter (2013-06-13). The Religious Life of Nabataea (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-21623-5. 
  53. ^ Healey, John F. (2001). „Ritual Actions: Offerings”. The Religion of the Nabataeans: A Conspectus. Religions in the Graeco-Roman World (136) (print изд.). BRILL. стр. 161–163 [ 162 ]. ISBN 978-90-04-10754-0. Приступљено 30. 3. 2024. 
  54. ^ „Biblical Archaeology Review, May/June 2016, page 20”. Архивирано из оригинала 2018-04-05. г. Приступљено 2016-05-27. 
  55. ^ Johnson, Douglas L.; Lewis, Laurence A. (2007). Land Degradation: Creation and Destruction (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-1948-0. 
  56. ^ Landart, Paula (2015). Finding Ancient Rome: Walks in the city. 
  57. ^ Keller, Daniel (2007). Rainer Vollkommer (Hrsg.): Künstlerlexikon der Antike . Over 3800 artists from three millennia. Nikol, Hamburg 2007. Nikol. стр. 947. ISBN 978-3-937872-53-7. 
  58. ^ Healey, John (1994). „The Nabataean Tomb Inscriptions of Mada'in Salih”. Journal of Semitic Studies Supplement. 1 (Oxford University Press): 154—162. 
  59. ^ Zbigniew, Fiema (1987). „Remarks on the Sculptors from Ḥegra”. Journal of Near Eastern Studies. 46 (1): 52—53. 
  60. ^ Keller, Daniel (2007). Abd'obodat. In: Rainer Vollkommer (Herausgeber): Künstlerlexikon der Antike. Über 3800 Künstler aus drei Jahrtausenden. Nikol. ISBN 978-3-937872-53-7. 
  61. ^ Keller, Daniel (2007). Aftah. In: Rainer Vollkommer (editor): Künstlerlexikon der Antike. Over 3800 artists from three millennia. Nikol. стр. 6. ISBN 978-3-937872-53-7. 
  62. ^ Negev, Abraham. Nabatean Necropolis. стр. 219. 
  63. ^ „Nabataea: Medain Saleh”. nabataea.net. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marija_Dimitrijevic/песак&oldid=27821180”