(аутх. Ноwо Проссперо, 2009.)... Прича страшног кнеза... Једнога дана када је мали Гајан брао цвеће по ливади на обронцима Великог Паланчишта у близини дворца породице Ћолисимо, крај њега је прошао на коњској запреги јунак ове приче Черчил. Черчил је зауставио запрегу и упитао Гајана шта ради на обронцима овако великог царства, а Гајан је одговорио да бере некакво цвеће и да то цвеће има опојан мирис. Тада је Черчил узео из руку Гајана киту цвећа, коју је држао у руци, а потом је донео до носа и удахнуо мирис те чудне биљке. Убрзо је Черчил наставио да гони коње ка дворцу Ћолисимо. Почео је да пада мрак, а мали Гајан је и даље брао то чудновато цвеће... ...идући према дворцу Ћолисимо Черчил се више пута освртао према ледини на којој је испратио малог Гајана, често помишљајући да се врати и узме у наручје то изузетно мирољубиво и помало чудно биће. Мали Гајан је природни баланс између живота окорелог света и мира локалне сујете, а пренесно у овој причи, прекретница ње саме. Опуштен у свом држању, лаган у ходу, пркосан у додиру са осталим светом мали Гајан успева да бере камилицу по царству Великог Паланчишта, не знајући да бере задње примерке те лековите и чаробне биљке. Можда неком баш затреба та стабљика која се налази у Гајановој руци, можда, пак то неко покуша да узме од малог Гајана? Епилог догађаја који ћу вам испричати, није нимало леп, ал, за разлику од других досадних прича, бар је истинит. Збило се некад у Великом Паланчишту, тој вечно хладној постојбини једног од најстрашнијих кнезова икада досад. У дворцу на највећој тачки Паланчишта, у језгру злобне породице Ћолисимо, пребива страшни кнез Ћолисимо. Био је толико окрутан према себи, до те мере да није обраћао пажњу на остале, око себе, а његова суровост и морбидне ситуације се и данас препредају уз тајно окупљање сељана, чији преци памте и носе ожиљке Ћолисимове тиранске владавине. Његов верни слуга, домар, ложач, десна рука, добронамерни Черчил, који и поред своје доброте, када се нађе у немилости кнеза Ћолисима, зна и те како да испољи свој гнусни механизам покварене свести, живео је нераздвојан од кнеза. Никада нису нашли заједничку реч, али су се поприлично добро орјентисали и усмеравали интересе ка својим задовољствима, а то је за великог кнеза била камилица и њен благи мирис. У то време кнез Ћолисимо је много пушио смотану камилицу у краљевски табак, претача данашње модерне цигарете. Велики дим који је избијао из тог огромног смотуљка се дизао до стропа мрачног дворца, чинећи призор раван хорорском доживљају. Ноћима кроз дим камилице јездио би страшни кнез Ћолисимо и дубоко смишљао како да узме душе сељана из свог царства, а повремено би пуштао дим из носа, разбијајући монотонију зрака у пределу сопственог и префињено избалансираног струка. Но, вратимо се на почетак...Час поглед упути Черчил ка Гајану, час поглед ка двору кнеза Ћолисима, који се надвисивао изнад сваке ситуације, а нарочито петком пред Велики дан. Мирно, попут лаганог ветра из балзамованог тела, Черчил утера запрегу у дворац. Беше ноћ, ветар поче да размиче пролаз страшним вилама и сподобама, које започеше игру неизвесности у дворцу умрле чежње...