Крајпуташи у Вучковици
Крајпуташи у Вучковици налазе се поред пута Гуча−Ивањица у селу Вучковица, Општина Лучани. Подигнути су члановима фамилије Виторовић страдалим у Првом светском рату: војницима Милисаву, Андрији и Трифуну.[1] Споменици су у потпуности уништени у саобраћајном удесу 6. јула 2020. године.
| Крајпуташи у Вучковици | |
|---|---|
 Првобитан изглед споменика Виторовићима − војницима Милисаву, Андрији и Трифуну (уништени 2020. године) | |
| Опште информације | |
| Место | Вучковица |
| Општина | Општина Лучани |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 20. век |
Опис
уредиТри крајпуташа у облику су стуба од сивог пешчара. Сродних су одлика и рад истог мајстора, каменоресца Сретена Мињовића из Рашчића,[2] Преостали споменик представља новију копију крајпуташа подигнутог Тривуну Виторовићу.
Испод декоративних крстова урезани су текстови епитафа који се настављају на десном боку и полеђини споменика. На супротним странама приказани су, у форми статусних симбола, оружје и лични предмети покојника.[3] У урезима и на обојеним пољима присутни су остаци првобитне полихромије.[4]
Стање споменика
уредиСпоменици су били добро очувани све до 6. јула 2020. године, када су у потпуности уништени у саобраћајном удесу.
Крајпуташе је обновио потомак Милисав Виторовић према фотографијама крајпуташа које се чувају на Викимедијиној остави.
Епитафи
уредиКрајпуташ Милисаву Виторовићу (†1917)
- Ој путниче српски роде
- ти не жали мало стати
- овај спомен прочитати
- моје име поменути
- ђе остадок и живот дадок
- I маја 1917. год
- МИЛИСАВ ВИТОРОВИЋ
- из Вучковице
- Војник II позива 10. пука
- који оде са српском војском
- и свој живот изгуби
- у својих 40 г. свог живота
- и остави своју ожалошћену породицу.
- Збогом сине збогом роде мијо
- ја се више повратити нећу
- а ви мени упалите свећу.
- Овај спомен подиже му
- његов син Миломир и жена Милојка.[1]
Крајпуташ Андрији Виторовићу (†1915)
- Ој путниче мили роде
- умољено стани овде
- и прочитај овај спомен
- почiв.
- АНДРИЈЕ ВИТОРОВИЋА
- из Вучковiце
- Тек што беше у најлепшем цвету
- кости моје осташе у свету.
- Kао српском војнику
- у својих 24. г.
- 10-ог јануара 1915. год. у Ужицу.
- Збогом свету мој премили цвету
- ја се више повратити нећу
- а ви мени упалите свећу.
- Овај спомен подижему
- Његова ожалошћена Мајка Загорка
- Брат Тривун и жена Станојла.[1]
Крајпуташ Тривуну Виторовићу (†1914)
Напомене
уреди- ^ Податак преписан директно са споменика.
Референце
уреди- ^ а б в г Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- ^ Маринковић, Радован М. (1985). Драгачевски занати и занимања. Чачак: Међуопштински историјски архив.
- ^ Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
- ^ Дудић, Никола. Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 114. ISBN 978-86-07-00900-8.
Литература
уреди- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир.
- Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.