Париски уговор (1951)
Уговором о Европској заједници за угаљ и челик, који се још назива и Париским уговором, потписаним 18. априла 1951. године између Белгије, Француске, Немачке (тада Западна Немачка), Италије, Луксембурга и Холандије, утемељена је Европска заједница за угаљ и челик (ЕЗУЧ), која је 1993. године постала део Европске уније. Уговор је истекао 23. јула 2002. године, педесет година након што је ступио на снагу.
| Париски уговор | |
|---|---|
| Уговор о Европској заједници за угаљ и челик | |
 Потписи на Париском уговору | |
| Потписан | 18. априла 1951. (на снази од 23. јула 1952) |
| Истек | 23. јула 2002. |
| Потписници | Пол ван Зеланд, Јозеф Леонард Мерис (Белгија), Роберт Шуман (Француска), Конрад Аденауер (Западна Немачка), Карло Сфорца (Италија), Јозеф Бех (Луксембург), Дирк Стикер, Јан ван ден Бринк (Холандија) |
| Депозитар | влада Француске |
| Језици | немачки, француски, италијански, холандски |
Заједница је настала на основу тзв. Шуманове декларације, а идејни творац заједнице је Жан Моне, европски федералиста и касније председник Високе власти. Заједница је имала првенствено циљ да под контролу стави производњу угља и челика, односно војну индустрију и на тај начин дугорочно и плански предупреди избијање нових ратова у Европи. Органи власти били су Висока власт, Суд правде, Савет и Заједничка скупштина.
