Токугава Нариаки
Токугава Нариаки (徳川 斉昭, 4. април 1800 — 29. септембар 1860) био је јапански даимјо који је владао области Мито (сада префектура Ибараки) и активан политичар током краја Едо периода.
| Токугава Нариаки | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Токугава Нариаки | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 4. април 1800. | ||||||||||||
| Место рођења | Едо, | ||||||||||||
| Датум смрти | 29. септембар 1860. (60 год.) | ||||||||||||
| |||||||||||||
Биографија
уреди
Вођа клана
уредиНариаки је био трећи син Токугаве Харутошија, седме генерације даимјоа области Мито кога је наследио старији Нариакин брат пре него што је вођство, 1829. године, коначно прешло у његове руке.[1] Нариаки је био један од лидера који су подржавали Соно џои покрет као и саветник шогуната по питањима националне одбране.[2]
Званичник шогуната
уредиНариаки је био задужен за одбрану Јапана од стране иностраних земаља који су својим деловањем обарали излоациону (сакоку) политику. Сматрао је да шогунат треба да ојача своју војску и сукоби се странцима који повређују територијални простор Јапана, што се тада косило са мишљењем Ии Наосукеа. Нариаки је подржавао цара и залагао се за рестаурацију царског режима. Остао је запамћен и као особа која је проширила школу Митогаку коју је основао Токугава Мицукуни. Написао је документ „Јапан, одбаци западњаке“ 1853. године и у њему изнео десет разлога зашто би Јапан требало да остане изолован од остатка света. Говорио је да Јапанци имају избор између рата и мира али ако се странци уплету у послове Јапана, земља треба да изабере рат.
Нариаки и Наосуке су се директно сукобили у мишљењима ко би требало да наследи шогуна Ијесаду с тим што је Нариаки фаворизовао свог сина Јошинобуа док је Наосуке тражио да то буде Токугава Ијемочи.
Заоставштина
уредиГодине 1841, Наријаки је изградио башту Каираку, познату по лепоти која је и дан данас сачувана. Три године касније (1844) повлачи се и место даимјоа препушта сину Јошиацуу. Од срчаног удара умире 1860. у својој 60 години.
Троје његових синова држало је високе позиције пред крај Едо периода. Јошинобу је постао петнаести и последњи шогун Јапана, Јошиацу је био даимјо области Мито, а Икеда Јошинори вођа провинције Инаба (област Тотори).[3]
Породица
уреди- Отац: Токугава Харутоши
- Жена: Арисугава Јошико (1804–1893)
- Деца:
- Токугава Јошинобу
- Токугава Акитаке
- Мацудаира Акикуни
- Мацудаира Јоријуки
- Мацудаира Тадаказу
- Икеда Мочимаса
- Икеда Јошинари
- Кицурегава Цунауџи
- Токугава Садако
- Мацудаира Такеакира
- Цучија Шигенао
- Мацудаира Наојоши
- Токугава Јошиацу
- Мацудаира Нобунори
Дела
уреди
Постхумно објављена:
- Кодокан ки (弘道館記 Kōdōkan ki) (1937).
- Меикун ипаншо (明君一斑抄 Meikun ippanshō) (1910–1911).
Референце
уреди- ^ „徳川斉昭[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 20. 06. 2017. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ McOmie, William The Opening of Japan, 1853–1855 (Folkstone, Global Oriental, 2006) pp. 138.
- ^ Beasley, William. (1955). Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868. стр. 11 n3.
Види још
уреди
Литература
уреди- Beasley, William G. . Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868. London: Oxford University Press. [reprinted by RoutledgeCurzon, London, 2001. 1955. ISBN 978-0-19-713508-2. (cloth)]
