Корисник:Милица Веселиновиц/песак

Karfiol

Karfiol( lat. Brassica oleraceaje var. botrytis ) je povrtarska (uzgojena sorta) divljeg kupusa, biljka iz familije Brassicaceae. Пореклом је из Мале Азије и Медитерана.

Значај

Карфиол је једногодишња купусњача, припада групи најкалитетнијег поврћа код кога се за исхрану користи неразвијена збијена цваст (глава, „ружа”)најчешће беле боје. „Ружа” у исхрани се користи свежа, као вариво, маринирана или дубоко замрзнута. Јестиви делови могу садржати много сирових протеина са значајним садржајем есенцијалних аминокиселина, витамина C, а посебно витамина Б2, гвожђа и фосфора. Енергетска вредност карфиола је (98кЈ).

Морфолошке особине

• Корен карфиола је вретенаст и разгранат, слабије развијен него код купуса.

Љубицасти карфиол

• Стабло је висине 20-80 цм.
• Лист је крупан, елипсастог облика глатке површине са слабије или јаче назубљеним ивицама. Листови розете су седећи, тамнозелене или сивозелене боје са израженом нерватуром.
• Ружа настаје када карфиол има 9-12 листова и као резултат интезивног раста вршног пупољка. Ружа је бела, светложуте, зелене или црвене боје, слабије, јаче или потпуно прекривена листовима розете. Деловањем директонг Сунчевог зрачења мења боју,при чиме се губи квалитет. Из доњих и горних делова руже обарзује се цветна стабла.

Жути крафиол

• Цвет је ситан као и код осталих купусњача.
• Цваст је разграната метлица.

Сорте карфиола су:

• ерфуртски тип
• италијанки тип
• ерфуртски рани тип
• снежна груда тип
• дански екснопм тип
• трогирски касни тип

Услови успевања

Карфиол је осетљив на високе темпертуре. Оптимална температура за раст је 18 °Ц, док на 25 °Ц долази до заустављања раста и цветања. Најбоље успева на влазност земљиста од 80%  ПБК и 85% релативне влажности ваздуха. Најбоље успева на средње тешким плодним земљиштима неутралним до слабо кисле реакције земљиста.

Технологија производње

Карфило се гаји на првом месту у продореду уз ђубрење оранским ђубривом. Добре преткултуре су легуминозе, салата, спанаћ, кромпир, а не треба га гајити после биљака из исте фамилије. Најчешће се гаји из расада. За садњу карфиола на 1ха потребно је 300-400 семена. Ране и средњеране сорте саде се на растојању редова 50-70цм, у реду 45-60цм, а касне на веће растојање 60-70цм. У пролеће сади се током алприла, а крајем јуна и почетком јула за јесењу бербу. Карфиол захтева довољно влаге у земљишту и зато се редовно залива(2-6 пута зависно од времена и услова гајења) Редовно заливање обезбеђује неопходну потребу „руже” за релатвину влажност ваздуха. Бере се у технолошкој зрелости, а може се започети када „ружа” има пречник 10-15цм. Бере се при сувом времену одсецањем „руже” са или без некоилико листова розете.

• Производња семена у континенталним условима је тешка због дуге вегетације и осетљивости на високе температуре у фази цветања. Производња се у континенталним условима започиње зимском светвом и пикирањем у засићено простору са грејањем, и раном садњом у пролеце и то развијеног расада у фази 10-12 листа. Садња се обавља на растојању од 50-70цм и у реду 40-50цм. У медитеранском подручју сетва је крајем септембра, а садња у октобру. Сазревање семена је крајем јула са оставреним приносом од 200-400кг/ха.

Ботаничка класификација карфиола

Класификација се врши на основу хабитуса биљке, својства листова и цвастиЕрфутска – дуги листови, беле цвасти, слабо заштидене, сколоне разрастању (нпр. сорта Супримаx);

• Алфа – велики број листова и слабо заштидена цваст (новије сорте

добро заштидене);

• Мецхелсе – Белгијске сорте, срдење бујне за производњу у

заштиденом простору;

• Лецерф – Француског порекла, бујног пораста и

неуједначених цвасти;

• Јесењи оријаши – изразито бујне биљке, добро заштидена цваст,

приносне, пореклом са медитерана;

• Талијански оријаши – зимске сорте бујног раста и доро

заштидених цвасти;

• Wалцхерсе – отпорна на ниске температуре ( у фази розете и

до -10оЦ).

Видети још

исхрана/карфиол-састав-и-лековито-дејство

Литература

• Бранка Лазић: Повртарство, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, прво издање 2003.