Корисник:Невена Стевановиц/песак

Беатрис (хол. Беатријс) је средњохоландска маријанска легенда из четрнаестог века. Једини рукопис у коме је легенда преживела датира нешто пре 1374. године и сачуван је у Националној библиотеци Холандије у Хагу. Пошто оригинално дело није имало наслов, Вилем Јозеф Андреас Јанкблут је користио име главног јунака Беатрис, назив који је од тада широко прихваћен. Прича вероватно није била нарочито популарна у средњем веку, јер је само једна верзија приче преживела у рукопису луксузне колекције из 1374. године, вероватно из Брисела . Прича је доживела књижевни тријумф након поновног откривања, са публикацијом W.Ј.А. Јанкблута 1841. године.

Порекло

Прича о Беатрис је била позната већ неко време. Аутор је инспирацију пронашао у збирци цистерцитског монаха Цезарија Хеистербашког, која је садржала 746 примерака или прича о чудима. Прича о Беатрис, о заљубљеној и грешној монахињи укључена је у његовим делима "Диалогус Мирацулорум" (1223) и "Либри Оцто Мирацулорум" (1227), додуше у латинској верзији. Управо је ова верзија била основа многобројних превода приче о Беатрис на народни језик. Из студије Роберта Гиета из 1927. чини се да је на основу ове чудесне приче направљено 54 средњовековних верзија и 147 каснијих адаптација. Међутим, радња ових прича је увек била иста, где управо разрада нашег средњохоландског аутора јасно прави разлику. Чињеница да средњохоландска верзија садржи око двадесет пута више речи од латинске верзије даје представу о доприносу овог писца.

Садржај дела

Прича о Беатрис, заснован на пример из збирке Цезарија Хеистербашког, је потпуно прилагођен средњенизоземском аутору, иако је поштовао основни план: бежање из манастира, живот у свету и неуочљиви повратак. Почетак приче је увелико проширен. Код Цезарија и других ради се о побожној монахињи коју куша ђаво, али код овог аутора добијамо детаљан опис узрока и мотива. Аутор посвећује више од 40 стихова опису „љубави“ и њених последица по човека и у неким стиховима показује своје разумевање заблуда монахиње.

Беатрис је прелепа, млада девојка доброг порекла (18-24) која је дошла у манастир одвојивши се од света за који је пре знала. Још од своје дванаесте године је била заљубљена у дечака којег је познавала из детињства и не могавши више да размишља о њему, шаље му писмо. Он што пре долази до манастира у којем она борави, и договарају се да побегну осам дана касније. Дошло је време, усред ноћи, после јутрења , Беатрис оставља свој хабит и кључеве са кипом Марије. Одлази у доњем вешу у манастирску башту где се љубавници састају под Рђастом ружом,(лат. Роса рубигиноса) која је традиционални симбол љубави. Да је Беатрис била угледна дама, види се из дела у којем младић предлаже да се тамо играју пријатељски, на шта Беатрис реагује љутито и огорчено. Тим поступком показује да она није жена лаког морала којадопушта да је изведу на ливаду, већ да жели да са присношћу сачека док не легну у велелепни кревет. (310-364). Са пет стотина фунти сребрног новца које је младић понео са собом, седам година живе богатим, безбрижним животом и имају двоје деце. Након безбрижних седам година, следи седам тешких година захваћене сиромаштвом (398-418).

Када избије глад (419-424), њен муж бежи и оставља Беатрис саму са децом (425-432). Због свог племићког порекла, превише је поносна да би просила. То треба учинити унутар градских зидина, где би се она могла лако препознати. Стога она радије продаје своје тело, што се ради тајније, односно ван градских зидина (433-466). После још седам година, она схвата да је проституција велики грех. Ово мотивише Беатрис да остави свој понос по страни и почиње да се моли Девици Марији. Одабиром скитничког живота, она не мора да се понижава у свом граду (483-558). Упркос свом грешном начину живота, Беатрис остаје верна Марији молећи јој се сваки дан (467-473). У својим молитвама моли за опроштај својих великих грехова и чак се позива на Теофила великог грешника којег је Марија спасила. На тај начин она се приближава свом некадашњем манастиру и налази уточиште код милосрдне удовице (559-575).

Беатрис, природно, гори од радозналости и пита удовицу за девојку која је пре четрнаест година побегла из манастира. Удовица, увређена на такву помисао љутито говори Беатрис да је она идаље узорна, света монахиња, при чему Беатрис открива да је њено одсуство прошло непримећено (576-619). Ноћ проводи плачући и када коначно заспи, у сну је позвана да поново заузме своје место у манастиру (620-700).

Она сумња да ли је то реалност и тражи од Бога потврду. У сну јој се три вечери заредом јавља иста визија. Након треће визије, у сред ноћи она оставља своју децу код удовице, покривши их својом одећом, и враћа се у манастир где заиста налази отворена врата и свој хабит и кључеве код кипа Марије (700-864). Удовица води децу код игуманије, која се залаже за њену подршку да се стара о њиховом образовању (865-918). На годишњој посети игумана, Беатријс исповеда своје грехе и опроштено јој је. Игуман ће пренети њену причу да би и други научили из ње. Он такође брине о Беатрисиној деци. На крају дела се њено име први пут помиње (919-1038).

Ова последња фаза, уз посету игумана и исповест Беатрис, је додатак средњехоландског аутора. Исповест се није појавила у Цезаријевој верзији. Деца и удовица која је бринула о њима такође су изум овог аутора.

Аутор

Аутор је остао непознат. Неки верују да је био „говорник“ из Брабанта, професионални елокуционист који је зарађивао за живот путујући од места до места са својим причама. То би могло да се закључи из његове уводне реченице "Вандицхтен цомт ми цлеине бате", која се тумачи као типична притужба писца. За текст се каже да је настао у 14. веку и да су вероватно постојале старије верзије на средњехоландском од једине која је преживела у рукопису Хашке збирке. Прича је очигледно била намењена дворској, аристократској публици, што се може закључити из различитих сцена и њеног става. Према Гијету, аутор је био велики песник, али и посебно проницљив посматрач и психолог. Он нас уводи у причу о проститутки која не може да заборави свој стари живот, и о прилично неозбиљном љубавнику. Он не оклева да исприча страшне авантуре своје јунакиње, али то чини на начин да се читалац саосећа са њом, и да разуме истинску страст која ју је навела да се упусти у ову авантуру и показује искрено саосећање према Беатрис у несрећној фази њеног живота. Претворио је причу о чуду у веома хуману причу о страсти, пропадању и спасавању младе жене. Фритс ван Остром такође говори о аутору као о правом књижевнику који је успео да састави фасцинантну животну причу од материјала доступног у многобројним причама о Девици Марији. За средњовековног писца, он много обраћа пажњу на оно што се дешава у Беатрисиној глави. Њени безбројни унутрашњи разговори, молитве и реакције сведоче о великој емпатији.

Према Гијету, постојала су два аутора. Оригинална песма, према његовим речима, завршавала се стиховима 859-864 где је дат побожан закључак причи.

Питање једног или два аутора наставило је да окупира академску заједницу од тада и изазвало је одређене контроверзе. До данас није пронађено општеприхваћено решење. За аристократску публику којој је прича првобитно била намењена, прича је могла да се заврши овде. Беатрис је била у праву, избегнута је срамота за њену породицу, збринута су деца, а исповест је заправо била само по себи ствар за људе 14. века. Али аутор или његов наследник није желео да остане на томе и додаје још 174 стиха у којима је исповест централна. У визији (932-970) постаје јој јасно да покајање није довољно. Једини излаз за опроштај је исповест. Са тим она одлази код игумана у посету и исповеда се (974-981). На овај начин јој је опроштено и морал приче је јасан. Исповест је неопходна за спасење душа. У својој докторској тези из 2006. Ролан Драук, на основу стилских и семиотичких истраживања, долази до закључка да је Беатрисина исповест од истог аутора и да заиста припада причи, како би је закључио на исправан начин.