Раскол

Раскол или расцеп је израз који у најширем смислу означава подјелу неке организације узроковану неслагањем њених чланова око разних начелних или организационих питања.^[1] Израз се најчешће употребљава за означавање политичких и религијских подела. Политички расколи настају услед расцепа у политичким патијама, односно странкама, услед разлаза у политичким коалицијама, односно савезима или услед подела унутар међународних политичких организација. Религијски, односно верски расколи настају услед унутрашњих подела унутар верских организација или заједница. До верских раскола најчешће долази у виду одвајања дијела вјерника који више не признају дотадашњи врховни вјерски ауторитет, те се стога одвајају у посебну, одељену организацију и од тада се називају расколницима или шизматицима. Верски расколи у хришћанству називају се црквеним расколима, за које се често користи и израз црквена схизма или шизма (грч. σχίζω, skhízō - подијелити, раздвојити).

У религији, оптужба за раскол се разликује од оптужбе за јерес, пошто се увреда раскола не тиче разлика у веровању или доктрини, већ промовисања или стања поделе,^[2] посебно међу групама са различитим пасторалним јурисдикцијама и ауторитетом. Међутим, расколи често укључују међусобне оптужбе за јерес, а такође и за велику апостасију. У римокатоличком учењу, свака јерес је раскол, док може постојати и раскол без додатне кривице јереси.^[3] Либерални протестантизам је, међутим, често давао предност јереси у односу на раскол. Презбитеријански научник Џејмс И. Макорд (кога са одобравањем цитира епископални бискуп Вирџиније, Питер Ли) направио је разлику између њих, учећи: „Ако морате да бирате између јереси и раскола, увек бирајте јерес. Као расколник, имате растргано и подељено тело Христово. Сваки пут бирајте јерес."^[4] („Изабери јерес” је игра речи; „јерес” је латинизација старогрчке речи за „избор”.)

Хришћанство уреди

Главне хришћанске деноминације:

Западно хришћанство

Источно хришћанство

(Источне католичке цркве)

Раскол (1552)

Протестантска реформација

(16. век)

Велики раскол

(11. век)

Ефески сабор (431)

Халкидонски сабор (451)

Рано хришћанство

Државна црква
Римског царства

„Велика црква”

(Пуно општење)

(Нису приказане неникејске, антитринитаријане и неке ресторационе деноминације.)

Речи раскол и шизматик нашле су своју највећу употребу у историји хришћанства, за означавање расцепа унутар цркве, деноминације или верског тела. У овом контексту, „шизматик“, као именица, означава особу која ствара или подстиче раскол у цркви или особу која је члан цркве која се отцепила; као придев, „шизматички“ се односи на идеје и активности за које се сматра да доводе до или чине раскол, и на крају да одступају од онога што корисник те речи сматра истинском хришћанском црквом. Ове речи су коришћене за означавање како феномена расцепа хришћанских група уопште, тако и одређених значајних историјских расцепа.

Може се направити разлика^[5] између јереси и раскола. Јерес је одбацивање доктрине коју је црква сматрала суштинском. Раскол је одбацивање општења са властима цркве, а не мора се сваки прекид општења односити на доктрину, као што је јасно из примера као што су Западни раскол и раскид општења који је постојао између цариградског патријарха Вартоломеја I и архиепископа Христодула из Атине 2004. године.^[6] Међутим, када се људи из било ког разлога повуку из причешћа, могу настати два различита црквена ентитета, од којих сваки, или бар неки чланови, могу оптужити друге за јерес.

У канонском праву римокатоличке цркве, чин раскола, попут чина апостасије или јереси, аутоматски доноси казну екскомуникације за појединца који га почини.^[7] Као што је наведено у канону 1312 §1 1°^[8] Кодекса канонског права из 1983. године, ова казна треба да буде лековита, како би довела до обнављања јединства. Римокатоличка теологија сматра да су формални расколници ван Цркве, под „формалним расколницима“ подразумевају се „особе које су, знајући праву природу цркве, лично и намерно починиле грех раскола“.^[9] Ситуација, на пример, са онима који су од детињства васпитавани у групи која није у пуној заједници са Римом, али имају православну веру, је другачија: сматра се да су они несавршено, али не и потпуно, повезани са Црквом.^[9] Ово нијансирано гледиште се посебно односи на цркве источног хришћанства, и специфично на источну православну цркву.^[9] Иако немају „пуно заједништво“ (communio in sacris) са католичком црквом, ипак се сматрају много повезанијим са њом него протестантске црквене заједнице, које имају изразито различита теолошка уверења и одбацују концепт апостолског наследства (са изузетак англиканаца, за које, међутим, католичка црква сматра да немају ваљано свештенство).

Први Никејски сабор (325. године) правио је разлику између раскола и јереси. На њему су проглашена аријанска и нетринитарна учења за јеретичка и њихове присталице су искључене из цркве. Такође се бавио расколом између Петра Александријског и Мелетија Ликопољског, који су сматрали да је њихова свађа питање дисциплине, а не вере.

Поделе које су дошле до врхунца на саборима у Ефесу (431. године) и Халкидону (451. године) сматране су стварима јереси, а не само раскола. Тако се источна православна црква и оријентално православље сматрају јеретичким, а не православним, због одбацивања орјенталне православне цркве и прихватања источне православне цркве Халкидонске исповести о две природе (људске и божанске) Христове. Међутим, ово гледиште је оспорено у недавној екуменској дискусији између ове две групе, класификујући питање Халкидона као питање раскола, а не јереси.

У свом проширеном и коначном облику (вероватно изведеном из Првог Константинопољског сабора 381. године, иако је познато само из дела Халкидонског сабора седамдесет година касније),^[10] оно што се обично назива Никејски символ вере проглашава веру у једну свету католичку и апостолску цркву. Неки од оних који прихватају ову веру верују да би требало да буду уједињени у једну цркву или групу цркава у заједници једна са другом. Други који прихватају ову веру верују да не говори о видљивој организацији, већ о свим крштенима који имају хришћанску веру, која се назива „хришћанство“. Неке цркве себе сматрају за јединствену свету католичку и апостолску цркву. На пример, римокатоличка црква претендује на ту титулу и сматра да је источна православна црква у расколу, док источна православна црква такође претендује на ту титулу и сматра да је католичка црква расколничка. Неке протестантске цркве верују да представљају и јединствену свету католичку и апостолску цркву и сматрају да су католичка и православна црква у заблуди, док друге не очекују унију свих хришћанских цркава на земљи. Погледајте такође једна права црква и велика апостасија.

Протестантске групе, којима недостају јаче традиционалне структуре ауторитета (рецимо) римокатолицизма или источног православља, а често су раздвојене политичко-националним поделама (понекад које произилазе из cuius regio, eius religio), показују висок степен фисибилности, што екуменски напори могу само појачати.^[11]

Види још уреди

Референце уреди

^ The American Heritage Dictionary of the English Language, 4th ed. (2000) notes in The Free Dictionary that "The word schism, which was originally spelled scisme in English, is traditionally pronounced (sĭ′zəm). However, in the 16th century the word was respelled with an initial sch in order to conform to its Latin and Greek forms. From this spelling arose the pronunciation (skĭ′zəm). Long regarded as incorrect, it became so common in both British and American English that it gained acceptability as a standard variant. Evidence indicates, however, that it is now the preferred pronunciation, at least in American English. In a recent survey 61 percent of the Usage Panel indicated that they use (skĭ′zəm), while 31 percent said they use (sĭ′zəm). A smaller number, 8 percent, preferred a third pronunciation, (shĭ′zəm)."
^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Schism”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 24 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 327.
^ Forget, Jacques (1912). „Schism”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 13. New York: Robert Appleton Company.
^ „Heresy better idea than schism?”. Washington Times. 2004-01-31. Приступљено 2010-07-05.
^ Catechism of the Eastern Orthodox Church, p. 42; The Concordia Cyclopedia quoted in Unionism and Syncretism - and PLI; Orthodox Practice - Choosing God-parents; Code of Canon Law, canon 751
^ „Patriarch Bartholomew of Constantinople Broke Eucharistic Communion with Archbishop Christodoulos of Athens » News » OrthodoxEurope.org”. orthodoxeurope.org.
^ Code of Canon Law, canon 1364
^ canon 1312 §1 1°
^ ^а ^б ^в Nichols, Aidan (1992). Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism. Liturgical Press. стр. 41. ISBN 978-1-58617-282-4.
^ Kelly, J.N.D. Early Christian Creeds Longmans 1960 pp. 296,7; 305-331
^ Leithart, Peter J. (2016-10-18). „The Case against Denominationalism: Perpetuating Schism”. The End of Protestantism: Pursuing Unity in a Fragmented Church. Grand Rapids, Michigan: Baker Publishing Group. стр. 78. ISBN 9781493405831. Приступљено 20. 3. 2020. „The causes of church division are complex, and the effects can be paradoxical. In a study of American Protestant schisms between 1890 and 1990, John Sutton and Mark Chaves conclude that churches do not divide for purely doctrinal reasons but rather 'in response to attempts by denominational elites to achieve organizational consolidation.' [...] Ironically, 'mergers and foundings sharply raise the likelihood of schism.' Efforts to reunite the church can go wrong and sow further and deeper divisions. Ironically again, schism can reduce the chance of schism, though only briefly: 'one year after a founding or merger, rates of schism are five times higher than they are one year after a schism.'”

Литература уреди

Nichols, Aidan (1992). Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism. Liturgical Press. стр. 41. ISBN 978-1-58617-282-4.
Clarke, Peter; Beyer, Peter (2009), The World's Religions: Continuities and Transformations, Routledge, ISBN 978-0-203-87212-3
Bhikkhu Sujato (2007). Sects and sectarianism: the origins of Buddhist schools, Taipei, Taiwan: Buddha Educational Foundation; revised edidion: Santipada 2012
Dutt, N. (1998). Buddhist Sects in India. New Delhi: Motilal Banarsidass.
Coleman, Graham, ed. (1993). A Handbook of Tibetan Culture. Boston: Shambhala Publications, Inc.. ISBN 1-57062-002-4.
Warder, A.K. (1970). Indian Buddhism. Delhi: Motilal Banarsidass.

Hovorun, Cyril (2014). „Ecclesiological foundations for Ecumenism”. Orthodox Handbook on Ecumenism (PDF) (1st изд.). Oxford: Regnum book international. Pantelis Kalaitzidis, Thomas Fitzgerald, Cyril Hovorun, Aikaterini Pekridou, Nikolaos Asproulis, Guy Liagre, Dietrich Werner. стр. 77—85. ISBN 978-1-908355-44-7.
Ionita, Fr. Viorel (2014). „Bilateral Theological Dialogues of Orthodox Churches – a General Introduction”. Orthodox Handbook on Ecumenism (PDF) (1st изд.). Oxford: Regnum book international. Pantelis Kalaitzidis, Thomas Fitzgerald, Cyril Hovorun, Aikaterini Pekridou, Nikolaos Asproulis, Guy Liagre, Dietrich Werner. стр. 457—472. ISBN 978-1-908355-44-7.
Kalaitzidis, Pantelis (2014). „Theological, historical, and cultural reasons for anti-ecumenical movements in Eastern Orthodoxy”. Orthodox Handbook on Ecumenism (PDF) (1st изд.). Oxford: Regnum book international. Pantelis Kalaitzidis, Thomas Fitzgerald, Cyril Hovorun, Aikaterini Pekridou, Nikolaos Asproulis, Guy Liagre, Dietrich Werner. стр. 134—152. ISBN 978-1-908355-44-7.
Christine Chaillot, Alexander Belopopsky (1998). Towards Unity. The Theological Dialogue between the Orthodox Church and the Oriental Orthodox Churches. Geneva: Inter-Orthodox Dialogue. ISBN 9788390695846.
McGuckin, Fr. John (2014). „The Role of Orthodoxy in World Christianity Today – Historical, Demographic and Theological Perspectives – An Introduction”. Orthodox Handbook on Ecumenism (PDF) (1st изд.). Oxford: Regnum book international. Pantelis Kalaitzidis, Thomas Fitzgerald, Cyril Hovorun, Aikaterini Pekridou, Nikolaos Asproulis, Guy Liagre, Dietrich Werner. стр. 3—9. ISBN 978-1-908355-44-7.
Dvornik F. (2008). The Photian Schism: History and Legend. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521101769.
W. H. C. Frend (2000). The Donatist Church: A Movement of Protest in Roman North Africa. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198264088.
Ward, Gary L. (1990). Independent Bishops: An International Directory. Omnigraphics Inc. ISBN 978-1558883079.
S. Herbert Scott (2018). The Eastern Churches and the Papacy. CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1523298242.
Sider, Robert D.; Tertullian; Evans, Ernest (1973). „Tertullian. Adversus Marcionem”. The Classical World. 66 (8): 493. ISSN 0009-8418. JSTOR 4347925. doi:10.2307/4347925.
„<italic>La Théophilanthropie et le Culte Décadaire, 1796–1801: Essai sur l'Histoire Religieuse de la Révolution</italic>. Par Albert Mathiez. [Bibliothèque de la Fondation Thiers, IV.] (Paris: Félix Alcan. 1904. Pp. 753.)”. The American Historical Review. октобар 1904. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/10.1.189.
„Monarchianism | Christianity”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 2019-03-19.
Latourette, Kenneth Scott (1975). A history of Christianity . New York: Harper & Row. ISBN 0060649526. OCLC 1824537.
„Meanness Exemplified”. Scientific American. 3 (7): 51. 1847-11-06. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican11061847-51f.
Ferguson, Everett (2013-11-26). Church history the rise and growth of the church in its cultural, intellectual, and political context (Second изд.). Grand Rapids. ISBN 9780310516576. OCLC 1085698140.
„Fallow”. Encyclopedia of entomology: P-Z. Encyclopedia of Entomology. Kluwer Academic Publishers. 2004. стр. 828. ISBN 0792386701. doi:10.1007/0-306-48380-7_1566.
Howland, A.C. (март 1913). „The Catholic Encyclopedia. Vols. XIII (pp. xv, 800) and XIV (pp. xv, 800). Price, $6.00 each. New York: Robert Appleton Company, 1912”. The Annals of the American Academy of Political and Social Science. 46 (1): 206—208. ISSN 0002-7162. S2CID 144983838. doi:10.1177/000271621304600140.
Cross, F. L.; Livingstone, E. A., ур. (2005-01-01). The Oxford Dictionary of the Christian Church. ISBN 9780192802903. doi:10.1093/acref/9780192802903.001.0001.
Kubiński, Tadeusz (децембар 1975). „Mcinerny R. M.. Language. New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 8, pp. 365–376. Hirschberger J.. Leibniz, Gottfried Wilhelm von. New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 8, pp. 620–621. Carlo W. E.. Methodology (physical sciences). New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 9, pp. 747–750. Maziarz E. A.. Number. New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 10, pp. 561–566. Ladrière J. A.. Verification. New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 14, pp. 615–616. Stokes W. E.. Whitehead, Alfred North. New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 14, pp. 896–897. McGuinness B. F.. Wittgenstein, Ludwig. New Catholic encyclopedia, prepared by an editorial staff at the Catholic University of America, McGraw-Hill Book Company, New York etc. 1967, vol. 14, pp. 983–984. Stahl G.. Un développement de la logique des questions. Revue philosophique de la France et de l'Etranger, vol. 153 (1963), pp. 293–301”. The Journal of Symbolic Logic. 40 (4): 599—600. ISSN 0022-4812. JSTOR 2271807. doi:10.2307/2271807.
Block, Corrie (2013). The Qur'an in Christian-Muslim Dialogue : Historical and Modern Interpretations. Hoboken: Taylor and Francis. ISBN 9781135014056. OCLC 860626008.
Strayer, Joseph R., ур. (1982). Dictionary of the Middle Ages. New York: Scribner. ISBN 0684190737. OCLC 8474388.
„Chalcedon, Council of”. doi:10.1163/2211-2685_eco_c358.
Meyendorff, A. (јун 1925). „Notes on Marx's Predecessors”. Economica (14): 202—203. ISSN 0013-0427. JSTOR 2548079. doi:10.2307/2548079.
Howland, A.C. (март 1913). „The Catholic Encyclopedia. Vols. XIII (pp. xv, 800) and XIV (pp. xv, 800). Price, $6.00 each. New York: Robert Appleton Company, 1912”. The Annals of the American Academy of Political and Social Science. 46 (1): 206—208. ISSN 0002-7162. S2CID 144983838. doi:10.1177/000271621304600140.
„Armenian Apostolic Church”. doi:10.1163/2211-2685_eco_a599.
Bury, Tracy (мај 1995). „The Development of the CSP Research Strategy”. Physiotherapy. 81 (5): 251—252. ISSN 0031-9406. doi:10.1016/s0031-9406(05)66817-4.
Reese, Alan W. (август 2000). „A History of the Byzantine State and Society, by Warren Treadgold.A History of the Byzantine State and Society, by Warren Treadgold. Stanford California, Stanford University Press, 1997. xxiii, 1019 pp. $79.50 U.S. (cloth), $34.95 U.S. (paper)”. Canadian Journal of History. 35 (2): 300—301. ISSN 0008-4107. doi:10.3138/cjh.35.2.300.
Bamberger, Alan S. (1994). Art for all : how to buy fine art for under $300 . Wallace-Homestead Book Co. ISBN 0870696920. OCLC 29877683.

Спољашње везе уреди

[1] The American Heritage Dictionary of the English Language, 4th ed. (2000) notes in The Free Dictionary that "The word schism, which was originally spelled scisme in English, is traditionally pronounced (sĭ′zəm). However, in the 16th century the word was respelled with an initial sch in order to conform to its Latin and Greek forms. From this spelling arose the pronunciation (skĭ′zəm). Long regarded as incorrect, it became so common in both British and American English that it gained acceptability as a standard variant. Evidence indicates, however, that it is now the preferred pronunciation, at least in American English. In a recent survey 61 percent of the Usage Panel indicated that they use (skĭ′zəm), while 31 percent said they use (sĭ′zəm). A smaller number, 8 percent, preferred a third pronunciation, (shĭ′zəm)."

[2] Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Schism”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 24 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 327.

[3] Forget, Jacques (1912). „Schism”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 13. New York: Robert Appleton Company.

[4] „Heresy better idea than schism?”. Washington Times. 2004-01-31. Приступљено 2010-07-05.

[5] Catechism of the Eastern Orthodox Church, p. 42; The Concordia Cyclopedia quoted in Unionism and Syncretism - and PLI; Orthodox Practice - Choosing God-parents; Code of Canon Law, canon 751

[6] „Patriarch Bartholomew of Constantinople Broke Eucharistic Communion with Archbishop Christodoulos of Athens » News » OrthodoxEurope.org”. orthodoxeurope.org.

[7] Code of Canon Law, canon 1364

[8] 1312 §1 1°

[Nichols-9] а ^б ^в Nichols, Aidan (1992). Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism. Liturgical Press. стр. 41. ISBN 978-1-58617-282-4.

[10] Kelly, J.N.D. Early Christian Creeds Longmans 1960 pp. 296,7; 305-331

[11] Leithart, Peter J. (2016-10-18). „The Case against Denominationalism: Perpetuating Schism”. The End of Protestantism: Pursuing Unity in a Fragmented Church. Grand Rapids, Michigan: Baker Publishing Group. стр. 78. ISBN 9781493405831. Приступљено 20. 3. 2020. „The causes of church division are complex, and the effects can be paradoxical. In a study of American Protestant schisms between 1890 and 1990, John Sutton and Mark Chaves conclude that churches do not divide for purely doctrinal reasons but rather 'in response to attempts by denominational elites to achieve organizational consolidation.' [...] Ironically, 'mergers and foundings sharply raise the likelihood of schism.' Efforts to reunite the church can go wrong and sow further and deeper divisions. Ironically again, schism can reduce the chance of schism, though only briefly: 'one year after a founding or merger, rates of schism are five times higher than they are one year after a schism.'”

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]